Istina o svetu i životu

[grigor janković]

I ovom svetu,ovom poprištu mucenih i zastrašenih bica koja postoje samo tako sto jedni druge proždiru,gde je tako svaki covek živa grobnica hiljadu drugih,a njegovo samoodržavanje lanac mucenickih smrti,gde onda sa saznanjem raste sposobnost da se oseti bol koja u coveku dostiže najviši stepen i to utoliko više što je on inteligentniji- tom svetu je covek hteo da prilagodi sistem optimizma,a njega da nam predstavi kao najbolji medu mogucima! Apsurd se do neba cuje! U medjuvremenu mi jedan optimista kaže da otvorim oci i pogledam kako je svet lep u suncevom sjaju,sa svojim planinama,dolinama,rekama,biljkama,životinjama,itd. Ali da li je svet panorama? Te stvari su zacelo lepe za gledanje i ništa više. To nam ne pruža dublji smisao niti parira celokupnoj nesreci koje nam rodjenje sa sobom donosi. Kao što žena koji su jedini kvaliteti spoljašnja lepota ne budi u coveku ništa drugo nego seksualne motive i zbog toga je lako odbaciva, tako ni svet sa svojim spoljašnjim lepotama ne može pružiti istinske užitak jer je u svojoj suštini nasilan i odvratan.

celo covecanstvo je osudjeno na vecnu patnju i vecno uklanjanje te patnje. Svi smo mi poslušni izvršioci naših potreba. Da bi covek mogao biti zadovoljan on nužno prethodno mora biti nezadovoljan. Patnja se nikad ne može iskoreniti,samo ce se potrebe za njeno uklanjenje menjati.nije ni cudo što beba dolazi na svet placuci jer ona u tom trenutku po prvi put oseca patnju i postaje sluga njenih potreba

 

[gost 339460]

grigor jankovic _ Dragi prijatelju.Potpuno se slazem sa tobom,da je planeta zemlja jedno zajednicko muciliste,za sve nas smrtnike i ocajnike.Treba biti dovoljno jak,
pa ne obratiti paznje,da beba koja se tek rodi,rodi se zajedno sa resenjem,da jednoga dana MORA umreti.Ta cinjenjica,obeshrabruje sve nas,koji (bar smatramo)
da imamo razvijn racio.Ali pored svih opasnosti,koje nas neprekidno vrebaju,pre prirodne smrti,u vidu raznih iznenadnih bolestina,ljudskih prevara i svakojajakih
pizdarija,ipak imamo jedno "osvezavajuce" sredstvo,koje nam taj j....i zivot krasi.Taj dragulj zivota,ta kula svetilja,zbog koje vredi zapoceti taj zivot,koji je nasa svojevrsna
golgota...to je ljubav.Ta carobna zasenjuca ljubav,koja nas omamljuje svojim seksualnim uzivanjima.Priznaj grigore,da vredi proziveti taj j...i zivot,da bi uzivali u seksualnim
ekstazama koje nam pune srca i mute umove...

 

[grigor janković]

naravno da ne vredi lol
i kakve ima veze ljubav se seksom?! O.o

 

[Jennifer Jennin]

I ovom svetu,ovom poprištu mucenih i zastrašenih bica koja postoje samo tako sto jedni druge proždiru,gde je tako svaki covek živa grobnica hiljadu drugih,a njegovo samoodržavanje lanac mucenickih smrti,gde onda sa saznanjem raste sposobnost da se oseti bol koja u coveku dostiže najviši stepen i to utoliko više što je on inteligentniji- tom svetu je covek hteo da prilagodi sistem optimizma,a njega da nam predstavi kao najbolji medu mogucima! Apsurd se do neba cuje! U medjuvremenu mi jedan optimista kaže da otvorim oci i pogledam kako je svet lep u suncevom sjaju,sa svojim planinama,dolinama,rekama,biljkama,životinjama,itd. Ali da li je svet panorama? Te stvari su zacelo lepe za gledanje i ništa više. To nam ne pruža dublji smisao niti parira celokupnoj nesreci koje nam rodjenje sa sobom donosi. Kao što žena koji su jedini kvaliteti spoljašnja lepota ne budi u coveku ništa drugo nego seksualne motive i zbog toga je lako odbaciva, tako ni svet sa svojim spoljašnjim lepotama ne može pružiti istinske užitak jer je u svojoj suštini nasilan i odvratan.

