GiovannaD
Primećen član
- Poruka
- 940
Ispovest je, kažu, jedna od Svetih tajni. Trebala bi da se primenjuje, upražnjava, kako to već može da se kaže, ali ja ne vidim poentu.
Imam generalno tendenciju da detaljno razmišljam o svemu, posebno kada su neke bitnije stvari u pitanju, ali ako ne uspem da pronadjem logiku, ja ne mogu protiv sebe.
Kažu treba otići jer to je razgovor sa Bogom, da ti oprosti grehe. Treba otići jer se tako prenosi blagodat koja se još od apostola prenosi sa sveštenika na sveštenika ili monahe.
A onda se ja zapitam: a šta ispričati svešteniku? Šta je dovoljno relevantno ako vodite jedan relativno normalan život?
Niti sam ubica, niti kradem, niti lažem... Ako i slažem, recimo, to je tako sitno da mislim da ni popa, a kamoli Boga, to ne zanima.
Daleko od toga da smatram da sam savršena, ali... Šta ispričati?
Da se posvadjam ponekad sa ukućanima? A ko se ne posvadja? Na primer.
Ako se i ogrešim o nekoga i to shvatim ja ću toj osobi o koju sam se ogrešila to da priznam i da se izvinim. Neću toj osobi ćutati, a 'vamo sve u redu ako ispričam popu.
Sledeća stvar je što ne vidim ni kako bih mogla da neke intimne stvari ispričam nekom potpunom neznancu, pa da je pop još sto puta.
A i opet, ako bih pričala o svim svojim problemima, mislim da je to više tematika za psihijatra/psihologa, nego za popa.
Sledeće: teologija pravoslavna, hrišćanska nas uči da nas Bog čuje, da Bog sve vidi, da čuje naše želje, vidi naše muke... Ukratko: da je omniprisutan (sveprisutan).
I onda ja pitam: ako je Bog svuda i uvek me čuje gde god ja da stanem i da mu se obratim, kroz molitvu ili kako god, zašto meni treba sveštenik da bih se ja Bogu obratila?
Mislim, ako me već čuje i vidi.
Kontradiktorno je jer: ili me Bog čuje ili me ne čuje. Ili moljenje ima poentu ili nema, ako me ne čuje.
Zar ne dajem ja veću važnost i poštovanje Bogu time što mu se okrenem i sama obratim, nego da tražim posrednika za to?
Rekoše mi još, na konto toga šta popu ispričati: "Nešto što ne možeš i nisi nikome rekla."
Ok, nisam rekla nikome, sem što moje društvo nekadašnje zna i bivši dečko da sam se ispeglala od alkohola kao budala pre 3 godine, jer sam se prvi put u životu napila, ali da li je to realno tematika za popa?
Hipotetički i da kradem i da ubijam, pa da dođem to da ispričam popu, šta kao sve je kul, sve je u redu?
Oprošteno mi je, nisam i dalje lopov ili ubica?
Rekoše mi i: što onda ideš u crkvu da se pričestiš?
Taj koncept razumem. Idem u crkvu povremeno, ne baš svakog vikenda, jer je to za mene zajednička molitva, zajedničko odavanje poštovanja, održavanje zajednice sa drugim istomišljenicima u jednom aktivnom smislu.
Samo ne razumem ispovedanje, pa bi eto bilo lepo da neko ko razume, a dobro i neko ko je isto u zbunju kao ja, da prodiskutujemo o tome.
Uzgred, nisam se nikada ispovedala, jer mislim da bih popu samo mogla reći: "pa znate, svakodnevne razmirice", a ti pope biraj šta je od toga stvarno greh.
Pritom, ako je ispovest već neko ozbiljno "otvaranje duše", uopšte mi se ne svidja ideja ispovedanja nedeljom na liturgiji, kao na pokretnoj traci.
