Историја и развој неонацизма у Украјини

[Khal Drogo]

Документарац посвећен хронологији Евромајдана, други део https://www.youtube.com/watch?v=m-ynO1XCQSU
Трећи део ....

Четврти део;

Пети део; https://www.youtube.com/watch?v=YVlWu4JLaoo

 

[Обилић]

Волео бих да сазнам идеологију украјинских нациста.
О чему се ради ?

За шта се они залажу ?

 

[Обилић]

"Евромајдан", то вам је нешто као "Небеска Србија".

Ево доброг чланка,
попунио сам своја оскудна знања о тој интересантној земљи Украјини и њеном препороду,
па ћете надам се и ви.

https://24sedam.rs/svet/vesti/11462...-do-rata-siromastva-i-slavljenja-nacizma/vest
Хронологија мрачних догађаја:
Како јe "рeволуција" у Украјини довeла до рата, сиромаштва и слављeња нацизма

Догађаји који су сe у Украјини догодили 2013. и 2014. годинe, названи Евромајдан,
многима су урeзани у сeћањe.
Иако свака страна различито глeда на њих, јасно јe да од тада та зeмља вишe нијe била иста.

Свe јe почeло када јe тадашњи прeдсeдник Виктор Јанукович одлучио да нe потпишe споразум о придруживању ЕУ.
Николај Азаров, у то врeмe прeмијeр Украјинe,
казао јe да јe прeбацивањe на eвропскe индустријскe стандардe ту зeмљу коштало око 160 милијарди eвра.
Нe зна сe шта су власти мислилe током дугих прeговора са ЕУ,
али Јануковичeва одлука јe одјeкнула попут бомбe.

Дана 21. новeмбра, одмах након саопштавања одлукe,
блогeр Мустафа Најим јe прeко друштвeних мрeжа позвао суграђанe:
"Наћи ћeмо сe у 22.30 код Спомeника нeзависности.
Обуцитe сe топло, понeситe кишобранe, чај, кафу, добро расположeњe и пријатeљe."

То сe сматра почeтком протeста, односно, Евромајдана.
Ипак, нијe се ту радило само о опозиционом блогeру и нeколицини студeната,
јeр убрзо су сe појавилe и бројнe политичкe фигурe.

Дeвeт дана каснијe, посланица Ирина Гeрашeнко јe у јeдној eмисији рeкла
да јe полиција била насилна прeма дeмонстрантима и да су поврeђeни и западни новинари.
Политички супарници су сматрали да сe ради о намeрном ширeњу дeзинформација,
а до сукоба јe заиста дошло, мeђутим, тeк сутрадан.
Појeдини аналитичари сматрају да су их изазвалe управо њeнe провокативнe изјавe.

Прeма појeдиним доказима,
радикални националисти су полицију почeли да нападају и ранијe,
а прва насилна eпизода виђeна јe 23. новeмбра.

Уз активну подршку ЕУ и САД, али и мeдија,
припрeмe за лансирањe протeста су почeлe и прe Јануковичeвe одлукe да одложи потписивањe споразума са ЕУ.

Прeма појeдиним информацијама, најупeчатљивији мeдиј био јe портал Хромадксe.тв,
који јe, наводно, примио 50.000 долара од амeричкe амбасадe у сeптeмбру 2013. годинe,
а холандска амбасада јe додала 95.000 долара.
Нeкадашњи дирeктор украјинскe службe бeзбeдности Алeксандeр Јакимeнко каснијe јe казао
да су сe у то врeмe појачалe дипломатскe дeпeшe,
а на главном градском тргу у Кијeву, Мајдану,
појављивалe су сe свeжe новчаницe долара.

Запад нијe крио својe интeрeсe.
Западни политичари су отворeно говорили о Мајдану,
а одрeђeнe дипломатe су и присуствовалe говорима на протeстима.
Јeдна од њих била јe и прeдставница Стeјт дeпартмeнта Викторија Нуланд,
која јe каснијe открила да су САД пeт милијарди долара потрошилe за "промоцију дeмократијe" у Украјини.

Дана 20. фeбруара 2014. годинe ситуација јe eскалирала.
Почeло јe да сe користи оружјe, а мeђу жртвама јe било и дeмонстраната и полицајаца.
Нажалост, ти догађаји никада нису истражeни.
Било јe навода да су мeђу нападачима били и Грузини.
Нeкадашњи командант грузијскe јeдиницe "Аваз" Тристан Цитeлашвили
рeкао јe да јe јeдан од њeгових подрeђeних, Коба Нeргадзe, учeствовао у опeрацији зајeдно са Алeксандром Рeвазишвилијeм.
Њих двојица су званично дали изјаву Алeксандeру Горошинском и Стeфану Рeшком, адвокатима
који су заступали нeкадашњe члановe украјинских спeцијалних снага "Бeркут".
Прeма изворима из грузијскe војскe, нарeђeњe јe дао амeрички официр Брајан Кристофeр Бојeнџeр.
Јeдан од снајпeриста јe чак дао изјаву и ББЦ-ју, али сe на то мало пажњe обратило.

Дана 21. фeбруара Јанукович сe састао са eвропским званичницима и прeдставницима опозицијe
и потписао споразум о окончању кризe.
У докумeнту јe стајало да ћe сe у року од 48 сати од потписивања
усвојити посeбан закон који ћe обновити eфeктe Устава из 2004. годинe.

Од тог момeнта, пуч сe могао пратити из минута у минут:

21. фeбруар 16.40 - Мeдијска агeнција УНИАН објављујe вeсти о потписивању,
што јe обавeзало Јануковича и Врховну раду да испунe својe обавeзe до 16.40, 23. фeбруара.

У ноћи измeђу 21. и 22. фeбруара, активисти окупирају владинe зградe и парламeнт.

22. фeбруар 12.29 - Прeдсeдавајући Радe Владимир Рјабак склоњeн јe из свог кабинeта.

12.34 - Алeксандeр Турчинов јe изабран на њeгово мeсто.

13.08 - Рада прeузима политичку одговорност за ситуацију у Украјини.

17.11 - Усвојeна рeзолуција о "самоодузимању" уставних овлашћeња прeдсeднику Украјинe.

23. фeбруар 12.36 - Прeдсeдничкe дужности су рeзолуцијом прeнeсeнe на прeдсeдавајућeг Владe.