celo covecanstvo je osudjeno na vecnu patnju i vecno uklanjanje te patnje. Svi smo mi poslušni izvršioci naših potreba. Da bi covek mogao biti zadovoljan on nužno prethodno mora biti nezadovoljan. Patnja se nikad ne može iskoreniti,samo ce se potrebe za njeno uklanjenje menjati.nije ni cudo što beba dolazi na svet placuci jer ona u tom trenutku po prvi put oseca patnju i postaje sluga njenih potreba

U svakoj lepoti ima bar malo tuge.

 

[JA KOJI JESAM]

I ovom svetu,ovom poprištu mucenih i zastrašenih bica koja postoje samo tako sto jedni druge proždiru,gde je tako svaki covek živa grobnica hiljadu drugih,a njegovo samoodržavanje lanac mucenickih smrti,gde onda sa saznanjem raste sposobnost da se oseti bol koja u coveku dostiže najviši stepen i to utoliko više što je on inteligentniji- tom svetu je covek hteo da prilagodi sistem optimizma,a njega da nam predstavi kao najbolji medu mogucima! Apsurd se do neba cuje! U medjuvremenu mi jedan optimista kaže da otvorim oci i pogledam kako je svet lep u suncevom sjaju,sa svojim planinama,dolinama,rekama,biljkama,životinjama,itd. Ali da li je svet panorama? Te stvari su zacelo lepe za gledanje i ništa više. To nam ne pruža dublji smisao niti parira celokupnoj nesreci koje nam rodjenje sa sobom donosi. Kao što žena koji su jedini kvaliteti spoljašnja lepota ne budi u coveku ništa drugo nego seksualne motive i zbog toga je lako odbaciva, tako ni svet sa svojim spoljašnjim lepotama ne može pružiti istinske užitak jer je u svojoj suštini nasilan i odvratan.

celo covecanstvo je osudjeno na vecnu patnju i vecno uklanjanje te patnje. Svi smo mi poslušni izvršioci naših potreba. Da bi covek mogao biti zadovoljan on nužno prethodno mora biti nezadovoljan. Patnja se nikad ne može iskoreniti,samo ce se potrebe za njeno uklanjenje menjati.nije ni cudo što beba dolazi na svet placuci jer ona u tom trenutku po prvi put oseca patnju i postaje sluga njenih potreba

A da li ti kojim slučajem pomišljaš da svaka tvoja misao doprinosi svijetu onakvom kakav misliš da jeste?
Eh, da ti objavim vijest: doprinosi.

 

[oziman]

I ovom svetu,ovom poprištu mucenih i zastrašenih bica koja postoje samo tako sto jedni druge proždiru,gde je tako svaki covek živa grobnica hiljadu drugih,a njegovo samoodržavanje lanac mucenickih smrti,gde onda sa saznanjem raste sposobnost da se oseti bol koja u coveku dostiže najviši stepen i to utoliko više što je on inteligentniji- tom svetu je covek hteo da prilagodi sistem optimizma,a njega da nam predstavi kao najbolji medu mogucima! Apsurd se do neba cuje! U medjuvremenu mi jedan optimista kaže da otvorim oci i pogledam kako je svet lep u suncevom sjaju,sa svojim planinama,dolinama,rekama,biljkama,životinjama,itd. Ali da li je svet panorama? Te stvari su zacelo lepe za gledanje i ništa više. To nam ne pruža dublji smisao niti parira celokupnoj nesreci koje nam rodjenje sa sobom donosi. Kao što žena koji su jedini kvaliteti spoljašnja lepota ne budi u coveku ništa drugo nego seksualne motive i zbog toga je lako odbaciva, tako ni svet sa svojim spoljašnjim lepotama ne može pružiti istinske užitak jer je u svojoj suštini nasilan i odvratan.

