Када пишемо и говоримо о војскама кроз историју ту су важне двије ствари.
Ваља се фокусирати на епоху о којој пишемо/зборимо, ако пишемо о позном средњем вијеку, ваља се држати рукописа који обрађују то вријеме, узимати за равнање примјере из времена антике, раног средњег вијека или почетка модерног доба, рецимо неке битке у XVII вијеку води на погрешан колосјек.
Друго, ваља сагледати што више рукописа, извора, и оне који су тенденциозни гдје имамо претјеривање преко сваке мјере и оне који мотивисани такође политичким и иним разлозима минимизирају војне ефективе неких страна у сукобима. Ту површан приступ гдје од прочитане грађе упамтимо неке наводе који се уклапају у "нашу жељењну перцепцију" такође води на погрешан колосјек.
Уз то, ваља се што боље упознати са комплексношћу материје, војске су се састојале од неколико родова, тешка и лака коњица, пјешадија, пратеће трупе, стрелци (управо у позном средњем вијеку имамо реафирмацију улоге стрелаца који су уосталом одиграли пресудну улогу у одлучујућим биткама стогодишњег рата додуше на западном крају Европе), ту је и логистика, ваља обезбједити транспорт војске, снабдјевање, исхрану, начин плаћања гдје би компензација често ишла кроз пљачку и ратни плијен и још много тога.
Овдје пишемо о самом крају XIV и почетку XV вијека, ту се ваља фокусирати на то вријеме. О начину новачења баш у том времену, проблемима које је то пратило, комплексношћу тог задатка, колико је новачење војника тежак и скуп подухват писао је и квалитетно образложио Петар Томац кроз своју књигу "Косовска битка" (
овдје) стр. 51-79.
Када је бројност војски у питању, ту се извјештаји разликују зависно од извора гдје би не ријетко имали неке фантастичне бројке (противничке) војске, претјеривање преко сваке мјере. Уз то бројност популације земље или земаља учесница битке не би морало нужно бити мјерило код ефектива војске, зависило би колико би владар (а сви владари у Европи су имали јаку опозицију у моћним велможама и властелинима који би у складу са својим интересима опструисали ратне походе владара) могао опремити војске а и колико би и чиме (одбраном посједа, земље, пљачком, ратним плијеном, "одбраном вјере" итд) био мотивисан. На примјер у бици на Косову по реалним процјенама (не узимајући у обзир неке фантастичне бројке) учествовало је на српској страни 25-30.000 ратника, на османлијској 40-50.000 војника. Седам година касније у бици код Никопоља обје војске су расплагале са око 20-25.000 ратника, односно крсташка коалиција је успјела опремити (а у томе се слажу савремени историчари) мање бројну војску него српске земље у бици на Косову иако су земље из којих су долазили ти војни контигенти имали 25+ пута већу популацију него српске земље у том времену.
Када је битка код Ангоре 1402.године у питању, битка у којој су се без обзира на пораз стране за коју су ратовали, прославили српски ратници, то бјеше једна од највећих битака тог времена. По бројности војски је одударала од свих других битака позног средњег вијека, барем оних западније (имао је Тимур јошп неколико битака на истоку гдје су такође учествовале огромне војске), нешто као стаљинградска битка тог времена.
И ту имамо неке фантастичне (у духу доброг старог Херодота) извјештаје да је Тимурова војска бројала 800.000 па чак и 1,6 милиона војника но то је претјеривање преко сваке мјере.
У тој бици нека најреалнија бројност јесте 80-100.000 ратника на свакој страни, у бици су Срби (енгл.вик.
овдје) показали изванредну храброст и војну вјештину
The battle began with a large-scale attack from the Ottomans, countered by swarms of arrows from the Timurid horse archers. Several thousand were killed and many surrendered to Timur. Stefan Lazarević and his knights successfully fought off the Timurid assaults and cut through the Mongol ranks three times. Each time Stefan advised Bayezid to break out with him, Bayezid declined to do so. But the Serbians managed to save one of Bayezid's sons and the treasury from the Mongols and made their way to Constantinople. The Serbian troops wore heavy black plate armour which was very effective against the Timurid arrows. Timur admired the Serbian troops who according to him "fight like lions".
У три наврата су на лијевом крилу разбијали и пробијали Тимуридове снаге, а остао је глас да је дивљење српској храбрости и вјештини показао и Тимур лично, рекавши да се "Срби боре као лавови".
Веома добар документарац кроз који је обрађена битка код Ангоре 1402.године