Isidora Sekulić i Milica Janković – žene u našoj književnosti

Lada

Legenda
Poruka
52.237
Teško je pisati o ženama, a kamoli o dvema u isti mah.“
Jovan Skerlić
Iako se Isidora Sekulić i Milica Janković razlikuju po svojoj prirodi i književnim osobinama, obe pripadaju jednom književnom naraštaju i imaju izvesnih zajedničkih odlika. Jedna predstavlja, sa Saputnicima, složenu i posrednu književnost, a druga, sa Ispovestima, jednostavnu, ličnu i neposrednu. Obe daju svoje intimne ispovesti, svoja viđenja, ali dosta zanimljivo i autentično.

Isidora Sekulić Milica Janković


Isidora Sekulić – eksplozija ženske iskrenosti

Isidora Sekulić se književo razvija vrlo sporo. Do Prvog svetskog rata objavljene su samo dve knjige – Saputnici i Pisma iz Norveške. Kasnije je objavila četiri knjige narativne proze – roman Đakon Bogorodične crkve i zbirke pripovedaka Iz prošlosti, Hronika palanačkog groblja I i II, Zapisi o mom narodu. Ipak, njen najplodniji rad je bio na esejistici i kritici.

Isidora je sa svojim Saputnicima na prvi utisak ostavila osećaj čuđenja. Nepoznata početnica iz stare Vojvodine, javlja se kao potpuno izgrađen pisac koji piše sasvim književnim stilom „beogradskim stilom“. Saputnici su „eksplozije ženske iskrenosti“, knjiga vrlo lična, skroz subjektivna. Ni jednog pisca ne bi trebalo potpuno izjednačiti sa njegovim delom, pa tako nećemo ni Isidoru. Ona je u stanju da svoju dušu stavi pod lupu i vidi sve njene delove i nabore, daje nam detaljne psihološke, katkad i fiziološke, analize svoje svesti i celog svog unutrašnjeg bića. Od 16 sastava u ovoj knjizi čak 10 nosi apstraktne naslove – Čežnja, Glavobolja, Samoća, Nostalgija, Umor, Tuga, Mučenje, Ironija, Krug, Lutanje.



Isidoru je možda mnogo bolje čitati u odlomcima nego zajedno, previše je psihološka doza jaka. Cela njena knjiga je sukob duševnog i duhovnog, onog što se snevalo sa onim što se mislilo, sukob između iluzije o životu i ideje o životu. Prema Isidori svet nije zbir svih svetova nego zbir sitnih neprimetno sitnih i svetlih ništa koja se gube pred očima i pred pameću. Ona govori o slobodi koja ne može da pređe brazdu koja je oko nas fatalno povučena.

„Ne volim ja što sam žena i najviše bih volela da sam riba u Sredozemnom moru.“
Ova fantazma otkriva njenu snažnu teskobu od života u stegama.
Isidorino delo nije serija slika, nekakvih balada u prozi, nego jedan poetski razgovor o ljubavi, izražen u nebrojeno malih blistavih arabeski za koje često izgleda da ih je pisac našao lakše zato što je žena nego što je pesnik. Sve je u krugu, pa i čovek koji ne može izvan njegovih ivica. Sva životna zadovoljstva prikazana su kao zamke, ali uvek je prisutna svest o tome da izvan kruga postoji prostor koji je nedostižan – odnos ljudskih težnji i mogućnosti.

U Burama imamo preterano razvijenu svest deteta o prolaznosti, dok su u Čežnji iskazane nejasne misli o religijskim polovima. Možda njena naklonost Satani treba da otkrije priklanjanje grešnom. Umor je krvava priča umornog čoveka, a Pitanje je priča o vojniku, dok u srcu otadžbine nema ljubavi ni pravde, ništa nas ne boli. Ligurija je čista lirika, pejzaž sasvim subjektivistički povezan sa nekim stalnim temama.

