R.Žiskar
Elita
- Poruka
- 15.608
"Срби припадају великој породици словенских народа. Из своје прапостојбине, северне Европе, већ у 5. и 6. веку насељавају Балканско полуострво у северним пределима Византијског царства. Затичу прилично опустошен простор, јер је њиховом доласку претходила велика сеоба евроазијских народа у 4. и 5. веку.Јужнословенски народи су као многобошци, прилично и сами допринели разарању хришћанске црквене организације, која је неколико векова пре њиховог досељавања добро функционисала на Балканском полуострву.
Тада су и код Срба, несумњиво по први пут, почели и хришћански утицаји. Наравно, Срби нису први многобожачки народ који је на овом простору дошао у додир са хришћанством; треба поменути само неке народе, као Готе, Хуне, Лангобарде, Аваре, Гепиде Херуле
Словени односно Срби, у северним областимг Византије убрзо су показали жељу да се ту трајно населе, и то већ половином 6. века (епоха цара Јустинијана 527-565), а вероватно и раније.
Примање хришћанства у већ увелико христијанизованој Европи за словенска племена био је веома дуг спор и сложен процес, али истовремено и нешто неизбежно Окружење, рецимо Срба, Бугара, Хрвата и других народа, било је већ вековима хришћанско. Као пагани, ови народи су се свакако у то време оштро издвајали, и било је само питање када ће и у којим околностима и они постати хришћански народи.
Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара-историчара Константина VII Порфирогенита (913-959), веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долазили и из Јадранског приморја, где је упркос варварским пустошењима остала добро очувана предсловенска црквена организација."
ЛИНК
"Srbi su izvorno, kao i svi Slaveni, bili sledbenici stare slovenske vere. Dolaskom na Balkansko poluostrvo u 5. vijeku, Srbi su, kao i ostali Južni Sloveni, zatekli razvijene crkvene organizacije.[SUP][3][/SUP]U početku je prihvatanje hrišćanstva teklo spontano, i Sloveni prvo prihvataju hrišćanstvo na mestima starih crkvenih zajednica u Makedoniji, Dalmaciji i Bosni.[SUP][4][/SUP] Prvo masovno krštavanje Srba zbilo se u 7. veku, u vreme cara Iraklija (610-641).[SUP][3][/SUP]
„Budući da ono što je sada Srbija i Paganija i takozvana zemlja Zahumlje i Travunija i zemlja Kanalita, bilo pod upravom imperatora Bizantinaca, i budući da su te zemlje bile opustošene od Avara, stoga je imperator naselio Srbe u naznačene zemlje i oni su postali podložnici imperatoru Bizantinaca, a imperator je doveo svećenike iz Rima i njih krstio, i naučio ih da pravilno obavljaju pobožnosti, i poučio ih u kršćanskom nauku.[SUP][5][/SUP]“(Konstantin Porfirogenit, O upravljanju carstvom)
Rim je redovno slao misionare na prostore Balkana, te su mnogi Srbi prihvatili latinsko hrišćanstvo u 8. veku.[SUP][6][/SUP] Srpska crkva je bila pod nadležnošću Splitske nadbiskupije, a kasnije Barske nadbiskupije, sve do prelaska pod kontrolu grčke crkve.[SUP][6][/SUP]
Sredinom 9. veka je usledio period snažne misionarske delatnosti Carigrada. Oko 840. knez Vlastimir je u oblastima oko Tare, Lima i Drine, u vreme kada je još uvek bila živa stara slovenska vera, digao ustanak i proterao Vizantijce i propovednike hrišćanstva iz tih oblasti. No, već za njegovog naslednika, kneza Mutimira (851-891), u Srbiji niču prve eparhije.[SUP][3][/SUP] U to vreme deluju i vizantijski misionari Ćirilo i Metodije, koji prevode Sveto pismo na slovenski jezik. Krajem 9. veka, vizantijski car Vasilije je osvojio Neretvljansku kneževinu Paganiju, koja se poslednja opirala pokrštavanju, i uništio staroslovenska svetilišta. Srbi i Hrvati, videći šta se zbiva u Dalmaciji, šalju izaslanstvo Vasiliju I i podrvrgavaju se romejskoj vlasti.[SUP][7][/SUP]
Od 10. veka među balkanskim Slovenima se razvija poseban oblik hrišćanstva, bogomilstvo, koje karakteriše protivljenje rimskoj i bizantskoj vlasti i upotreba slovenskog jezika u bogosluženju.[SUP][8][/SUP] Moguće je da su niži slojevi prvo dolazili u dodir sa bogomilima nego sa pravoverjem rimske i romejske crkve, koje su prvo prihvatali viši slojevi.[SUP][9][/SUP] Učenje bogumila je u Raškoj za kratko vreme steklo veoma mnogo pristalica.[SUP][10][/SUP]
U Rasu je, kroz cijeli XII vijek, i u početku XIII vijeka, stolovao grčki episkop.[SUP][11]"
ЛИНК
[/SUP]Изнесите ваше виђење доласка Хришћанства на просторе данашње Србије и околних земаља, позитивне и негативне стране, недоумице и сумње.