celo covecanstvo je osudjeno na vecnu patnju i vecno uklanjanje te patnje. Svi smo mi poslušni izvršioci naših potreba. Da bi covek mogao biti zadovoljan on nužno prethodno mora biti nezadovoljan. Patnja se nikad ne može iskoreniti,samo ce se potrebe za njeno uklanjenje menjati.nije ni cudo što beba dolazi na svet placuci jer ona u tom trenutku po prvi put oseca patnju i postaje sluga njenih potreba

Ово што си написао је Шопенхауров цитат.
Свет у коме смо можда је још боље описао Дејвид Хјум овим речима:

Kajanje, sramota, patnja, bes, razočaranje, nespokoj, strah, utučenost, očaj: ko je ikada, na svom životnom putu, izbegao nemilosrdne prepade ovih mučitelja? Koliko ljudi je išta bolje uopšte i osetilo? Napor i sirotinja, toliko omrznuti od svih, izvesna su sudbina ogromne većine: a ni malobrojni povlašćeni pojedinci, koji uživaju u lagodnom obilju i dokolici, nikada ne dostignu ispunjenje ili istinsko blaženstvo. Ni sva dobra ovog sveta zajedno ne bi čoveka učinila istinski srećnim; ali će ga sva zla na okupu zacelo dotući; bilo koje pojedinačno zlo (a ko se može osloboditi baš svakog) bezmalo je dovoljno da život učini nepodnošljivim, baš kao i nedostatak bilo kojeg dobra (a ko ih može posedovati baš sva).
Kada bi se tuđin iznenada obreo u ovom svetu, pokazao bih mu, kao uzorak ovozemaljske nesreće, bolnicu prepunu bolesti, zatvor krcat zločincima i dužnicima, bojno polje prekriveno leševima, flotu koja tone nasred okeana, narod koji propada pod tiranijom, ljude iznemogle od gladi, ili kuge. A kada bih hteo da mu pokažem veselu stranu života, ne bi li shvatio šta su životna zadovoljstva, kuda bih ra poveo? Ha bal, y operu, na dvor? S punim pravom bi mogao pomisliti da mu još uvek pokazujem raznovrsnost bede i žalosti.

Zapitajte se, pitajte bilo koga od svojih poznanika, da li bi ponovo proživeli poslednjih deset, ili dvadeset godina svog života. He! Ali narednih dvadeset, vele oni, biće bolje.

"I nadaju se da he od životnog taloga dobiti
ono što im prvi živahni mlaz ne mogade dati".

I na kraju shvate (tako je velika ljudska beda; ona čak i protivrečnosti uspeva da pomiri) kako se istovremeno žale i na kratkoću života i na njegovu taštinu i muku."

Да стање у коме смо никако није цветна ливада, ма како га украшавали, јесте факт. Маса људи није тога свесна, јер уопште људи мало мисле, поготову не о смрти. Ставити у се и пода се, то су контемплације гомиле смрт се ту једноставно потискује као табу. Проблем су они разумнији међу људима који то не могу лако потиснути. И да није такозване "метафизичке утехе", за њих би онај дан у коме први пут спознају патњу и смрт био и последњи. Међутим, до метафизичке утехе се не долази лако. Потрбено је много трагања, много проучавања идеалистичке филозофије.

Шопенахуер јесте написао то што си цитирао као и ово слично томе:

U beskonačnom prostoru bezbrojne svetleće lopte, i oko svake kruži dvanaestak manjih osvetljenih lopti, užarenih iznutra i pokrivenih tvrdom, hladnom korom, na kojoj je sloj plesni proizveo živa i stvaralačka bića: to je empirijska istina, realnost, svet. Pa ipak, biću koje misli nije ugodno da stoji na jednoj od tih bezbrojnih lopti što slobodno lebde u bezgraničnom prostoru, a da ne zna ni otkuda su one ni kud idu, i da bude samo jedno od nebrojenih bića koja se tiskaju, komešaju i zlopate, stalno i brzo nastajući i nestajući u bespočetnom i beskonačnom vremenu.
Artur Sopenhauer

Али после оваквих мисли следе и овакве:

