Ne mogu sad da pronađem tačan citat, ali na jednom mestu nabraja tri moćne slovenske kraljevine; Al-Dir, Al-Firag i Turska. Pa posle na drugom mestu o Turcima priča u kontekstu slovenskih naroda.
Има мислим од Фехима Барјактаревича.
Из овога што управо наведосмо јасно је да иас Ибн Јакубов извештај много више интересује него Тартишијев, и зато ћемо се одмах с њиме упознати.
Ибн Јакуб почиње тиме како се словенске земље протежу "од Сирскога {= Средоземнога) Мора па до Океана на север" како су некад биле уједињене под једним краљем и како су се доцније, услед неслоге, распале на више делова са много краљева. Онда вели да су Словени у то доба имали четири краља и то 1) бугарскога, кога не именује, 2) „Буислава, краља Прага, Чешке и Кракова"
4, 3) „Мешека, краља Севера"
5 и 4) „Накуна на крајњем Западу
6.
Иза оваг увода, Ибн Јакуб описује потање Накунове, Буислављеве и Мешекове земље. Том приликом описује Праг ("Фрага") као највеће трговачко место у оним земљама и нарочито истиче јефтиноћу жита, перади и марамица. За Мешека прича како се у свему брине за своје људе (војнике); шта више како им он жени синове и удаје кћери и, поврх тога, да исплаћује велике своте девојчину оцу као свадбени дар. Према томе, додаје арапски писац, „ако један човек има две-три кћери, обогатиће се ради њих, а ако има синове, онда ће осиромашити". Тартуши (стр. 22) прича исто овако и додаје да женидба не бива по слободном избору него по краљеву нахођењу, али краљ сноси и све трошнове око свадбе. Овом приликом нас необично начитани Јакоб подсећа на сличну ситуацију у нашој народној песми (т. ј.
Душан жени Лазара ћерком Југ-Богдана) и наводи у немачком преводу госпођице Талфи, познате цареве речи Лазару:
„Ја не могу тебе оженитн
Макар којом у граду девојком,
За те тражим госпођу девојку,"
(
Лазарица, I песма, стих 197-199).
Овде се Ибн Јакуб кратко дотиче пољачких суседа: Пруса на северу и Руса иа истоку, За прве вели да им је језик „на своју руку", а код других истиче да се западно од њих налази „Град жена". И Тартуши (стр. 30) прича слично о „женском граду на једном острву" у западном мору, а ово, како се мисли, није ништа друго него прича о Амазонкама пренесена на Финску.
Пошто је Ибн Јакуб овако описао три словенска краља, преостаје му да нешто каже и о четвртом, т. ј. бугарском, Он додуше није био у његовој држави, али је „видео његове посланике у граду Мазинбургу (по својој прилици; Мерзебург) онда када су дошли краљу Хуту". Ево како их описује: "Носили су уско одело, а били су опасани дугим појасима на којима су висиле златне и сребрене токе." Споменувши кратко како је бугарски краљ моћан и како, помоћу секретара а на основи закона, управља државом, наставља од речи до речи овако: „Они (Бугари) познају језике и преводе Еванђеље на словенски језик, јер су хришћани. Бугарски краљ је примио хришћанство тек посредством Византинаца: кад је опседао Цариград, онда му је њихов краљ изашао пријатељски на сусрет и задовољио га обилним даровима. Да га још више задовољи, дао му је и своју кћер, а ова га предоби за хришћанство." — Бекри који саопштава овај извештај Ибрахима Ибн Јакуба, примећује: „Према томе, из Ибрахимова извештаја излази да је бугарски краљ прешао на хришћанство иза 300 године по Хиџри (дакле иза 912 по Христу
7), али други веле да су се Бугари покрстили у доба краља Василија и да су остали хришћани, све до данашњег дана.'