Temperament boluje od histerije. Isidora voli da se igra rečima, ona ume da „zapliće i raspliće“ reči. Samo jedan je poljubac u životu čoveka, samo jedared je duša u očima, samo je jedared vera sujevera. Misli i aforizmi o opštim temama čine glavni tok, a usklađeni su sa određenom situacijom i subjektivnim raspoloženjem pisca. Isidoru privlači ono što je iskonsko, uzvišeno, tragično i groteskno u prirodi. Duboko je volela život, ali se ozbiljno i smireno bavila mišlju o smrti.

Milica Janković – Skerlićeva miljenica
Milica Janković je svojim Ispovestima ostavila veliki pečat u srpskoj književnosti. Otkrila nam je svoju slovensku dušu, slovenski pogled na svet, slovensko shvatanje književnosti, elementarnu dobrotu koju čovek donosi sa sobom na svet, sposobnost predati se jednom osećanju, umeti oduševiti se i zaneti se.

„Ja mogu da plačem suzama Dostojevskog, ja mogu da se nadam Tolstojevom Vaskrsenju ljudi, ja mogu da toplo i iskreno verujem lepim maštama Merniševskog.“
Ne može se osporiti da je Milica kod Rusa našla ono što bi odgovaralo njenoj prirodi. Ona sasvim slovenski shvata književnost – dati život drugima, da bi se mogao dobiti život, kada piše o sebi ona to čini radi drugih.
Milicu će čitati one sirote mlade devojke koje milionarski žive u svojim čistim snovima i plemenitim iluzijama. U njenim knjigama ima i nečeg srpskog, nacionalnog, domaćeg. Onog srpskog što podseća na naše male varošice, čiji beli zidovi i crveni krovovi vire iz velikih oraha i dudova, sa onim starim kućama što se drže čvrsto kao crkve, gde su zidovi pokriveni vezovima vrednih devojaka, sa baštama u kojima se sadi neven. U tim malograđanskim kućama naše provincije porodica još nije prazna reč. Tu se još zna stvarati, trpeti i voleti.
Za razliku od Isidore, ovde ne nalazimo ništa čudno, neobično. To je običan život sa svojim tihim tragedijama, osećanja su prosečna, normalna, reči obične. To su „tihe i vedre“ istine srca. Najlepše u ovim devojačkim ispovestima je osnovni ton diskretne dobrote. Knjiga se čita sa zadovoljstvom, sa vedrom radošću. Kao i Isidora, gospođica Janković ume da vidi i kaže šta je videla. Uočava tipove, živo ih iznosi. Njen stil je vrlo tačan, spokojan i normalan, sa merom i ukusom, ima toplote. To je jedna od onih knjiga za koje je Turgenjev jednom prilikom rekao da vazduh čiste.
Jovan Skerlić o dve književnice
Godine 1913. izašle su u Srpskom književnom glasniku dve zbirke, Isidornini Saputnici i Miličine Ispovesti. Tadašnji urednik Jovan Skerlić je pozitivno ocenio Miličinu, a negativno Isidorinu zbirku. Smatra se da je ovo imalo uticaja na dalji razvoj obe književnice. Odnos Skerlića i Milice je bio poseban, u nekom trenutku je dobila nadimak „Skerlićeva miljenica“. Kod obe nalazimo isti subjektivizam i sposobnost za samoposmatranjem. Pri čitanju i jedne i druge knjige, kako kaže Skerlić, nameće se davno izrečena misao: da u svakom ženskom talentu ima po jedna promašena sreća. Odista se izgleda mora biti nesrećan da bi se napisalo dobro umetničko delo.
Preuzeto sa: kultivisise.rs
 