Ali najzad se filozofija novijeg doba, pogotovo zahvaljujući radovima Berklija i Kanta, dosetila da je, ipak, sav svet samo moždani fenomen i da je povezan s tako važnim, mnogobrojnim i različitim subjektivnim uslovima da njegova tobožnja apsolutna realnost iščezava prepuštajući mesto jednom sasvim drugačijem poretku sveta, poretku koji leži u osnovi tog fenomena, drugim recima: koji se odnosi prema njemu kao stvar po sebi prema pukoj pojavi. Ili drugacije receno „Svet je moja predstava"

Схватити да је свет представа поглед на исти поставља на сасвим другачије темеље.

 

[Petar_Petrovic]

celo covecanstvo je osudjeno na vecnu patnju i vecno uklanjanje te patnje...............
Patnja je deo zivota,po meni neophodan deo zivota.
Sta mislite da je lako osloboditi se od patnje i da je to svakom dostupno,e pa nije i ne treba da bude.
Veliki Buda je rekao``

Патња настаје из жудње за задовољствима, из жудње за постојањем, из заблуде да се смрћу све окончава``

 

[oziman]

A da li ti kojim slučajem pomišljaš da svaka tvoja misao doprinosi svijetu onakvom kakav misliš da jeste?
Eh, da ti objavim vijest: doprinosi.

Ма да. Када би само неко имао лепе мисли, све би му било бајно и дивотно.
Схваташ ли ти да се не ради овде о томе да онај ко нема, добије; да онај ко је гладан постане сит, несрећан, постане срећан.

Проблем је у самој егзистенцији као таквој. За најсрећнијег човека такође важи оно: "Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и слеп, и го".

Насрећнији човек на овом свету, кога ти постављаш као некакав узор коме треба тежити, јесте мизерија. Сам свет и његово устројство, његови природни закони, његова суштина.... јесте мизерија.

О томе се ради. Не можеш то нашминкати.

 

[Jennifer Jennin]

Сам свет и његово устројство, његови природни закони, његова суштина.... јесте мизерија.

Nelogična postavka totalno. To bi značilo da je neki apsolut ovo zaključio i da svi to trebamo prihvatiti.
Šta da apsolut zaključi: moguć je lep svet i mizeran svet - do vas je kakav će biti ?
Ostaje samo postojanje kao činjenica, a sve drugo - do vas (nas) je, svih zajedno.

 

[oziman]

Nelogična postavka totalno. To bi značilo da je neki apsolut ovo zaključio i da svi to trebamo prihvatiti.
Šta da apsolut zaključi: moguć je lep svet i mizeran svet - do vas je kakav će biti ?
Ostaje samo postojanje kao činjenica, a sve drugo - do vas (nas) je, svih zajedno.

"У "Дамапада", да би се досегло ослобођење, препоручује се раскидање двоструког ланца Добра и Зла. Да бисмо могли прихватити како je и само Добро једна запрека, за то смо исувише духовно ретардирани. Што значи да нећемо бити ослобођени".

Emil Sioran

 

[JA KOJI JESAM]

Ма да. Када би само неко имао лепе мисли, све би му било бајно и дивотно.

Da. Da ti imaš iole lepih misli i tebi bi sve bilo onako kakve bi ti misli bile.
Ali ti nemaš. Pesimista koji zagovara mizeriju jasno govori o nivou svjesnosti
i znanju o kreaciji realnosti.

Da kojim slučajem imaš lepe misli u svojoj glavi ti bi sad zagovarao lepotu i
radost življenja a ne mizeriju.
Dakle, opet da, misli su refleksija naše percepcije života, našeg shvatanja
egzistencije. I nije čudo onda da bi čovjek koji u svom razumu ima samo bajne
i lepe misli bio čovjek koji ne zna za mizeriju. Njegove misli su refleksija njegove
percepcije. Tako su i tvoje. Nije čudo da život doživljavaš kao mizeriju.

Проблем је у самој егзистенцији као таквој. За најсрећнијег човека такође важи оно: "Говориш: Богат сам, и обогатио сам се, и ништа не потребујем; а не знаш да си ти несрећан, и невољан, и сиромах, и слеп, и го".