Ибн Јакуб опет наставља: „Јужно од Бугара је Цариград, даље на истоку и северу су им суседи Печенези, а западно од Цариграда је језеро Бенаџиа (= Венеција). То је морски залив који иде од Сирскога (= Средоземнога) мора..... и свршава код Ал-фурлане (= Фриаул, Фурланска)."- - -"Славени станују на обадвема обалама овога залива од његова почетка на западу у Сирском мору. Али на нстоку од њих живе Бугари, а на западу други Словени. Они који на западау од залива станују најхрабрији су, па их становници онога краја у помоћ зову и чувају се од њихова нападаја. Њихове су земље високе тешко проходне планине."
„Словени су уопште смеони и ратоборни, и да нису расцепкани на велику множину грана и огранака и растављени на много разних племена, ниједаи народ на земљи не би могао одолети њиховој навали." Иза ове старе истине арапски дипломата износн још неке детаље о Словенима од културно-историјке важности, па, међу осталим, и опис неких њихових музичких инструмената.
8
Овде је Бекри уметнуо један одломак из Масудија, познатога арапскога географа и историчара (умро 956). Тај одломак гласи: "Словени се распадају на много племена. Међу та племена се броје Сраба (= Сорби), Дулаба (= Дулиби), Намџин (= Немци) — ово је најхрабрије и најратоборније племе њихово, — онда једно племе које се зове Срби и којега се они боје, затим једно племе звано Мизаза (ваљда исквареко од Морава = Моравци), па Хајрава (но Розену = Хрвати), Сасин (= Саси?) и Хшабин (= Кашуби). Од ових племена нека су се обратила у хришћанску веру и то у јакобитску секту, али друга племена немају никакве (од Бога) објављене (т. ј. монотеистичке) књиге, не држе се никаквог верског закона него су погани. Краљево племе припада овим последњима."
Племе за које рекосмо да се зове Срби спаљује (само) себе,
9 кад му поглавица умре, а тако исто они спаљују и своје јахаће животиње; они (= Срби) имају сличне обичаје као Индијци и ако ови последњи спадају на Исток и живе врло далеко од Запада. Док леш гори, они су весело и свечано расположени, а као разлог за ово своје свечано весеље наводе то да се његов господар (= Бог) њему (мртвацу) смиловао. Жене умрлога разрежу себи ножевима руке и лице, а која од њих тврди да га љуби, обеси једно уже, попне се на клупици до њега и омота уже чврсто око врата; тада уклоне клупицу испод ње, а она остане копрцајући се док не издахне. После овога је спале, и тако је опет са својим мужем сједињена."
10
„Њихове жене, кад се једном удају, не чине више ни по што прељуба, али ако још девојка воли једног човека, она оде њему и задовољи своју страст. Међутим, ако један човек узме једну жену и види да је остала девојка, онда јој рекне: „Да има шта добро на теби, људи би те желели и ти би себи већ једног изабрала који би ти девојаштво узео; овим речима је отера и ослободи је се".
Иза овога следује опис да су словенске земље врли хладне и како се сва пића, бунари и извори замрзну. „Када се људи усекну, ухвате им се на бради леденице које могу одламати док се на ватри не угреју или док под кров не стигну." Словени немају бања, вели даље арапски писац, него се купају у дрвеној кућици, званој
изба, у коју озидају пећ од камена и доведу воду. - Њихови краљеви путују у великим и високим колима на четири точка и четири чврсте мотке о које је на тешким ланцима обешена носиљка, обложена финим брокатом тако да онај који унутра седи не осећа дрмања. С опаском да Словени ратују с Византинцима, Францнма, Лангобардима и другим народима завршава текст из Бекријева дела.
Интереснатно да племе Мешка Абодрита приписује Кашубима или су то Абодрити.Мешко влада Прагом по њему Будисав и један је од најважнијих ценара трговине истиче да је паганин.
http://www.svevlad.org.rs/povesnica/barjaktarevic_arapski_izvori.html