Lada

Legenda
Poruka
52.237
Isidora Sekulić je prva žena pisac u srpskoj književnosti koja je ostavila djelo trajne vrijednosti.Njena pojava u književnosti je označila preokret u svakom pogledu.Ona je bila radoznala i svestrana.Pisala je putopise,eseje,lirsko-meditativnu prozu,pripovijetke,kritike i bavila se prevodilačkim radom.
Književni rad Isidora je započela kasno,poslije svoje tridesete godine.Prvu knjigu je objavila 1910.godine,a 1913.godine izlazi knjiga “Saputnici”,zbirka impresionističkih crtica,skica i zapisa,u kojima preovlađuju aforizmi o opštim temama.Za njen virtuozni stil,A.G.Matoš je našao izraz “ples riječi”.
1914.godine Isidora kao potpuno oformljen pisac objavljuje putopis “Pisma iz Norveške”.Mnogi tu knjigu smatraju za najljepši putopis srpske književnosti.U “Pismima iz Norveške”,Isidora je poetski i misaono dočarala sjevernjačku prirodu koja ju je privlačila.Ona ne daje samo doživljaje prirode i slike krajeva kroz koje prolazi,nego i razmišljanja o ljudima i njihovom životu,o neraskidivoj povezanosti između prirode i sudbine ljudi.Sam putopisni oblik je doprinio bogatstvu ove knjige.
Između dva rata i poslije Drugog svjetskog rata Isidora Sekulić je najviše pisala pripovijetke i eseje.U pripovijetkama obrađuje teme iz života u Vojvodini,a najčešće govori o propadanju vojvođanskih porodica i njihovoj degeneraciji.Tu se oslanja na realiste Jakova Ignjatovića i Borisava Stankovića.Najbolja je zbirka pripovjedaka”Kronika palanačkog groblja”(I 1940,II1958)koja se bavi sudbinama porodica i pojedinaca i govori o prolaznosti i smrti.
Što se tiče eseja,svi se slažu da je Isidora u ovoj oblasti pisala tekstove koji su se ubrajali u najviše što se u toj vrsti stvaralo ne samo u našoj nego i u evropskoj modernoj književnosti.Esej zauzima najviše mjesta u njenom stvaranju i predstavlja njenu osnvnu formu.Pisala je o književnosti i raznim književnim temama,o našim i stranim piscima,o drugim umjetnostima,o jeziku,filozofiji,moralu...Njegoš zauzima centralno mjesto u Isidorinim esejima,a ona je bila očarana tim pjesnikom,tako da mu je posvetila knjigu pod naslovom “Njegošu knjiga duboke odanosti”.
Kao književni kritičar,Isidora je podjednako nadahnuto pisala o našoj i stranoj književnosti,uspostavljajući veze među pojedinim nacionalnim književnostima. I kad je pisala književnu kritiku Isidora nije bila sudija već tumač, u sukobe nije ulazila, radije je ćutala i u ćutanju pokušavala da kontraste sagleda kroz zakon ravnoteže. Tu ravnotežu dobro su uzdrmala dva čoveka: Jovan Skerlić i Milovan Đilas.
Kao poznavalac nekoliko stranih jezika,ali i kao strastan i zaljubljen traglac za najvišim vrijednostima u našem jeziku,davala je izvrsne prevode poezije i proze.
Ne može se poreći da stvaralaštvo Isidore Sekulić zauzima visoko mjesto u našoj književnoj istoriji.Ona je svoj talenat,um i učenost stavila na raspolaganje nečem širem od književnosti i kulture-na raspolaganje narodu,njegovoj sudbini i istoriji.
 

Lada

Legenda
Poruka
52.237
Galerija srpskih princeza kroz vekove
Lepe i umne ponos roda svog

pixel.gif
One su kneginje, lekarke, slikarke, pesnikinje, ratnici... One su bile patriotkinje koje su sav svoj život posvetile dobrobiti naroda svog. Neke od njih znane su široj javnosti, o nekima se baš malo zna. Da bi narod saznao nešto više o ovim vilama pobrinuli su se Mile Nedeljković i Vanja Kraut. Lepotom kalendara bavio se Bole Miloradović a štampan je kod preduzeća "Stojkov" u Novom Sadu
CARICA MILICA