Насрећнији човек на овом свету, кога ти постављаш као некакав узор коме треба тежити, јесте мизерија. Сам свет и његово устројство, његови природни закони, његова суштина.... јесте мизерија.

О томе се ради. Не можеш то нашминкати.

Problem nije u esenciji svijeta već u tvojoj percepciji esencije svijeta.
Da bi promijenio percepciju moraš da promijeniš i svjesnost.
Da bi promijenio svjesnost moraš umrijeti u duhu, vratiti se Svijesti
apsoluta, oplemeniti svoj duh i ponovo se u duhu roditi.
To se zove prosvjetljenje.

 

[oziman]

Problem nije u esenciji svijeta već u tvojoj percepciji esencije svijeta.
Da bi promijenio percepciju moraš da promijeniš i svjesnost.
Da bi promijenio svjesnost moraš umrijeti u duhu, vratiti se Svijesti
apsoluta, oplemeniti svoj duh i ponovo se u duhu roditi.
To se zove prosvjetljenje.

Ма да. Попут политичара. Данас није добро али сутра!!! Сутра ће потећи мед и млеко! Зато не липши магарче до зелене траве.

Теби дакле не смета есенција живота и света у коме смо. Све је то дивно уређено да не може бити боље, само су проблем мисли.
А што се тиче циља? Шта има лепше него бити индивидуа заробљена у трошном телу? Ходати на две ноге, и хрлити ка старости и болести. Успут наравно радити ту и тамо се дивити лепоти природе, бити користан члан друштва. Наравно ту је и стварање породице и потомства као и уживање са пријатељима.
То је идеал...јел тако?
То је нешто што треба достићи лепим мислима а затим одржавати ва вјеки вјекова.

Не видиш ли колико је та твоја прича банална, приземна, јадна, и још се усуђујеш спомињати некакво просветљење.

За такве "просветитеље" попут тебе Шопенхауер је све рекао овим речима:

"Oni koji postavljaju takve konstrukcije toka sveta ili, kako kažu, konstrukcije istorije, nisu shvatili osnovnu istinu celokupne filozofije, istinu, naime, da ono što jeste jeste uvek isto, da svako postajanje i nastajanje jesu samo prividni, da su jedino ideje trajne, da je vreme idealno. Tako je govorio Platon, tako je govorio Kant. Treba, dakle, da pokušamo razumeti ono što jeste, ono što stvarno jeste, danas i uvek, to jest da pokušamo saznati ideje (u Platonovom smislu). Nasuprot tome, budale misle da nešto tek treba da postane i da dođe. Zato oni daju istoriji glavno mesto u svojoj filozofiji i konstruišu je prema pretpostavljenom planu sveta po kojem sve biva usmeravano kа onom što je najbolje, a to što je najbolje treba tек da se pojavi, i eto tada prave divote. Oni, dakle, shvataju svet kao nešto sasvim realno, i postavljaju kao njegov cilj bednu zemaljsku sreću, koja - ma koliko se ljudi starali o njoj i ma koliko joj sudbina bila naklonjena - ipak jeste šuplja, varljiva, ništavna i tužna stvar, od koje ni ustavi, ni zakonodavni sistemi, ni parne mašine, ni telegrafi ne mogu nikad da naprave nešto što je suštinski bolje. Prema tome, gorepomenuti filozofi istorije i glorifikatori istorije jesu priglupi realisti, a uz to optimisti i eudemonisti, to jest plitkoumnici i prave ćifte."

 

[JA KOJI JESAM]

Ма да. Попут политичара. Данас није добро али сутра!!! Сутра ће потећи мед и млеко! Зато не липши магарче до зелене траве.

Теби дакле не смета есенција живота и света у коме смо. Све је то дивно уређено да не може бити боље, само су проблем мисли.
А што се тиче циља? Шта има лепше него бити индивидуа заробљена у трошном телу? Ходати на две ноге, и хрлити ка старости и болести. Успут наравно радити ту и тамо се дивити лепоти природе, бити користан члан друштва. Наравно ту је и стварање породице и потомства као и уживање са пријатељима.
То је идеал...јел тако?
То је нешто што треба достићи лепим мислима а затим одржавати ва вјеки вјекова.