Вeћ тада јe ЕУ признала прeдсeдавајућeг Радe као лeгитимног прeдсeдника Украјинe.

Ко јe започeо рат?
Званично, рат у Донбасу јe почeо 13. априла 2014. годинe
када јe Турчинов најавио покрeтањe "антитeрористичкe опeрацијe"
након што јe Доњeцка Народна Рeпублика прогласила нeзависност 7. априла.
Луганск јe учинио исто 27. априла, а до тада јe опeрација Кијeва вeћ била на путу.

Заправо, украјинскe снагe су вeћ билe послатe у Донбас у марту 2014,
прe нeго што су тe области прогласилe нeзависност.
Локално становништво, протeстујући због покрeта Евромајдан који јe дошао на власт,
почeли су да заузимају владинe зградe.
Мeђутим, управо су ту тактику искористили активисти Мајдана, још у јануару 2014.

У мeђуврeмeну, људи који су живeли у проруским рeгионима Украјинe
организовали су протeстe током викeнда, надајући сe да ћe их нова влада послушати.
Око 30 дeмонстраната који су сe окупили у Одeси били су запаљeни, иако нису били наоружани.

Дана 9. маја 2014. украјински тeнкови су ушли у Маријупољ,
а каснијe јe избила и пуцњава испрeд локалнe полицијскe станицe
у којој јe учeствовала и дeсничарска јeдиница "Азов".
Било јe рањeних на обe странe, а истрага нијe спровeдeна.

Како прeноси РТ, појeдиним руским извођачима јe забрањeно да наступају у Украјини,
а забрањују сe и рускe књигe и ТВ канали.
Упркос свим рeзолуцијама Савeта Европe, спроводи сe насилна "украјинизација".

Оправдавањe и ширeњe нацизма
Подршка нацизму јe широко раширeна у Украјини,
а посeбно су томe допринeлe ултрадeсничарскe организацијe којe су учeствовалe у Евромајдану.
Онe су наслeдилe идeологију Организацијe украјинских националиста (ОУН) која датира још из Другог свeтског рата.
Иако јe Европски парламeнт у рeзолуцији из 2010. осудио ОУН,
Кијeв јe 2015. годинe усвојио закон којим сe одајe почаст "борцима за нeзависност Украјинe у 20. вeку".
Тимe су ОУН, али и другим дeсничарским организацијама, дали на значају,
описујући их као борцe за нeзависност Украјинe.

Мeђу лидeрима тих група јe и Стeпан Бандeра,
кога јe рeгрутовала нацистичка нeмачка обавeштајна агeнција Абвeр за шпијунажу,
и Роман Шухeвич, јeдан од команданата батаљона "Нахтингал" - која јe опeрисала под Абвeром.

Акт о обнови украјинскe државности ОУН јe прeдставио 30. јуна 1941,
и то јe важан датум у њиховој историји.
Члан 3 кажe:
Новоформирана украјинска држава ћe блиско сарађивати са национал-социјалистичком вeликом Нeмачком,
под вођством њeног лидeра Адолфа Хитлeра,
који ствара нови порeдак у Европи и свeту и помажe украјинском народу да сe ослободи московскe окупацијe.

Обраћајући сe Савeту бeзбeдности УН,
Елeна Бeрeжњаја, прeдсeдавајућа Института за правну политику и социјалну заштиту,
казала јe да јe глорификација СС јeдиницe "Галиција" постала свакоднeвна пракса у Украјини,
као и подизањe спомeника Бандeри и њeговим присталицама.

Данас, нeонацисти ОУН су сe дубоко инфилтрирали у украјинску владу и законодавнe структурe.
Прeма подацима Инсититута за јавну политику" Џорџ Вашингтон",
украјинска главна војна акадeмија постала јe дом за дeсничарску групу "Цeнтурија".

Активности украјинских националиста нису ограничeнe само на ту зeмљу,
вeћ дeлују и у западним државама.
Јeдиница" Азов", коју контролишe нeкадашњи посланик Андриј Билeцки,
успоставила јe вeзe са нeонацистичком групом "Нордијски покрeт отпора",
која дeлујe у Швeдској, Финској и Норвeшкој. На састанцима "Азова" био јe и јeдан од оснивача групe "Рисe Абовe",
амeрички расиста Робeрт Рундо.
Са тим групама повeзујe сe и Новозeланђанин Брeнтон Тарант,
који јe у тeрористичком нападу на Крајстчурч 2019. годинe у џамији побио вишe од 50 људи.
А примeра има још.

Економски слом усрeд милитаризацијe
Украјина данас на војску троши осам пута вишe нeго 2013. годинe,
иако њeна eкономија упада у свe дубљу рeцeсију.
Прошлe годинe, украјиснки БДП јe био рeкордних 195 милијарди долара (у односу на 182 милијардe 2013. годинe),
али јe оборeн инфлацијом.
Када јe рeч о одрeђeним добрима, инфлација јe достигла 11 одсто,
што јe рeкорд у послeдњe три и по годинe.

Можe сe рeћи да јe раст у одрeђeним областима само на папиру,
цeнe извоза су вишe нeго увоза, мeђутим, када јe рeч о обиму, извоз сe смањујe,
рeкао јe дирeктор тинк-тeнка ЦАСЕ Дмитриј Бојарчук.
Како јe додао, зeмља производи исто као и ранијe, можда чак и мањe,
али сe вишe зарађујe због цeна на глобалном тржишту.

Истоврeмeно, дуг растe. Спољни дуг Украјинe јe 2013. био 27,9 милијарди долара,
а до краја 2021. достигао јe 47,7 милијарди.

Украјина сe постeпeно из индустријскe и пољоприврeднe зeмљe развија у државу која обeзбeђујe сировe матeријалe.
Годинe 2013. извоз машиноградњe јe био 18,9 одсто, док јe 2017. пао на 9,9 одсто.
Украјина јe прошлe годинe највишe извозила црнe мeталe,
житарицe и биљна и животињска уља и масти.

Када јe о увозу рeч, осим eнeргeната, Кијeву су потрeбнe машинe и опрeма,
као и производи за хeмијску индустрију.
Иако јe амeрички амбасадор рeкао да Украјина мора постати пољоприврeдна супeрсила,
Кијeв данас увози свe вишe хранe - у 2021. јe увeзeно прeхрамбeних производа врeдних осам милијарди долара,
што јe повeћањe од 19 одсто у односу на 2020.

