Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 93.461
Imali smo par tema o običaju slave, ali su one uglavnom odlazile u druge smjerove, koji se ni ne dotiču pitanja. Hajde da se još jednom osvrnemo na to pitanje i sistematički sakupimo svu literaturu i građu o proučavanju ovog najpoznatijeg srpskog narodnog običaja na jednoj temi (ovog puta pridržavajući se teme).
Postoji nekoliko teorija o porijeklu slave. Prvi zastupnik crkveno-pravoslavnog gledišta Radoslav Grujić, a počeću temu upravo sa njegovim istraživanjem.
Radoslav Grujić (1878-1955), pravnik i teolog, a u dobrom smislu i istoričar, bavio se istraživanjem istorije Srpske pravoslavne Crkve tokom prve polovine XX stoljeća. Jedan od za njega naravno vrlo interesantnih elemenata bio je i običaj slave, i u tom svjetlu je izvršio istraživanje izvorne građe i objavio u Skopskom naučnom društvu (u Skoplju je bio i profesor nacionalne istorije na Filozofskom fakultetu tamošnjega univerziteta) 1930. godine svoju studiju Црквени елементи крсне славе.
U tom gradu Grujuć je izložio stav da je slava nastala kao izuzetno komplikovana kombinacija različitih kultova, reformom i objedinjavanjem na području Srpske arhiepiskopije, docnije patrijaršije. U svom istraživanju koristio je čitavi niz istorijskih izvora od XIII do XVII stoljeća, između ostalih i zbornik Jovana Zlatoustog. Prema Grujiću, do Sv. Save pamet svetome održavala se samo u crkvama, a gozbe ispred njih i uz učešće sveštenika. Svetosavskom reformom, Crkva je izbacila običaj prinošenja krvne žrtve u narodu priliko proslave svetitelja i davanja pomena umrlima s jedne strane, a s druge strane prebacivanjem gozbe u kuću došlo se do uslova za stvaranje jednog domaćinskog praznika, te na samom kraju do formiranja slavskog običaja kao opštenacionalnog domaćeg kulta koji Srbe razlikuje od ostalih pravoslavnih naroda. Isti rekviziti koji su se koristili stoljećima ranije - kao što su sveće, tamjan i vino - koriste se i danas, ističe Grujić.
Zaključne tačke Grujićevog istraživanja su:
1. Крсна слава је, у основи, комбинација прасловенског обичаја заветовања божанству и општег хришћанског култа нарочитог завета Богородици и разним светитељима.
2. У прва времена она је, под званичним црквеним именом 'памет светом', обављана само у заветној цркви и око ње, са крвним и бескрвним жртвама, по обретима састављеним из разних прехришћанских елемената и хришћанских елемената грчко-византијског обележја.
3. Назив Крсно име ова институција је добила врло рано у западним, нарочито приморским областима српског народа, пошто је тамо храмовни или заветни празник цркве називан Крсним именом; сем тога, у прва времена, многе заветне цркве посвећиване су биле на хришћанско или крштено име онога старешине породице, рода или племена који је цркву подигао.
4. У источним и јужним областима српскога народа одржао се за исту институцију народни назив Светац или Светао, са изведеним од њих обликом свечарство, према прастаром црквеном називу 'памет светом'.
5. Називи Служба и Слава постали су од глагола служити или славити Светог, Свеца, Сведен или Крсно име.
6. Св. Сава, први самостални српски архиепископ, извео је реформу Крсне славе почетком XIII века – забранио је свечарске гозбе са крвним жртвама код цркава и одредио је да се у црквама може обављати само чисто хришћанско слављење Светог, са бескрвним евхаристичким жртвама и поменима; а гозбе је потиснуо у куће сваког оног, који се заветовао да ће нарочито славити помен своме и своје породице изабраном светитељу – заштитнику. Штавише, том приликом су и саме гозбе по приватним кућама стављене под контролу парохијског свештенства, које је дужно било да благосиља свечарске трпезе само онда ако је гозба спремљена у смислу црквених прописа о избегавању сваког трага ритуала ранијих крвних жртава.
7. На тај начин пошло је за руком Светосавској српској цркви да од XIII до XVII века, у границама Жичке архиепископије и Пећке патријаршије, формира данашњу Крсну славу као специфично српско – православну и црквено – народну породичну свечаност.
8. Слични појави по суседним областима Албаније, Бугарске и Румуније, као и по неким римокатоличким областима нашега народа (нарочито у Славонији и Далмацији), могли су се развијати или под директним утицајем српске јерархије из Пећке патријаршије, пошто су северни крајеви Албаније и неки западни делови данашње Бугарске дуже времена били под српском политичком, a још више под српском духовном влашћу; или индиректно, под утицајем многобројних српских православних емиграната, током турске превласти, из балканских области у Румунију, Славонију и Далмацију.
9. Сем општег заветног храмовног празника, са институцијом Крсне славе стопили су се, током векова, многи појединачни завети разним изабраним светитељима — из захвалности ради спасења од каквих било личних, породичних или општинских беда и невоља; као нпр. од тешке болести и смрти, робљења и паљења, помора људи и стоке, пожара, великих поплава и других елементарних непогода.
10. Ритуал Крсне славе je црквени и народни — Сви неопходни реквизити њени, као што су: cвeha, хлебови — просфора и колач, Пшеница или кољиво, вино, уље и тамјан, јесу уједно и црквени реквизити — са cвe-ноћног бденија, коje се обавља у цркви уочи храмовних и других великих празника, и са литургије, коja сеобавља ујутро на сам празник. Карактеристично je, уз то, да се икона Крсног имена не сматра као неопходан реквизит Славе, те je многи свечари и данас немају. Међутим, и главни обреди у кући, а нарочито ломљење или резање колача и благосиљање или дизање у славу, носе на себи јасна обележја црквеног порекла.
P. S. Inspiracija je došla iz svih onih tvrdnji kolege forumaša FORMICE da je slava specifično narodno obilježje Crnogoraca, koja je srpska Crkva prisvojila i raširila kroz cijeli srpski narod sa ciljem posrbljavanja crnogorske nacije.
Postoji nekoliko teorija o porijeklu slave. Prvi zastupnik crkveno-pravoslavnog gledišta Radoslav Grujić, a počeću temu upravo sa njegovim istraživanjem.
Radoslav Grujić (1878-1955), pravnik i teolog, a u dobrom smislu i istoričar, bavio se istraživanjem istorije Srpske pravoslavne Crkve tokom prve polovine XX stoljeća. Jedan od za njega naravno vrlo interesantnih elemenata bio je i običaj slave, i u tom svjetlu je izvršio istraživanje izvorne građe i objavio u Skopskom naučnom društvu (u Skoplju je bio i profesor nacionalne istorije na Filozofskom fakultetu tamošnjega univerziteta) 1930. godine svoju studiju Црквени елементи крсне славе.
U tom gradu Grujuć je izložio stav da je slava nastala kao izuzetno komplikovana kombinacija različitih kultova, reformom i objedinjavanjem na području Srpske arhiepiskopije, docnije patrijaršije. U svom istraživanju koristio je čitavi niz istorijskih izvora od XIII do XVII stoljeća, između ostalih i zbornik Jovana Zlatoustog. Prema Grujiću, do Sv. Save pamet svetome održavala se samo u crkvama, a gozbe ispred njih i uz učešće sveštenika. Svetosavskom reformom, Crkva je izbacila običaj prinošenja krvne žrtve u narodu priliko proslave svetitelja i davanja pomena umrlima s jedne strane, a s druge strane prebacivanjem gozbe u kuću došlo se do uslova za stvaranje jednog domaćinskog praznika, te na samom kraju do formiranja slavskog običaja kao opštenacionalnog domaćeg kulta koji Srbe razlikuje od ostalih pravoslavnih naroda. Isti rekviziti koji su se koristili stoljećima ranije - kao što su sveće, tamjan i vino - koriste se i danas, ističe Grujić.
