Bese to davno, jos kada sam bio skoro decak....
Ziveo sam u Srbobranu, u Vojvodini i dan sam provodio na kanalu DTD ili na reci Krivaji...Za vreme skolskog raspusta po ceo dan bih pecao i kasno se vracao kuci..Imao sam tada divan lak i mali camac sa kojim sam mogao svuda da stignem..
Izmedju Srbobrana i Vrbasa bila je nekakva poveca mocvara, zvana Dzikina bara (slovo DZ iz reci "dzindzov"). To je ustvari bilo nepregledno more trske i rogoza....
Sa obale se nikako nije moglo pecati, a unutra niko nije zalazio jer su se pricale strasne price o toj mocvari. Nocu su se culi strasni krici koji su dolazili iz dubine trske i narod je Dzikinu baru zaobilazio u sirokom luku.
Ja sam u to vreme bio toliko pun adrenalina da me ni bukavac iz mocvare nije mogao zadrzati. Jednoga dana sam vukao camac oko pola kilometra samo da bih ga prevukao u baru. Ugurao sam ga izmedju trske i malo po malo vukuci se za trsku - poceo zavlaciti sve dublje i dublje prema srcu mocvare...
Cinilo se da trska nikada nece prestati, da tu ni nema slobodne vode...I tada, najednom, posle par metara rogoza, preda mnom planu otvoren prostor koji je bio pekriven sitnom drezgom zvanom lemna..Kako je bilo suncano, barske kornjace su se suncale svuda okolo po ivicama rogoza...Ptice zvane kreketuse su na sve strane sirile svoje krestanje...Nekoliko kapitalnih zelenih zabaca skocise u vodu, a stotinak caplji svih boja i velicina se podigose u vazduh...Kornjace necujno skliznuse u vodu...Zmija se migoljila medju drezgom...Veliki vilinski konjici su susili krila na vodenom bilju koje je gotovo potpuno prekrivalo povrsinu..
Voda je bila prepuna barskog bilja i puzeva..Sitne ribice su se suncale ispod povrsine vode...Sve je mirisalo na zivot...
Odmotao sam moju trsku "morskacu", namestio glistu, proverio dubinu i zabacio na dno... Ma nije proslo ni minut, kada plovak polako potonu...Kontriram! Nesto tesko se zakacilo...Pomislio sam prvo da je kornjaca...Nije kornjaca krece se brzo kroz vodu...Umaram ga...Izlazi...Ogroman zlatni karas, kakavog nikada, ni pre ni posle nisam video..Ima kilogram, mozda vise...Radosno ga ubacujem u camac i pecam dalje...Odmah peca ponovo...Isti takav karas, kao da mu je brat blizanac...Vucem jednog za drugim...Odjednom nesto jos teze se zakaci..Mislim:"To je saran!" Nije saran. To je bio linjak, skoro 2 kg!
Za dva sata sam imao oko 15 velikih karasa i tri linjaka, svaki od oko 2 kg!
Bio sam skoro opijen od tog pecaroskog uspeha. Izvukao sam nekako camac iz trske, prevkao ga do kanala i oterao do mesta gde sam ga vezivao...Nisam mogao da ponesem ribu nego sam otrcao kuci, uzeo dzak i biciklo i vratio se...Kada sam kuci pokazao mami ribu, ona nije mogla da veruje da sam ja to upecao..Karasi su bili veci od tiganja!
Eto, to je jedna moja istinita ribolovacka prica...Takve stvari se urezu u secanje i nikada ne blede, sve do smrti...