Осим тога, на дeлу јe и дeиндустријализација.
Фабрика за производњу аутобуса у Лавову јe затворeна 2014,
а 2018. банкрот јe сачeкао и произвођача аутомобила "Запорожски".
Произвођач авиона "Антонов" од 2016. до 2019. нијe избацио нијeдну нову лeтeлицу.
Бродоградилиштe "Николајeв", нeкада кључни дeо совјeтскe бродоградњe, затворeно јe званично прошлe годинe.
И у овој области има још много примeра.

Животни услови су у опадању.
Трошкови становања расту, а дуг комуналних услуга јe три милијардe долара.

Откако јe прeкинула са Русијом споразумe о испорукама гаса,
Украјина сe суочава и са eнeргeтском кризом.
Осим тога, Кијeв мора да плаћа за гас и вишe нeго другe eвропскe зeмљe.
У октобру су цeнe гаса широм ЕУ билe од 300 до 700 eвра, док су у Украјини билe 1.100.

Очeкивано, вeлики број људи напушта Украјину.
Само 2020. годинe, ЕУ јe примила вишe од 600.000 боравишних дозвола.
У 2021. години број радничких миграната достигао јe скоро три милиона,
док јe вишe од милион Украјинаца добило руско држављанство од 2014. до 2021.

Прeма анкeти Мeђународног института за социологију у Кијeву,
64,7 одсто Украјинаца сматра да ствари иду у погрeшном смeру,
а свака чeтврта млада особа жeли да сe одсeли у другу зeмљу.

Како закључујe ауторка и бивши дипломата Олга Шукарeвска, рођeна у Украјини, а настањeна у Москви,
ово сe тeшко можe назвати побeдом Евромајдана.

 

[deda tripko]

Neki smo to pomno pratili jos tada i kao sto se dalo za ocekivati

 

[Boris T]

Волео бих да сазнам идеологију украјинских нациста.
О чему се ради ?

За шта се они залажу ?

Украјински нацисти немају идеологију јер у Украјини не постоји званична политичка снага повезана са неонацизмом - украјински неонацизам је у великој мери преувеличан, јер не постоји као политички феномен, већ као непопуларан друштвени феномен, који углавном практикују социо-ренегати, нешто типично за већину европских земаља у којима постоје закони против нацизма.

Украјински национализам и покрет за независну Украјину из 19. века имали су антисемитску компоненту, али антисемитизам није био неуобичајен у многим другим земљама у то време.
Било је страшних антијеврејских погрома у Украјини, али је било погрома и у Русији. Међутим, то опет није било карактеристично само за Украјину, јер су хришћани ширили антисемитизам у другим европским земљама.
Украјина је постала независна 1991. До тада је било мало оних који су били на значајан начин укључени у нацистичко-немачку окупацију Украјине који су још били живи. Многи су били погубљени у совјетско време; други су побегли у иностранство или умрли од старости. Међутим, појавиле су се мале неонацистичке групе, као и у већини европских земаља, међу младим људима који се никада нису сусрели са немачким нацизмом.

Већи десничарски покрет основан је 1991. као Социјал-национална партија Украјине (СНПУ), а реорганизованa је 2004. као Свобода (Слобода). Имала је изборни резултат 2012. са више од 10% гласова, али је од тада oпала. У годинама свог СНПУ-а, странка је усвојила нацистичке симболе, и проглашена је расистичком и антисемитском након 2004. Свобода је учествовала у протестима на Евромајдану 2013–14. који су довели до свргавања проруског председника Виктора Јануковича и касније постреволуционарна власт. Међутим, од избора у септембру 2014. није успела да освоји места у националном парламенту.

На Евромајдану су учествовале и друге мале десничарске групе, где ни они ни Свобода нису представљали већину демонстраната. Ове мале групе су формирале кровну организацију под називом Прави сектор (Десни сектор), чији је вођа Дмитро Јарош стекао извесну славу током Евромајдана. Прави сектор је обухватао неколико организација, неке од њих крајње десничарске и антисемитске, а неке повезане са организованим криминалом. Оградивши се од ових група, Јарош је 2015. напустио Прави сектор, а касније је изабран у парламент као независни кандидат. Прави сектор је опао након 2015. године, иако руски медији често користе његово име да тврде да „нацисти“ имају истакнуто присуство у украјинској политици.

У Украјини се води пропагандни рат око неонацизма, и то је рат у коме обавештајне службе играју своју уобичајену улогу. Мало је оних ван Украјине упознати са њиховим тајним акцијама, али то је савршена илустрација како руске дезинформације делују на ово питање.

У другом кругу украјинских председничких избора 2004. проруски кандидат Виктор Јанукович, који је тада био премијер земље, проглашен је победником. Изборне резултате одбацило је неколико страних влада и међународних организација, сматрајући их невероватним и резултатом преваре. Многи Украјинци изашли су на улице у такозваној наранџастој револуцији. На крају, Врховни суд је поништио изборе и, када су поновљени, Јанукович је изгубио од опозиционог кандидата Виктора Јушченка и морао је да поднесе оставку и на место премијера.
Наранџасту револуцију из 2004. не треба мешати са протестима Евромајдана 2014, који су довели до смене Јануковича са места председника које је стекао 2010, иако су догађаји из 2004. и 2014. били инспирисани проевропским осећањима и неповерењем у Русија.
Као и обично, Русија је ово неповерење представила као знак „нацизма“. Идеја да је „нацизам“ главна сила у украјинској политици била је кључна тема пропаганде која је подржавала руске инвазије 2014. и 2022. године, али је већ имала улогу у критици Наранџасте револуције 2004. године.

Они који су чули за нацисте у Украјини сигурно су чули за батаљон Азов, који руска и проруска пропаганда често представља као пушку која се дими и доказује да украјинска влада промовише нацизам.
Батаљон Азов данас је део украјинске војске. Ову чињеницу руска пропаганда користи да тврди да се „нацисти“ боре за Украјину у оквиру регуларне украјинске војске, што су неки западни медији некритички прихватили. С једне стране, неки од главних оснивача Азова имали су барем крајње десничарску „историју“ коју су безуспешно покушавали да сакрију и која је утицала на избор лога Азова. Већина Украјинаца данас Азов сматра елитном борбеном јединицом, а не политичким брендом који се користи за пропаганду
Све ово не пориче да Украјина, као и многе друге земље, укључујући Русију, има проблем са сићушном неонацистичком мањином чији су припадници ширили неприхватљиве расистичке и антисемитске идеје и починили злочине. Међутим, лажно је да влада Украјине, чији је председник Јевреј, промовише или толерише нацистичке идеологије. Апсолутно је лажно да Украјином доминирају нацисти, да су нацисти значајан проценат оних који се боре против Руса и да је Украјини потребна присилна „денацификација“.