A ako sa popom treba samo, eto tako da se priča, kao npr o tome "zašto ne razumem ispovest", onda je to za mene filozofska rasprava, a ne ispovest. Možemo i kafu popiti onda.
Imam generalno tendenciju da detaljno razmišljam o svemu, posebno kada su neke bitnije stvari u pitanju, ali ako ne uspem da pronadjem logiku, ja ne mogu protiv sebe.
Kažu treba otići jer to je razgovor sa Bogom, da ti oprosti grehe. Treba otići jer se tako prenosi blagodat koja se još od apostola prenosi sa sveštenika na sveštenika ili monahe.
A onda se ja zapitam: a šta ispričati svešteniku? Šta je dovoljno relevantno ako vodite jedan relativno normalan život?
Niti sam ubica, niti kradem, niti lažem... Ako i slažem, recimo, to je tako sitno da mislim da ni popa, a kamoli Boga, to ne zanima.
Daleko od toga da smatram da sam savršena, ali... Šta ispričati?
Da se posvadjam ponekad sa ukućanima? A ko se ne posvadja? Na primer.
Ako se i ogrešim o nekoga i to shvatim ja ću toj osobi o koju sam se ogrešila to da priznam i da se izvinim. Neću toj osobi ćutati, a 'vamo sve u redu ako ispričam popu.
Sledeća stvar je što ne vidim ni kako bih mogla da neke intimne stvari ispričam nekom potpunom neznancu, pa da je pop još sto puta.
A i opet, ako bih pričala o svim svojim problemima, mislim da je to više tematika za psihijatra/psihologa, nego za popa.
Sledeće: teologija pravoslavna, hrišćanska nas uči da nas Bog čuje, da Bog sve vidi, da čuje naše želje, vidi naše muke... Ukratko: da je omniprisutan (sveprisutan).
I onda ja pitam: ako je Bog svuda i uvek me čuje gde god ja da stanem i da mu se obratim, kroz molitvu ili kako god, zašto meni treba sveštenik da bih se ja Bogu obratila?
Mislim, ako me već čuje i vidi.
Kontradiktorno je jer: ili me Bog čuje ili me ne čuje. Ili moljenje ima poentu ili nema, ako me ne čuje.
Zar ne dajem ja veću važnost i poštovanje Bogu time što mu se okrenem i sama obratim, nego da tražim posrednika za to?
Rekoše mi još, na konto toga šta popu ispričati: "Nešto što ne možeš i nisi nikome rekla."
Ok, nisam rekla nikome, sem što moje društvo nekadašnje zna i bivši dečko da sam se ispeglala od alkohola kao budala pre 3 godine, jer sam se prvi put u životu napila, ali da li je to realno tematika za popa?
Hipotetički i da kradem i da ubijam, pa da dođem to da ispričam popu, šta kao sve je kul, sve je u redu?
Oprošteno mi je, nisam i dalje lopov ili ubica?
Rekoše mi i: što onda ideš u crkvu da se pričestiš?
Taj koncept razumem. Idem u crkvu povremeno, ne baš svakog vikenda, jer je to za mene zajednička molitva, zajedničko odavanje poštovanja, održavanje zajednice sa drugim istomišljenicima u jednom aktivnom smislu.
Samo ne razumem ispovedanje, pa bi eto bilo lepo da neko ko razume, a dobro i neko ko je isto u zbunju kao ja, da prodiskutujemo o tome.
Uzgred, nisam se nikada ispovedala, jer mislim da bih popu samo mogla reći: "pa znate, svakodnevne razmirice", a ti pope biraj šta je od toga stvarno greh.
Pritom, ako je ispovest već neko ozbiljno "otvaranje duše", uopšte mi se ne svidja ideja ispovedanja nedeljom na liturgiji, kao na pokretnoj traci.
A ako sa popom treba samo, eto tako da se priča, kao npr o tome "zašto ne razumem ispovest", onda je to za mene filozofska rasprava, a ne ispovest. Možemo i kafu popiti onda.
Poslednja izmena:
