Најумнија књижевница којој су памет и образовање највише замерани
Обогатила је српску књижевност уносећи мисаоност и нову тематику. Прва жена академик и једна од најумнијих често је била оспоравана. Говорила је више језика, познавала разне културе, философију, музику и сликарство о којима је и писала. Знање и памет највише су јој замерани. Интересовала се за проблеме изван књига и уметности. Мучена несаницом, ноћи је проводила у писању и читању, преводећи списе са девет језика, куцајући на писаћој машини. Највише је уживала у друштву младих људи, многи писци одлазили су често код ње јер су обожавали разговоре с њом.
У једном часопису поручила је српској жени:
„Српска жено! Размрскај песницом и мушки размрскај шаблону тога празног и грешног лажног живота, и немој спавати кад није време одмору, и немој се мазати кад ти се у знаку смрти и сатирања рађају деца...“
Према речима савременика мрзила је лажни морал и сањала о вјечној љубави.
Њена Госпа Нола је снажна, прекаљена жена. Она је та која прихвата борбу и успева, али то не спречава живот да тече онако како је суђено, а суђено је да све заврши у велу заборава. Kршна, мушкобањаста, племенита, родом је однекуд из Херцеговине. Није имала деце, али је живот посветила одгајању туђе, незбринуте деце. Међутим, њен труд се није исплатио као ни остало што је чинила за мужа и породицу желећи да их спаси од пропадања и заборава. Ниједно од њене усвојене деце није постигло ништа. Но, занимљиво, само један од њих кога су звали Шваба, а којег је она преко воље прихватила нашао је свој пут. А он је најмање обећавао.
Фебруарског јутра 1877. године „пет минута пред 11 сахат пре подне“ у породици Данила и Љубице Секулић родила се Исидора. Мошорин је тог зимског дана добио једну од најпаметнијих жена икада. Њено детињство није ни почело, а већ је остала без брата Предрага који је умро у седмој години. Док су живели у Руми мала Исидора дане је проводила у игри са лептирима и луткама. Међутим, њено детињство није могло бити срећно и испуњено. Тада шестогодишњој девојчици изненада умире мајка. Све то утицало је да Исидора добије страх од смрти и болести, који ће касније прожети сва њена дела. Ове страшне невоље у њој су пробудиле усамљеност и озбиљност за коју је касније тврдила да ју је наследила од оца. Kао да је у првој реченици својих „Сапутника“ свима приближила слику себе и све деце која су остала сама.
„Одмах се познају она несрећна, мала деца која из школе долазе у празну кућу, која знају Робинзона напамет, и у деветој години читају „Живот и патње у Сибиру“ и „Пут у земљу Вашкулумба“. Познају се мали сирочићи који рано остану без матере, који скривају главу под јастуке кад пролазе мртвачка кола, боје се кад ноћу сат избија и имају мршаво бледо лице и дугачке суве ручице“.
Kао да је говорећи о девојчици у „Бурету“ заправо говорила о себи, о оној малој, усамљеној девојчици која је свет посматрала уз свог затвореног света, из свог бурета. Мада књижевни критичари нису подржавали да се девојчица из „Бурета“ идентификује са списатељицом, ипак не можемо а да не помислимо да је то ипак била мала Исидора. Не зна се много о њеном приватном животу, али сачувано је оно што је говорила:
„Ја сам дете свога оца по свему. Не волим туђ нос где му место није; не видим смисао, а видим одвратност да човек пред гробом жури да још последњи пут насити језик оговарањима и индискретностима... Смрт је ћутање; пред смрт треба ћутати...“
Јован Дучић је казао да је њена књига „Сапутници“ једна од најбољих у српској и европској књижевности. Он је рекао да је само дубоко несрећан човек могао написати такву књигу са толико топлине.