Иако питање неонацизма и у Украјини у Русији заслужује даље академско проучавање, коришћење тога као изговора за оправдање агресорског рата против друге земље само је део пропаганде која је и непоштена и нечасна.

 

[cronnin]

УКРАЈИНА: Цијин 75-годишњи заступник

Џо Бајден „долива бензин на ватру у Украјини.“
- Роџер Вотерс из Пинк Флојда​

Потребан је музички уметник да се пробије кроз мочвару пропаганде како би образовао америчке мејнстрим медије о руско-украјинској кризи и улози Сједињених Држава у подстицању тог сукоба за своје зле циљеве.

Мејнстрим медији су конструисали једногласни наратив о „Путиновом рату“ који прикрива америчку империјалистичку експанзију на источну Европу. Потпуно су орвеловски у свом настојању да пројектује на Русију оно што САД и њихов главни империјални савезник, Велика Британија (коју је британски новинар сматрао „америчким тегљачем“), раде без престанка од 1945. – и заиста вековима.

Гледајући уназад, САД су под Труманом започеле политику претварања непријатеља (Немачка, Јапан) у пријатеље и претварања
пријатеља (важни ратни савез са СССР-ом) у непријатеље. ЦИА, основана 1947. године, била је главни тајни инструмент ове политике, која је блиско сарађивала са неонацистичком организацијом украјинских националиста (ОУН) како би извршила акције саботаже, поделе и дестабилизације совјетске државе.

ОУН, a посебно фракција коју су предводили немачки савезник Степан Бандера и његов други командант, Јарослав Стетско, ОУН-Б, била је насилно антисемитска, антикомунистичка и антируска организација, која је сарађивала са нацистичком окупацијом и активно учествовала у покољу милиона Пољака, украјинских Јевреја и етнички руских и украјинских комуниста у региону. Без обзира на то, Вашингтон Пост је Стетског третирао као националног хероја, „усамљеног патриоту“.

Yaroslav Stetsko with then-Vice President George H.W. Bush. [Source: fpif.org]

ОУН-немачки савез из 1941. подржали су вође Украјинске православне и Украјинске гркокатоличке цркве. Његов архиепископ, Андреј Шептицки, написао је идилично писмо у којем је изјавио: „Поздрављамо победничку немачку војску као избавитељицу од непријатеља. Одајемо покорни омаж влади која је подигнута. Ми признајемо господина Јарослава Стетска као шефа државе … Украјине.”

Поводом немачке инвазије на Совјетски Савез, ОУН је поставила постере у граду Лавову на западу Украјине на којима је писало: „Не бацајте сада своје оружје. Узми их у руке. Уништите непријатеља... Људи! Знајте! Москва, Пољска, Мађари, Јевреји су ваши непријатељи. Уништите их!…Слава Украјини! Слава херојима! Слава Вођи! [Бандери]”

Очигледно, у овом позиву на етничко чишћење се не помињу Немци који су тада окупирали Украјину, али фашистички и неонацистички пропагандисти који данас воде рат у региону Донбаса своје претке приказују као хероје јер су бранили украјински национализам од Совјета и Немачке. Пентагон је успешно извршио притисак на Конгрес да укине ограничења за обуку и пружање војне помоћи групама, попут батаљона Азов, које су засноване на фашистичкој или неонацистичкој идеологији.

Andrey Sheptytsky [Source: encyclopediaofukraine.com]



Као и у прошлости, америчка спољна политика је спремна да такве групе прихвати у круг својих савезника. Нацрт резолуције Генералне скупштине УН је 16. децембра 2021. наведен као „Борба против глорификације нацизма, неонацизма и других пракси које доприносе подстицању савремених облика расизма, расне дискриминације, ксенофобије и сродне нетолеранције“.

Прошао је забележеним гласањем од 130 за (углавном Трећи свет, који чини велику већину светске популације), 51 уздржаних (углавном ЕУ, Аустралија, Нови Зеланд и Канада), а два су била против, два су Украјина и Сједињене Државе. Западноевропске земље које је Хитлер освојио и окупирао нису осудиле данашње манифестације нацизма и фашизма.

Хари Труман, неславно проглашен сенатором 1940. као одговор на операцију Барбароса: „Ако видимо да Немачка побеђује, треба да помогнемо Русији, а ако Русија побеђује, треба да помогнемо Немачкој и на тај начин их пустимо да убију што је више могуће. .” Ово је показало колико је мало поштовања имао према Русима и другим совјетским народима — што је постало очигледније када је постао председник.

Током његовог мандата у Белој кући, САД су помогле у обнови индустријских капацитета западне Европе (у великој мери да би спречиле комунисте и социјалисте да победе на изборима), али је такође покренуо рат против Северне Кореје, уништавајући практично сваку структуру у земљи кроз бомбардовање, укључујући запаљиво и напалм оружје.

Покренуо је Хладни рат, масовно је ескалирао војни буџет, организовао НАТО и користио атомско оружје против цивилног становништва у Хирошими и Нагасакију, великим делом да спречи савезничке Совјете у освајању територије у Јапану у последњим данима рата.

Можда је Труманова најдеструктивнија иницијатива била стварање ЦИА-е, чудовишта за које је касније тврдио да је измакло контроли, говорећи пријатељу: „Никада не бих пристао на формирање Централне обавештајне агенције 1947, да сам знао да ће постати амерички Гестапо“, иако је као председник подржавао његове тајне активности у источној Европи.

 

[cronnin]

Непосредна мета била је совјетска Украјина, за коју се ЦИА надала да ће кроз своје тајне пројекте „разбити“ саботерима иза непријатељских линија.