Carica Milica
pixel.gif
Kneginja, ili, kako je narodna pesma naziva, carica Milica, pripada svetorodnoj lozi Nemanjića, potomak je Nemanjinog najstarijeg sina Vukana, a praunuka Vukanovog sina Dimitrija, koga pod monaškim imenom David Srpska crkva svetkuje kao svetitelja 7. oktobra, i kći je kneza Vratka, u narodnoj tradiciji poznatog kao Jug Bogdan. Rođena oko 1335. godine, udata je oko 1353. za kneza Lazara Hrebeljanovića, a istorij-ski je vidljiva u najstrašnijem trenutku srpske istorije - posle kosovske pogibije, kada je odlučno i mudro vodila državne poslove umesto maloletnih sinova Stefana i Vuka. Za nju je u Pohvalnom slovu knezu Lazaru zapisano da "ničim nije izostala u dobroti iza svoga supruga". Po kneževoj smrti se zamonašila i dobila ime Jevgenija, a pred kraj života je primila veliku shimnu i dobila ime Jefrosinija. Velikoshimnicu Jefrosiniju, zajedno sa despotom Stefanom, Srpska pravoslavna crkva svetkuje 19. jula (1. avgusta). U srpskoj istoriji je kneginja Milica prva žena koja je, sa Jefimijom, udovicom despota Uglješe, bila diplomatski posrednik, kada je kod sultana Bajazita 1398. godine delovala po pitanjima svoga sina Stefana Lazarevića i izdejstvovala prenos moštiju Svete Petke iz Vidina u Beograd.



Kneginja Milica (monahinja Jevgenija) je ostavila trag i u srpskoj književnosti (Molitva matere i Udovstvu mojemu ženik), pa se s razlogom smatra da su od nje književni dar nasledila deca joj kneginja Jelena Balšićka i umni pesnik Despot Stefan.



Umrla je 11. novembra po starom kalendaru 1405. godine. Sahranjena je u svojoj zadužbini manastiru Ljubostinji.



KATARINA IVANOVIĆ

Katarina Ivanović
pixel.gif
Iako kao slikar nije bitno uticala na tokove razvoja srpskog slikarstva 19. veka, jer je živela i stvarala u Stonom Beogradu, ipak je Katarina Ivanović, svojim delima, ostavila trag u srpskoj kulturi kao prva žena slikar. Rođena u Stonom Beogradu 1817, kći građevinskog preduzimača, već kao dete pokazuje slikarski dar pa je trgovac Đ. Stanković, o svom trošku, šalje u Peštu, u atelje Jozefa Peškog, gde slika svoj prvi "Autoportret" sa stilskim odlikama ranog bidermajera. Tu je zapaža mađarska grofica Čaki i omogućuje joj da se 1835. upiše na Bečku umetničku akademiju, ali kao vanredan student, jer u to vreme žene nisu imale pristup toj školi. Mada nije znala maternji jezik, Srbi u Beču je toplo primaju, a S. Milutinović Sarajlija joj 1837. posvećuje spev "Trojesestarstvo". Katarina u Beograd dolazi 1846. i ostaje do kraja 1947. NJene ambicije i nada da će u zemlji svojih predaka po naruybini slikati velike istorijske kompozicije, nisu se ispunile. Izradila je, međutim, izvestan broj portreta tada poznatih ličnosti koji spadaju u naj-značajnija ostvarenja srpskog bidermajerskog slikarstva, među kojima su: "Kneginja Persida Karađorđević", "Stevan Knićanin", "Deca savetnika Stanišića" i dr. Iz Beograda odlazi na kratko u Zagreb, a zatim se vraća u svoje rodno mesto gde je živela i radila do smrti. Slikala je uglavnom žanr-kompozicije ("Dečak sa sokolom"), mrtve prirode ("Korpa sa grožđem"), dela koja svedoče o njenoj slikarskoj veštini i stilskoj bidermajerskoj orijentaciji. Za člana Srpskog učenog društva izabrana je 1876.



Preminula je u Stonom Beogradu, 22. septembra 1882, a njeni posmrtni ostaci preneti su u Beograd 1967. godine.





MILICA STOJADINOVIĆ SRPKINJA


Rodoljub i pesnik, zarana proslavljena kao pesmotvorka, Milica Stojadinović Srpkinja je prozvana Vrdničkom vilom. U tom vremenu, kada su pismene žene bile retkost, Milica je svojim romantičarskim sastavima izazivala divljenje, predstavljajući vesnika ne samo zastupljenosti žena u našoj književnosti već i u nacionalnom preporodu.