Zaključne tačke Grujićevog istraživanja su:
1. Крсна слава је, у основи, комбинација прасловенског обичаја заветовања божанству и општег хришћанског култа нарочитог завета Богородици и разним светитељима.
2. У прва времена она је, под званичним црквеним именом 'памет светом', обављана само у заветној цркви и око ње, са крвним и бескрвним жртвама, по обретима састављеним из разних прехришћанских елемената и хришћанских елемената грчко-византијског обележја.
3. Назив Крсно име ова институција је добила врло рано у западним, нарочито приморским областима српског народа, пошто је тамо храмовни или заветни празник цркве називан Крсним именом; сем тога, у прва времена, многе заветне цркве посвећиване су биле на хришћанско или крштено име онога старешине породице, рода или племена који је цркву подигао.
4. У источним и јужним областима српскога народа одржао се за исту институцију народни назив Светац или Светао, са изведеним од њих обликом свечарство, према прастаром црквеном називу 'памет светом'.
5. Називи Служба и Слава постали су од глагола служити или славити Светог, Свеца, Сведен или Крсно име.
6. Св. Сава, први самостални српски архиепископ, извео је реформу Крсне славе почетком XIII века – забранио је свечарске гозбе са крвним жртвама код цркава и одредио је да се у црквама може обављати само чисто хришћанско слављење Светог, са бескрвним евхаристичким жртвама и поменима; а гозбе је потиснуо у куће сваког оног, који се заветовао да ће нарочито славити помен своме и своје породице изабраном светитељу – заштитнику. Штавише, том приликом су и саме гозбе по приватним кућама стављене под контролу парохијског свештенства, које је дужно било да благосиља свечарске трпезе само онда ако је гозба спремљена у смислу црквених прописа о избегавању сваког трага ритуала ранијих крвних жртава.
7. На тај начин пошло је за руком Светосавској српској цркви да од XIII до XVII века, у границама Жичке архиепископије и Пећке патријаршије, формира данашњу Крсну славу као специфично српско – православну и црквено – народну породичну свечаност.
8. Слични појави по суседним областима Албаније, Бугарске и Румуније, као и по неким римокатоличким областима нашега народа (нарочито у Славонији и Далмацији), могли су се развијати или под директним утицајем српске јерархије из Пећке патријаршије, пошто су северни крајеви Албаније и неки западни делови данашње Бугарске дуже времена били под српском политичком, a још више под српском духовном влашћу; или индиректно, под утицајем многобројних српских православних емиграната, током турске превласти, из балканских области у Румунију, Славонију и Далмацију.
9. Сем општег заветног храмовног празника, са институцијом Крсне славе стопили су се, током векова, многи појединачни завети разним изабраним светитељима — из захвалности ради спасења од каквих било личних, породичних или општинских беда и невоља; као нпр. од тешке болести и смрти, робљења и паљења, помора људи и стоке, пожара, великих поплава и других елементарних непогода.
10. Ритуал Крсне славе je црквени и народни — Сви неопходни реквизити њени, као што су: cвeha, хлебови — просфора и колач, Пшеница или кољиво, вино, уље и тамјан, јесу уједно и црквени реквизити — са cвe-ноћног бденија, коje се обавља у цркви уочи храмовних и других великих празника, и са литургије, коja сеобавља ујутро на сам празник. Карактеристично je, уз то, да се икона Крсног имена не сматра као неопходан реквизит Славе, те je многи свечари и данас немају. Међутим, и главни обреди у кући, а нарочито ломљење или резање колача и благосиљање или дизање у славу, носе на себи јасна обележја црквеног порекла.
P. S. Inspiracija je došla iz svih onih tvrdnji kolege forumaša FORMICE da je slava specifično narodno obilježje Crnogoraca, koja je srpska Crkva prisvojila i raširila kroz cijeli srpski narod sa ciljem posrbljavanja crnogorske nacije.
)