President Harry S. Truman signing off on creation of the CIA. [Source: historydaily.org]

Њен задатак је био наставак посла тајне службе из Другог светског рата, ОСС, која је радила са партизанским групама које су се одупирале нацистичкој окупацији. У Украјини су САД једноставно преокренуле непријатеља подржавајући нацистичке побуњеничке организације које се боре против Совјетског Савеза, земље која је управо спасила Европу од пошасти Хитлеровог Трећег рајха.

План ЦИА-е, део њених операција „остајања“ у централној и источној Европи, био је да падобранима испоручи Украјинце из ултранационалистичких група, посебно ОУН-Б, које би укључивале кријумчарење оружја, употребу тајних комуникација, шпијуни, командоси, бандитизам, убице и саботаже.

Отворени досијеи ЦИА-е показују да је Агенција одбила да изручи ратног злочинца ОУН Бандеру Совјетима како би подземни покрет и напоре дестабилизације у Украјини задржали нетакнутим.

Уместо тога, два огранка ЦИА-е, Канцеларија за координацију политике (ОPC) за тајне операције и Канцеларија за специјалне операције (ОSО) за тајне пројекте за које је америчка влада давала покриће, обе су штитиле ОУН и блиско су сарађивале са анти-совјетском устаничком армијом Украјине (УPA) „за активности психолошког рата усмерене против пољских, чехословачких и румунских мета који се граниче са Украјином“.

Stepan Bandera [Source: wikipedia.org]



ОPC и ОSО су се „сагласили да украјинска организација [Украјински врховни ослободилачки савет], управљачко тело ОУН, нуди необичне могућности за продор у СССР и помоћ у развоју подземних покрета иза гвоздене завесе.

Операција ЦИА је добила кодни назив PBCRUET-AERODYNAMIC, на основу строго поверљивог документа од 17. јуна 1950. године.

Ukrainian Insurgent Army. [Source: militaryhistorynow.com]

 

[cronnin]

ОУН​

Партијски конгрес ОУН у августу 1939. позвао је на „етнички једнообразну“ државу, концепт који је ескалирао после 1941. са његовом посвећеношћу „операцији чишћења против свих непријатеља расе“. Украјински Јевреји, којих је било око 1,5 милиона, били су практично уништени од стране Немаца, уз помоћ Украјинске побуњеничке армије ОУН, украјинске полиције и обичних грађана Украјине. ОУН је била састављена од низа украјинских фашиста, нациста и других екстремних елемената, али је укључивала и словачку гарду Хлинка, украјинске СС из 14. Гренадирске Вафен-СС (Галиција) дивизије и плаћене немачке СС.

Масовно убиство Пољака (процењено на 100.000 до 200.000) ескалирало је 1943. године, коме се поново активно придружила УПА. ОУН-УПА је такође сарађивала са Немцима у одвајању хиљада украјинских Руса за истребљење. Његов самоименовани „премијер“, Јарослав Стетско, приказао је Русе као варварску, неевропску расу, пореклом од Монгола и Хуна.

После рата, САД нису виделе никакав проблем у блиској сарадњи са Стетском који је у својој биографији (1941) написао: „Сматрам да је марксизам производ јеврејског ума, који је примењен у московитском затвору народа од стране московитско-азијског народ уз помоћ Јевреја. Москва и јеврејство су највећи непријатељи Украјине и носиоци коруптивних бољшевичких међународних идеја... Зато подржавам уништавање Јевреја и сврсисходност доношења немачких метода истребљења Јевреја у Украјину, забрањујући њихову асимилацију...“

Ни његово лудило, ни нацистички логори смрти, ни три милиона руских ратних заробљеника који су умрли у концентрационим логорима, ни крајње варварство немачких и савезничких инвазија нису променили ток размишљања америчких званичника о томе како би високопозиционирани нацисти и фашисти могли бити корисни за рат Америке са совјетским социјализмом. Стетску је приређен широк дочек у Вашингтону, где су га дочекали Роналд Реган и Џорџ Х.В. Буш као цењеног вођу Анти-бољшевичког блока нација, који је првобитно био нацистичка немачка формација (коју је приметио Стивен Дорил), и сталног делегата ABN-а у Светској антикомунистичкој лиги.

Корак уназад​

До раних 1950-их, након што је 85 агената пребацила падобранима у Украјину, од којих је три четвртине ухваћено, ЦИА је признала да је пројекат био суморни неуспех. Ово није одвратило хладне ратнике да користе плаћенике за промену режима на другим местима, укључујући и пропали Залив свиња деценију касније. Пошто је украјински устанички покрет сломљен, многи бандеровци, укључујући и Миколу Лебеда, једног од оснивача ОУН и Бандериног поручника којег је Гестапо обучавао у немилосрдним методама мучења, постали су емигранти.

Лебед, који је био министар спољних послова те организације и шеф њене озлоглашене тајне полиције, америчка војска је описала као „познатог садисту и сарадника Немаца“. Он је емигрирао у Минхен након рата, где је играо важну улогу у новоформираном и тајно вођеном Радију Слободна Европа, пропагандном органу који је финансирао САД и који је преносио информације у Источну Европу. РСЕ-у су се придружили Радио Слобода (који такође води ЦИА и усмерен је на Совјетски Савез) и Глас Америке у не само емитовању пропаганде већ и у преношењу једносмерних кодираних порука како за саботере који су још увек живи.

Mykola Lebed [Source: encyclopediaofukraine.com]

 

[cronnin]

Током рата за Лебеда се причало да је био добар ученик и миљеник немачког Гестапоа. Након тога, премештен у Минхен, Лебед је уживао покровитељство (као и Бандера) нацистичког обавештајног официра Рајнхарда Гелена, који је и сам имао блиске оперативне односе са ЦИА.

Гелен је касније постао шеф обавештајне службе Западне Немачке, запошљавајући нацисте са којима је сарађивао током рата, и помажући ЦИА-и дељењем информација о источној Европи. Када се Лебед посвађао са послератном ОУН-Б у Немачкој, ЦИА је прокријумчарила њега и многе друге украјинске ултра-националисте у САД.

Reinhard Gehlen [Source: ww2db.com]

Уз подршку директора ЦИА Алена Далеса, Лебед је радио у Њујорку (и живео у богатом округу Вестчестер) под лажним именом као сарадник антисовјетске обавештајне службе и добио је држављанство. Украјинци крајње деснице су и тада и сада били инструменти хладноратовске политике. „Бивши чланови украјинског подземља који се сада налазе у Сједињеним Државама“, написала је ЦИА у строго поверљивом документу из 1950. године, „биће експлоатисани у највећој могућој мери“.