Не видиш ли колико је та твоја прича банална, приземна, јадна, и још се усуђујеш спомињати некакво просветљење.

За такве "просветитеље" попут тебе Шопенхауер је све рекао овим речима:

Kakve su ti misli takav ti je život.
Nekakvo prosvjetljenje? Prosvijetlio sam sebe-apsolut te mi nikakva priča ne može
stvoriti mizeriju. Ono-što-jeste jeste. Ja nisam istorija. Ja samo ono-što-jesam.
Zašto bih onda imao razloge da budem mizeran? Zar ne shvataš da se ta priča o
onome-što-jeste i o mizeriji ne slaže? Mizeran može biti samo onaj koji je zaroblejn u
vremenu. Ono-što-jeste, apsolut, je bezvremeno ali bez obzira na svoju bezvremenost
poistovjećenjem sa istorijom svog isksutva ono-što-jeste doživljava mizeriju. Džaba
pišeš citate kad ne shvataš o čemu govoriš.

Ма да. Попут политичара. Данас није добро али сутра!!! Сутра ће потећи мед и млеко! Зато не липши магарче до зелене траве.

Теби дакле не смета есенција живота и света у коме смо. Све је то дивно уређено да не може бити боље, само су проблем мисли.
А што се тиче циља? Шта има лепше него бити индивидуа заробљена у трошном телу? Ходати на две ноге, и хрлити ка старости и болести. Успут наравно радити ту и тамо се дивити лепоти природе, бити користан члан друштва. Наравно ту је и стварање породице и потомства као и уживање са пријатељима.
То је идеал...јел тако?
То је нешто што треба достићи лепим мислима а затим одржавати ва вјеки вјекова.

Ti zaista nemaš kapacitet da čitaš ono što piše. U svemu vididš ono što želiš da vidiš.
Zašto bi nekome smetala esencija života i svijeta u kome smo???
"Svet je moja predstava" kaže Šopenhauer a ti se slažeš. Kako onda možeš i pomisliti
da ti i ja živimo u istom svetu? Ono što bi trebao misliti i reći jeste da i ti i ja koristimo istu
esenciju a od naše percepcije te esencije stvaramo sopstvene projekcije, predstave sveta.
Odatle opet proizilazi da su naše misli osnova naše realnosti što govori da su refleksija
našeg nivoa svjesnosti. Stoga, ako tvoj nivo svjesnosti ne odobrava 'lepe misl'i normalno je
da ćeš svijet i esenciju svijeta doživljavati kao mizeriju jer takva predstava svijeta dolazi
upravo iz tvoje percepcije koja iznuđuje tvoje misli.
...
I ti i ja postojimo, dakako, a jedan drugog doživljavamo onako kako jedan drugog percipiramo.
I ti i ja, kao ljudi, smo skupovi informacija koje se nalaze u jednom besprostovrnom centru. Kao
stvorenja treće dimenzije naše informacije vibriraju u razumu treće dimenzije. Razum, u svom
nesvjesnom dijelu, u sebi drži naše jednačine koje svako ponaosob svojim podsvjesnim razumom
bira, iz njih stvara percepcije i projektuje ih kako bi ih svojim svjesnim razumom pročitao, razumio,
čulno doživio i informaciju o proživljenom vratio Biću u formi osjećanja ili emocije.
...
Kakve veze sve to ima sa društvom, sa državom, sa familijom, sa ... ???
Sve to se dešava u razumu jedinke i potvrđuje se njenim duhom, svjesnošću.
Mizerija?
To je radije konstantna igra razotkrivanja misterije življenja.
Krajnji cilj te igre je spoznaja sebe kroz samorealizaciju.

 

[flaj]

Ма да. Попут политичара. Данас није добро али сутра!!! Сутра ће потећи мед и млеко! Зато не липши магарче до зелене траве.