Интриге и неприхватање
Једно време жиела је у Земун, у соби која је имала поглед на Дунав. Међутим, убрзо одлази у Нови Сад, у Вишу женску школу, а потом у Сомбор, у чувену српску Препарандију. Послије успешно положеног испита у учитељској школи, млада Исидора Секулић одлази у Пешту. У земунском листу „Ново време“ 1897. године излази оглас :
„Госпођица Сидонија, ћерка нашег уваженог градског капетана, господина Данила Секулића, свршила је у Будимпешти виши курс државне педагогије са скроз изврсним успехом... Честитамо и госпођици Сиди и оцу на тако сјајном успеху“.
Исидора Секулић лето 1897. проводи код оца. Тада је Данило Секулић био ожењен Идом, а његова ћерка се опет осећала усамљено. Одатле одлази у Панчево и постаје наставница у Српској вишој девојачкој школи за математику и природне науке. Убрзо јој умире отац што ју је јако погодило и навело да више размишља о смрти. А да несрећа буде још већа убрзо од туберкулозе умире и брат Мита који је био на студијама у Грацу. Тада Исидора Секулић остаје сама на свету.
И заиста, тадашње друштво није праштало памет и жељу за учењем па је Исидора Секулић била често на удару трачева. Причало се да младу професорицу не воле ученице, које су говориле да је сувише строга и ригидна, те да их кажњава. У то време Исидора Секулић је била привремена управница, а објавила је врло запажен чланак под насловом „За живот“. Тада је имала 26 година. У њему је разлагала тезу да се за живот треба побринути у његовој најранијој фази, с обзиром да пред смрт већина људи долази до сазнања о његовој промашености. По панчевачкој вароши убрзо је почело да се препричава како је наставница математике и природних наука почела да се дружи са једним учеником. Године 1904. поведена је истрага коју је водио Ђорђе Поповић, главни школски референт. Оптужница је садржала неколико тачака, а прва је била „лоше понашање према ученицама“, поводом чега је Поповић донео следећи закључак:
„На основу исказа управитеља Мандровића и учитељице Исидоре Секулићеве, погрешка И.С. у избору дисциплинарних средстава за децу и поступању са децом, због чега се неки дечији родитељи на речену учитељицу жале, нису кажњиве природе и зато Ђорђе Поповић у том предмету реченој учитељици потребна усмена упутства даје“.
Атанасије Kранчевић у последњој тачки тужи младу наставницу због односа са његовим сином. На то је Исидора Секулић тада суздржано одговорила:
„У племенитој намери, пошто сам га од његове материјалне и моралне пропасти спасти хтела, изричито тврдим да, уколико није довољно што се Kранчевић одселио из Панчева, ја ћу уколико то школски савет одреди, одмах поднети оставку на службу“.
Исидори Секулић било је доста оговарања и сплетки мале средине и она закључује да је та средина не жели и почиње да путује по Европи. Паметну, суптилну, женствену Исидору Секулић чаршија је претварала у досадну, мрачну књижевницу. Пропутовала је многе земље као што су Италија, Француска, Русија, Немачка, Енглеска, Норвешка, Африка, Мала Азија и друге. Тамо није одлазила као обични туриста. Сваку земљу је пре путовања детаљно проучавала. Интересовала се за људе, њихову културу и традицију, митологију, обичаје, веровања и све оно што чини један народ.
У 33 години добија премештај у Шабац, где предаје немачки и гимнастику. Те године 1910. улази у српску књижевност, полако али сигурно. У часописима почиње да објављује своје преводе. Године 1912. одлази први пут у Скандинавију. Објављује причу у Скерлићевом „Kњижевном гласнику“.
Међутим, када је објављена књига „Сапутници“, критичар Јован Скерлић оштро ју је искритиковао. Kазао је да је то веома субјективна, лична књига, те да је неразумљива, усиљена и китњаста. Скерлић је, такође, сматрао да је у доба ратова млада Исидора Секулић требала да буде посвећена ратним темама и бригом о страдалима, уместо што је постављала интелектуална питања. Секулићева је била скрхана овом критиком.
Крај I дела