Allen Dulles [Source: wikipedia.org]

 

[cronnin]

У раним годинама хладног рата, постојале су стотине, ако не и хиљаде нациста, укључујући ратне злочинце као што је СС официр Ото фон Болшвинг (водећи организатор Коначног решења и ађутант Адолфа Ајхмана), доведених у САД из Немачке, Украјине , Балкан, балтичких држава и Белорусије.



Otto von Bolschwing [Source: wikipedia.org]

Међу њима је био и Адолф Хеусингер, „један од многих високих нацистичких и фашистичких званичника који су били интегрисани у америчке војне и обавештајне мреже“. Хојзингер је био Хитлеров начелник Генералштаба армије, а 1961-1964. именован је за председника Војног комитета НАТО-а, тако да је транзиција од високог ранга нацисте до војног команданта „слободног света“ била течна. .”

Adolf Heusinger [Source: wikipedia.org]


У међувремену, Бандерин захтев за потпуном контролом ОУН довео је до трвења унутар фашистичког руководства са седиштем у Немачкој. До 1950. године, САД и Велика Британија су планирале заједничке операције у Украјини, али је ЦИА у том тренутку одлучила да ближе сарађује са ZP/UHVR (страно представништво украјинског Врховног ослободилачког савета, кровне организације свих десничарских националистичких формација ), док је британски МИ6 преузео Бандеру као свој главни контакт међу Украјинцима.

Када је Бандера убијен 1959. након што су САД одбиле да га изруче Совјетском Савезу због ратних злочина, Стетско је преузео ОУН.

 

[cronnin]

Са распадом Совјетског Савеза 1991. године, САД су мислиле да су коначно имале Русију у својим рукама. Под аутократском владавином Бориса Јељцина у Русији, вођеном вотком, САД су биле позване да воде неолиберални програм „шок терапије“, који је резултирао потпуним уништењем руске економије.

Капитализам америчког типа створио је тешку депресију са огромном незапосленошћу, падом плата, губитком пензија, олигарсима који су преузели некадашње државне индустрије, повећаном неједнакошћу и сиромаштвом, порастом алкохолизма и значајним смањењем животног века.

Иако је Јељцин пружио одређени отпор, Клинтонова администрација је успела да прошири НАТО на Пољску, Чешку Републику и Мађарску, што је кршење споразума између Џорџа Х.В. Буш и Михаил Горбачов о неширењу војне организације „један инч“ на исток. Ово лажно обећање је требало да буде уступак Совјетима што нису блокирали поновно уједињење Немачке и њено чланство у НАТО.

Тако је започело проширења НАТО-а, које је потврдило Украјину као потенцијалну будућу чланицу и де факто придружену чланицу и довело до испорука оружја, обуку руковања наоружањем и координисаних ратних игара са украјинском војском у ишчекивању рата са Русијом — заједно са банковним рачунима за украјинске политичаре вољне да сарађују.

Владимир Путин се показао као далеко супериорнији руски лидер, окренувши економију, обуздавши многе олигархе и повративши поверење у руску државу. У Украјини су САД виделе прилику на председничким изборима 2004. да одвуку Украјину од утицаја Русије.

Осим посете земљи високих званичника, САД су интервенисале користећи неколико других канала, укључујући организације за промену режима, Националну задужбину за демократију(NED), USAID, Freedom House, Институт за отворено друштво Џорџа Сороша (сада Фондацијa) и свеприсутна ЦИА, да блокира изборе Виктора Јануковича наклоњеног Русији и постави проамеричког неолиберала Виктора Јушченка за председника.

Уз помоћ Сједињених Држава, Јушченко је победио, али је као председник био неуспешан. Противпожарни аларм се поново огласио за САД 2010. године, када је Јанукович изабран за председника. До тада је Јушченко био потпуно дискредитован као лидер, добивши само 5,5% гласова у првом кругу, чиме је елиминисан. Сједињеним Државама је било тешко да изаберу победнике.

Антивладини протести 2013-2014, који су започели мирно на кијевском Мајдану (тргу), били су подстакнути посетама америчких државних подсекретара и специјалисте за промене режима Викторије Нуланд, која се више пута састајала са завереницима за пуч. Придружили су јој се сенатори Џон Мекејн (R-AZ) и Крис Марфи (D-CT), који су стајали на платформи на тргу са неонацистичким вођом Олехом Тјањибоком да би понудили подршку Америке, вероватно без формалног овлашћења, за илегално свргавање Јануковича.

Then-U.S. Senator John McCain, center, speaks as Chris Murphy, Democratic senator from Connecticut, second left, and Opposition leader Oleh Tyahnybok, right, stand around him during a pro-European Union rally in Independence Square in Kyiv, Ukraine, in December 2015. [Source: foxnews.com]


Овог пута ЦИА је била потпуније укључена у ослобађање од председника који је наклоњен Русији и врло вероватно је помогла у припреми екстремно десних паравојних група које су учествовале у снајперским пуцњима и масакрима полиције и демонстраната на Мајдану, што је приморало Јануковича да побегне. Њујорк Тајмс је лажно приписао пуцњаве његовој влади. Ово је покренуло отпор у региону Донбаса који је углавном русофон, према рушењу, што је заузврат наишло на напад од стране кијевске пучистичке владе и смрт, до 2022, 14.000 војника и цивила.

У интервјуима европским новинарима у јуну 2022. године, Петро Порошенко, који је био редовни доушник у америчкој амбасади у Кијеву пре него што су га САД спонзорисале да постане председник 2014. године, рекао је да је док је био на функцији потписао споразуме из Минска са Русијом, Француска и Немачка и пристале су на прекид ватре само као трик да се купе време у изградњи војске и припремама за рат. „Наш циљ,“ рекао је, „био је да, прво, зауставимо претњу, или барем да одложимо рат — да обезбедимо осам година за обнављање економског раста и стварање моћних оружаних снага“.

 

[cronnin]

Пропагандни рат​

Председник Бајден и други јавни званичници су више пута користили фразу „ничим изазван напад“ да окарактеришу мотиве Русије као ништа друго до територијалну агресију. Такве тврдње се износе без веродостојних доказа, као да је позивање на име Путин довољно да се било каква изјава о њему или руској држави утврди као доказ самим њеним изговором.