Теби дакле не смета есенција живота и света у коме смо. Све је то дивно уређено да не може бити боље, само су проблем мисли.
А што се тиче циља? Шта има лепше него бити индивидуа заробљена у трошном телу? Ходати на две ноге, и хрлити ка старости и болести. Успут наравно радити ту и тамо се дивити лепоти природе, бити користан члан друштва. Наравно ту је и стварање породице и потомства као и уживање са пријатељима.
То је идеал...јел тако?
То је нешто што треба достићи лепим мислима а затим одржавати ва вјеки вјекова.

Не видиш ли колико је та твоја прича банална, приземна, јадна, и још се усуђујеш спомињати некакво просветљење.

За такве "просветитеље" попут тебе Шопенхауер је све рекао овим речима:

Ideje celokupne filozofije proizvod su nesavršenog uma te "dvonožne individue, zarobljene u trošnom telu sklonom raspadanju".
Šta ima neverovatnije od te jadne belančevine koja se usuđuje da misli i da objašnjava, pre svega samom sebi, svet onako kako ga vidi i doživljava? I šta ima veličanstvenije od snage i moći da stvara svoj svet po svojim zamislima?
Ovaj svet, kakav-takav, kreacija je tog mislećeg dvonošca, na njemu je svaki izbor, dobar ili loš, napredan ili poguban,
pa i izbor između života i smrti.

Svaki šopenhauer koji je uveren da drži ključeve konačne istine, a sve ostale naziva plitkoumnicima i budalama, prepotentan je egocentrik. I svaki nihilista koji negira život i u njemu ne nalazi ništa osim mizerije, greška je prirode i greškom je rođen.
Život, ma kakav bio, prilika je svakom da pokaže koliko je sposoban da svojim idejama i delima usavršava sebe i svet.
Ili je urođeni mrzovoljni očajnik ?
Život je iznad svake filozofije, živeti i najjednostavniji život vrednije je od praznog, visokoumnog filozofiranja.

 

[Jennifer Jennin]

"У "Дамапада", да би се досегло ослобођење, препоручује се раскидање двоструког ланца Добра и Зла. Да бисмо могли прихватити како je и само Добро једна запрека, за то смо исувише духовно ретардирани. Што значи да нећемо бити ослобођени".

Emil Sioran

Za ono malo što sam o Sioranu pročitala, a da ne grešim dušu, mislim da je taj čovek mnogo patio.
U svakom slučaju, imate dostojnog sagovornika na temi (JKJ), kad pročitam sve, rado ću postaviti par pitanja,
(nek je malo živnulo... )

 

[Jennifer Jennin]

Uh, i Flaj je ovde, ne videh je

 

[JA KOJI JESAM]

"У "Дамапада", да би се досегло ослобођење, препоручује се раскидање двоструког ланца Добра и Зла. Да бисмо могли прихватити како je и само Добро једна запрека, за то смо исувише духовно ретардирани. Што значи да нећемо бити ослобођени".

Emil Sioran

Ovaj komentar ukazuje na nešto što želiš reći a ne znaš kako nit' zašto ti je to u glavi.
Ja svo vrijeme upravo i govorim o oslobađanju od suda o dobru i zlu. Sud je taj lanac
o kojemu je riječ u citatu i ja sam nebrojeno puta govorio o tome kako se osloboditi te
stege. Osloboditi se jednostavno je, shvatiti da i kako je to moguće kompleksno je. Za
shvatanje je neophodno znanje cjelovite postavke mehanizma kreacije, te je logično da
posmatranjem već manifestovane percepcije ne možemo sebe izvući iz tog začaranog
kruga dobra i zla. Da bi smo se oslobodili lanca moramo se osloboditi suda. Sud je u
nama ono što nas veže za 'dobro i zlo' i s tim nas udaljava od mogućnosti oslobođenja.

(Reći da smo duhovno retardirani nije ništa drugo do egoistična postavka subjekta Siorana.
Da je rekao da je on sam, kao jedinka, duhovno retardiran bilo bi nešto drugo. Nismo svi
duhovno retardirani, a pretpostavljam da ni za sebe nije pomislio da je retardiran čim je
stvorio filozofiju o retardima.) No nevažno... vratimo se na ono što je važno:

Kako se osloboditi suda o dobru i zlu?