Тада су и код Срба, несумњиво по први пут, почели и хришћански утицаји. Наравно, Срби нису први многобожачки народ који је на овом простору дошао у додир са хришћанством; треба поменути само неке народе, као Готе, Хуне, Лангобарде, Аваре, Гепиде Херуле
Словени односно Срби, у северним областимг Византије убрзо су показали жељу да се ту трајно населе, и то већ половином 6. века (епоха цара Јустинијана 527-565), а вероватно и раније.
Примање хришћанства у већ увелико христијанизованој Европи за словенска племена био је веома дуг спор и сложен процес, али истовремено и нешто неизбежно Окружење, рецимо Срба, Бугара, Хрвата и других народа, било је већ вековима хришћанско. Као пагани, ови народи су се свакако у то време оштро издвајали, и било је само питање када ће и у којим околностима и они постати хришћански народи.
Српска племена су, према обавештењима византијског писца и цара-историчара Константина VII Порфирогенита (913-959), веома споро усвајала нову веру, односно споро су се одрицала старих паганских обичаја и убеђења. Исти писац је забележио да је прво масовније крштење Срба било у време византијског цара Ираклија (610-641). Хришћански проповедници (мисионари) дошли су међу Србе са Истока, из познатих византијских хришћанских и духовних центара какви су били Цариград и Солун, мада је неоспорно да су хришћански утицаји међу Србе долазили и из Јадранског приморја, где је упркос варварским пустошењима остала добро очувана предсловенска црквена организација."
ЛИНК
"Srbi su izvorno, kao i svi Slaveni, bili sledbenici stare slovenske vere. Dolaskom na Balkansko poluostrvo u 5. vijeku, Srbi su, kao i ostali Južni Sloveni, zatekli razvijene crkvene organizacije.[SUP][3][/SUP]U početku je prihvatanje hrišćanstva teklo spontano, i Sloveni prvo prihvataju hrišćanstvo na mestima starih crkvenih zajednica u Makedoniji, Dalmaciji i Bosni.[SUP][4][/SUP] Prvo masovno krštavanje Srba zbilo se u 7. veku, u vreme cara Iraklija (610-641).[SUP][3][/SUP]
„Budući da ono što je sada Srbija i Paganija i takozvana zemlja Zahumlje i Travunija i zemlja Kanalita, bilo pod upravom imperatora Bizantinaca, i budući da su te zemlje bile opustošene od Avara, stoga je imperator naselio Srbe u naznačene zemlje i oni su postali podložnici imperatoru Bizantinaca, a imperator je doveo svećenike iz Rima i njih krstio, i naučio ih da pravilno obavljaju pobožnosti, i poučio ih u kršćanskom nauku.[SUP][5][/SUP]“(Konstantin Porfirogenit, O upravljanju carstvom)Rim je redovno slao misionare na prostore Balkana, te su mnogi Srbi prihvatili latinsko hrišćanstvo u 8. veku.[SUP][6][/SUP] Srpska crkva je bila pod nadležnošću Splitske nadbiskupije, a kasnije Barske nadbiskupije, sve do prelaska pod kontrolu grčke crkve.[SUP][6][/SUP]
Od 10. veka među balkanskim Slovenima se razvija poseban oblik hrišćanstva, bogomilstvo, koje karakteriše protivljenje rimskoj i bizantskoj vlasti i upotreba slovenskog jezika u bogosluženju.[SUP][8][/SUP] Moguće je da su niži slojevi prvo dolazili u dodir sa bogomilima nego sa pravoverjem rimske i romejske crkve, koje su prvo prihvatali viši slojevi.[SUP][9][/SUP] Učenje bogumila je u Raškoj za kratko vreme steklo veoma mnogo pristalica.[SUP][10][/SUP]
U Rasu je, kroz cijeli XII vijek, i u početku XIII vijeka, stolovao grčki episkop.[SUP][11]"
ЛИНК
[/SUP]Изнесите ваше виђење доласка Хришћанства на просторе данашње Србије и околних земаља, позитивне и негативне стране, недоумице и сумње.