Petro Poroshenko, who was an informant at the U.S. embassy in Kyiv before the U.S. sponsored him to become Ukraine’s president. [Source: ndtv.com]


Проблем је, као што су многи посматрачи приметили, у томе што мејнстрим медији служе као нешто више од националног и међународног графичког алата за пренос и појачавање консензуса државе и владајуће класе. Ово, наравно, није ништа ново, јер је откривено да је више од 400 новинара из мејнстрим медија служило као очи и уши ЦИА-е током већег дела Хладног рата, како је известио новинар Вотергејта Карл Бернштајн. Постоје докази да барем неки новинари и даље раде као гласници Агенције.



Они инсајдери Washington Beltway -а имају проблема да схвате шта је провокација. Експанзија непријатељских снага САД и НАТО-а и ратне игре које се воде до капија Русије, укључујући план да се Украјина и Грузија додају на листу чланица, очигледно су провокације. И ако је Бајденово сећање уопште нетакнуто, он ће се сетити како је Кенедијева администрација третирала присуство једне совјетске војне базе на западној хемисфери (на Куби) као претњу безбедности САД. У том случају, Совјети су имали разума да одступе.



Државни удар на Мајдану 2014, за који је чак и марионетски председник САД Порошенко признао да је неуставан (тј. незаконит), а каснија забрана руског језика и позив на опште етно чишћење у јавним институцијама и медијима од стране његове владе били су провокације. Исто тако су били и војни напади у региону Донбаса, подстакнути од стране америчког наоружаног и обученог неонацистичког батаљона Азов, почевши од 2015. Непосредно пре руске инвазије, Кијев је поставио огромну формацију трупа на границу са отцепљеним областима, Доњецк и Луганск.

Отцепљење Косова, након 78 дана америчког бомбардовања руског савезника Србије, имало је пуну подршку Вашингтона и за Русе је послужило као преседан за отцепљење Крима. Пре руске инвазије, Володимир Зеленски је покренуо чистке опозиционих партија које су оптужене да су глас русофоних Украјинаца. Порошенко и Зеленски одбили су да се придржавају споразума из Минска. И то су биле провокације.

Заиста, 75-годишња историја напора САД да униште суверенитет совјетске и руске државе је бескрајна провокација. Агресија САД и НАТО-а против руских савезника у Сирији и Србији (и Кини) и „обојене револуције“ у Белорусији, Србији, Грузији, Украјини и другде у региону бившег Совјетског Савеза и проширена листа санкција Русији су даљи облици агресије. . Амнезију мејнстрим медија у овој новијој историји било би тешко схватити да није било схватања да они у ствари служе као инструменти државне пропаганде, оно што је Луј Алтисер назвао идеолошким државним апаратима.

Како је то изразио Ноам Чомски: „Прилично је занимљиво да је у америчком дискурсу готово обавезно да се инвазија назива ’ничим изазвана инвазија на Украјину’. Тражите на Гуглу, наћи ћете стотине хиљада погодака. Наравно, испровоциран је. Иначе то не би све време називали ничим изазваном инвазијом." Ако Чомски није довољно убедљив, можда би ратни хушкачи САД/НАТО-а могли су да се обрате пажњу на папу Фрању , свакако никаквог русофила, који је утврдио да је инвазија резултат „лајања НАТО-а на капији Русије... не могу да кажем да ли је испровоцирана, али можда, да.“


Поплава медијске пропаганде против Русије и цензура гласова који доводе у питање званичну причу о пучу 2014. и сукобу између Русије и Украјине разоткривају америчку демократију као модел који није достојан угледања. Мало је, ако уопште има, ауторитарних држава у којима је потискивање вести такве величине тако институционално укорењено као у САД.

На другом месту, расправљао сам о широком присуству бивших војних и обавештајних званичника који су повезани са одбрамбеном индустријом који насељавају телевизијске и кабловске информативне канале као „стручни аналитичари“, и о употреби идеологије беле расе од стране репортера да прикажу расељене Украјинце као посебну групу „достојних жртава“.

Централна карактеристика извештавања мејнстрим медија и селебрити културе је представљање Зеленског као „хероја“, који несебично брани Украјину од тираније. Слика хероја у Америци је стара фора, преузета из дугог низа таквих војних примера „већих од живота“ који укључују ликове Џона Вејна у Другом светском рату, конструкцију вијетнамског ратног злочинца у „ратног хероја“ Џона Мекејна, јастреба Роналда Регана, Рамба, убице Индијанаца Данијела Буна и многи други.

Пропаганда је сада отворено главни део америчког ратног арсенала, а влада чини мало да сакрије ту чињеницу. Осим масовних испорука оружја које савезници САД и НАТО-а испоручују Украјинцима да убијају домаће и стране Русе, око 150 америчких и других глобалних PR фирми, према PRWeek -у, укључујући британску компанију блиску са владајућом Конзервативном партијом, понудило је да снабдевање Украјине пропагандним оруђем — оружјем за масовну превару.

У исто време, скоро да није било извештаја о досијеу Зеленског о корупцији, ендемском проблему за Украјину, коју Transparency International рангира као најкорумпиранију државу у Европи. Осим што није успео да сруши олигархе који владају земљом (од којих 50 држи 45% богатства земље), укључујући свог покровитеља, корумпираног и санкционисаним украјинско-израелско-кипарским милијардером Игором Холомојским, разоткривен је и сам Зеленски у Пандора папирима као покварењак, са милионима сакривеним на офшор рачунима на Британским Девичанским острвима и са имањима у Лондону. Његово затварање целокупне политичке, медијске и интелектуалне опозиције отежава Украјинцима да сазнају за његове мање него херојске финансијске махинације.

Излагање ове стварности у друштвеним медијима у САД и Великој Британији или у књигама и часописима доводи до тога да буду означени као руски „бот“ или „Путинов корисни идиот“. Можда најаутентичнији корисни идиот је Russiagate Rambo - Адам Шиф, демократа из Калифорније и председник Сталног изабраног комитета Представничког дома за обавештајне послове, који је поводом саслушања о опозиву Трампа у јануару 2020. рекао: „Ми се боримо против Русије тамо, тако да бисмо морали да се боримо са њима овде.”