Premiješanjem centra volje i pažnje iz subjekta u duh prestave koji je direktna refleksija
cjelovite projekcije te subjektivne predstave duše-razum-tijela. Na taj način se odvajamo
od potrebe za 'dobrim' a s tim i od straha i potrebe samozaštite od izvora zla.

Odakle dolaze ta potreba i strah?

Ako gledamo manifestujuću predstavu naše projekcije svijeta zaključit' ćemo (uvijek)
da smo mi-subjekti centar našeg svijeta i da je sve ostalo odvojeno, kako od našeg tijela
tako i od našeg subjekta s kojim je sve u svijetu u relaciji. Potreba za doživljajem 'dobra'
dolazi iz shvatanja želje za samorealizacijom. Međutim, samorealizacija (duše) po sebi niti
je dobra niti loša. Ona je ono što jeste. Naše shvatanje samorealizacije dolazi iz okupirane
pozicije u subjektu koja naglašava polaritete. Polarizacija je produkt viđenja sebe-subjekta
odvojenog od cjeline svijeta. U takvom viđenju sebe a u neznanju o našoj istinskoj prirodi
Bića-apsoluta mi težimo zadovoljenju naših ubjeđenja. Ako se ubjeđenja zadovolje mi
doživljavamo 'dobro' ovog svijeta dok u suprotnom nailazimo na neslaganje i moguću
prijetnju našoj egzistenciji što u krajnjem slučaju predstavlja zlo za naš ego, za subjekat.

Sama podjela na subjekat i objekte stvarnosti nije razlog stvaranja suda o dobru i zlu, ali
centriranje volje u subjektu radnje sobom iziskuje i nužnu polarizaciju. Polarizacija je taj
ključni faktor kojeg moramo da se oslobodimo kako bi smo se oslobodili suda o dobru i zlu
i stoga i nužnosti kojom smo uslovljeni. Osloboditi se polarizacije jedino možemo
premiještanjem centra volje i pažnje iz subjekta u duh, u svevideće oko naše realnosti. Iz te
pozicije i subjekat i objekat se vide kao jedno; dijelovi cjelovite predstave a razlozi za postavku
te projekcije se odatle traže u motivima izbora a ne u njegovim posledicama. Kada djelujemo
na posledice jedino nam ostaje da reagujemo na projektovanu percepciju a mogućnost
slobode od suda dobra i zla ostaje iluzorna. Umjesto djelovanja na račun već manifestovanih
posledica, posledice se moraju pred-vidjeti prije izbora kako bi se omogućio svjesni izbor
mogućnosti koje su u skladu sa namjerama naše duše. Pri tom u igru ulazi novi faktor,
nepoznanica u nužnoj projekciji polarizovane realnosti; SAVJEST. Savjest je filter kojim se
odvaja žito od kukolja. Ako pak mislimo da ćemo bez tog filtera dobiti samo žito, čeka nas
naprasno buđenje.
...

PS
Postavljati se s prezirom prema egzistenciji u ovom 'svijetu' je razlog mizerije. Prezir proizilazi iz
neznanja, iz nesvjesnosti o sopstvenom izboru načinjenom s Višeg nivoa svjesnosti od nivoa
svjesnosti o sebi kao manifestujućem čovjeku. U neznanju se stvara realnost nužnosti, osjećaj
nasilne ograničenosti i ropstva, kao i prezir prema takvoj postavci 'svijeta'. U takvom prezirućem
odnosu prema esenciji 'svijeta' tad zaista i nema drugog osjećanja do osjećanja mizerije.

 

[Jennifer Jennin]

„Ja sam u osnovi optimista. Ne znam da li to proizlazi iz odgoja ili karaktera. Biti optimista znači držati glavu usmerenu prema suncu krečući se stalno napred. Bilo je puno mračnih trenutaka u kojima je moja vera u humanost bila na ispitu, ali nisam mogao i nisam se želeo prepustiti očaju, jer to je put u kojem leže poraz i smrt.”
Nelson Mendela