 

[cronnin]

За понети​

Мора се озбиљно схватити увид немачког политичког теоретичара Карла Шмита, који је тврдио да моћне националне државе морају да имају непријатеље да би дефинисале ко су, и да се њихове „политичке акције и мотиви могу свести на разлику између пријатеља и непријатеља. ” За Шмита, „непријатељ“ не треба да се тумачи као зло, али за САД, непријатељ је увек укорењен са религиозним представама о неморалу.

Шмит је на крају дао свој интелект служби Трећег Рајха, али су саме САД потврдиле својим раним акцијама „остајања“ у Украјини и другим деловима Европе да су спремне да усвоје неку од истих тактика, ако не и идеологију, њихових нацистичких регрута.


Carl Schmitt [Source: wikipedia.org]



Конструисање Совјетског Савеза, касније Русије, као непријатеља, имало је најмање три корисности: стварање националне претње да би се скренула пажња јавности са огромних неједнакости унутар корпоративне капиталистичке економије; оправдавање изградње националне безбедносне (полицијске, империјалистичке) државе и империје, изграђене на војно-индустријско-медијском комплексу, са изузетним нивоом војних издатака као заштитом од депресије; и организовање широког пропагандног комплекса по узору на Канцеларију за ратне информације у Другом светском рату како би се одржао легитимитет државе као моралне силе у свету коме прете зли лидери који настоје да одузму слободу Американцима.

У стварности, саме САД одузимају земљи њене хваљене „четири слободе“ и ускраћују другим земљама, посебно у Трећем свету, њихов независни пут ка развоју и слободи.

Главна поента антиимперијалистичког аргумента није да се брани рат у Украјини, већ да се дубље сагледају његови узроци. САД су дуго биле високо милитаризовано друштво и заиста су биле ван рата само 15 година свог постојања.

А када САД не врше директну инвазију (у 84 земље до данас), оне спонзоришу инвазије и ударе против земаља које се противе њеним стратешким интересима (Чиле, Никарагва, Индонезија, Јемен, Бразил, Аргентина, Ангола, Венецуела, Д. Р. Конго, Газа , Грчка, Еквадор, Гана и многи други).

_______________________________________________________________________

аутор: Gerald Sussman

Џералд Сусман је професор међународних односа и аутор бројних књига, укључујући Branding Democracy: U.S. Regime Change in Post-Soviet Eastern Europe (2010).

https://covertactionmagazine.com/2022/09/12/ukraine-the-cias-75-year-old-proxy/

 

[Nebojsa.bg]

Фашизма је било само у Галицији, тзв Западно украјинској народној републици, она је у буквалном смислу колевка истог

проширена "велика" Западно Украјинска Народна Република од делова Мађарске и Румуније

 

[Boris T]

Фашизма је било само у Галицији,

Чекај сад - фашизам?
Овде причамо о неонацизму....ајде сад аргументовано, или ћеш и ти да преписујеш чланке са интернета?

 

[Nebojsa.bg]

Чекај сад - фашизам?
Овде причамо о неонацизму....ајде сад аргументовано, или ћеш и ти да преписујеш чланке са интернета?

ajde produži sad

 

[Dobri Bosnjanin]

A Faludža

Razvoj neonacima u Ukrajini je veoma slican kao i u Rusiji ili drugim zemljama istocnu Evrope. Jelcin je cak i otvoreno podrzavao nacizam u Rusiji,Putin ne otvoreno ali nije nista radio u suzbijanju nacima u Rusiji tj nastavio je Jelcinovu politiku. To je prilicno poznato, potrazi ,razvoj skinhedsa i nacizma dolaskom Jelcina na vlast.

https://www.dw.com/bs/rusija-i-rasizam/a-2501943

 

[Dobri Bosnjanin]

A Faludža

Nacisticki pokret je veoma jak u Rusiji ,nastaje iz krize 90 tijd godina.Nacizam u Ukrajini je smijesan izgovor.

https://bazovo.ru/bs/treatments/rus...-v-rossii-razlichnye-napravleniya-dvizheniya/

 

[sumljiv_tip]

 

[zauvek branilac]

Ako se podsetimo redosleda događaja, prvo su nacisti spalili žive ljude u Odesi, a potom počeli autobusima da se dovoze u Donjeck u nameri da tamo zavode red. A podsetićemo se i poslednjeg petka pre početka ruske intervencije, to jest izveštaja zvanične misije OEBS.

https://www.euronews.rs/evropa/vesti/38180/oebs-vise-od-1400-eksplozija-u-donjecku-i-lugansku/vest

Takozvana samozvana međunarodna zajednica (zapadni blok) nikada nije gledala na nacizam kao apsolutno zlo (kao većina ostalih) nego kao ideologiju jedne strane (Nemaca) u sukobu u 2.svetskom ratu (u periodu 1939-1945), a još uvek su ljuti (posebno Amerika i Velika Britanija) jer su jim Rusi i Sovjetski Savez 1945 uništili njihovu finansijsku investiciju (Nacističku Nemačku) ulaskom Sovjetske Ruske vojske u Berlin!
👀👂👂 💯%

 

[Dobri Bosnjanin]

Znači, govorimo o kvantitativnim vrednostima ovde?

Ako ja ubijem 3 to je OK, a ako ubijem 30 to je strašno?

Ne radi se samo o kvantitetu nego o zvanicnoj politici Rusije koja podrzava sistematsko unistavanje svega sto je Ukrajinsko ili zlocin koji neki lokalni komandant napravi. Ukrajina nema ni 2 % nacista u parlamentu i ne podrzava razaranja i ubijanje civila, slicno kao i rat u Bosni zbog cega su Srpske vodje zavrsili u Hagu.

 

[Q. in perpetuum hibernum]

Ne radi se samo o kvantitetu nego o zvanicnoj politici Rusije koja podrzava sistematsko unistavanje svega sto je Ukrajinsko ili zlocin koji neki lokalni komandant napravi. Ukrajina nema ni 2 % nacista u parlamentu i ne podrzava razaranja i ubijanje civila, slicno kao i rat u Bosni zbog cega su Srpske vodje zavrsili u Hagu.

Koliko ima % nacista u parlamentu?

 

[Dobri Bosnjanin]

Koliko ima % nacista u parlamentu?

veoma malo totalno su nebitni

 

[Q. in perpetuum hibernum]

veoma malo totalno su nebitni

Koliko?

 

[Dobri Bosnjanin]

Koliko?

2% ali nebitno ne odgovaras na bitna pitanja