Rođena 1830. godine u sremskom selu Bukovcu, Milica Stojadinović Srpkinja je prvu pesmu napisala kao trinaestogodišnja devojčica, a svoje radove je objavljivala, od sedamnaeste godine do smrti, u mnogim listovima i književnim časopisima. Zahvaljujući neprekidnom samoobrazovanju, postala je jedna od najobrazovanijih ličnosti svoga doba, zbog čega je bila visoko cenjena u književnim i političkim krugovima. Prijateljevala je sa Vukom Karayićem i njegovom kćerkom Minom, sa kojima je sačuvana prepiska od stotinak pisama, a u mladosti su joj, između ostalih, ukazivali poštovanje LJubomir P. Nenadović, Đorđe Rajković, knez Mihailo i Jovan Subotić. Slavu je stekla zbirkama "Pesme", koje su izašle 1850, 1855. i 1869. godine. Pravu riznicu za poznavanje prilika, shvatanja i običaja toga doba čini njen lirski dnevnik "U Fruškoj gori", štampan u tri knjige 1861 (I), 1862 (II) i 1866 (III) u Novom Sadu i Zemunu. Pred kraj života, napustivši Vrdnik, prelazi u Beograd, gde je umrla 25. jula 1878. godine.





DRAGA LJOČIĆ


Kod nas ne samo da su zapostavljeni nego su tako potisnuti da su bezmalo nevidljivi upravo oni na koje je padao najveći teret svih srpskih ratovanja za opstanak i slobodu, a to su - žene. Jedna od njih je i znamenita Draga LJočić, prva žena lekar u Srbiji.



Draga je rođena 1855. godine u Šapcu. Završila je Višu žensku školu u Beogradu, a na Velikoj školi je probavila godinu dana na prirodnjačkom odseku, posle čega je otišla u Cirih na studije medicine, koje je završila 1879. godine.

Učestvovala je u svim ratovima koje je Srbija vodila od 1876. do 1915. godine - u dva Srpsko-turska rata (prvi od 30. juna 1876. do 1. novembra 1877. godine, a drugi od 13. decembra 1877. do 31. januara 1878. godine), u Srpsko-bugarskom ratu (od 14. do 28. novembra 1885. godine), Prvom balkanskom ratu (od 17. oktobra do 3. novembra 1912. godine), Drugom balkanskom ratu (29. juna do 10. avgusta 1913) i Prvom svetskom ratu (od 28. jula 1914. do 24. novembra 1915. godine i u povlačenju srpske vojske na Krf). Odlikovana je visokim vojnim odlikovanjima.



U vreme Srpsko-bugarskog rata (1885. godine) Draga LJočić je bila jedini lekar u Državnoj bolnici u Beogradu. Kasnije je u Beogradu radila kao lekar u upravi Monopola i kao privatni lekar. Jedan je od osnivača Materinskog udruženja. Povodom sedamdesetogodišnjice života, Dragoj LJočić je, kao svojoj slavnoj prethodnici, Društvo ženskih lekara priredilo svečanu akademiju u Beogradu 1925. godine. Umrla je u Beogradu 1937. godine.



NADEŽDA PETROVIĆ

Nadezda.jpg
Nadežda Petrović
pixel.gif
Istoričari umetnosti ocenjuju da je Nadežda Petrović stvaralac izuzetnog slikarskog temperamenta i snage, i osobenog karaktera, začetnik modernog slikarstva u nas i jedna od najznačajnijih ličnosti u razvoju srpske i jugoslovenske umetnosti 20. veka. Prva je postigla autonomiju boje, prva uskladila široko obojene mase, prva finoći suprotstavlja snagu, idealu - stvarnost a naraciji - plastičnu transformaciju. NJu je srpska sredina prvobitno odbacila, da bi se danas ponosila njenim delima. Rodila se u Čačku, 12. oktobra 1873, u nadarenoj umetničkoj porodici. Slikarsko obrazovanje sticala je u ateljeu D. Krstića, Đ. Andrejevića i u Kutlikovoj školi u Beogradu, i, kasnije, u školi Antona Aybea u Minhenu. Postala je 1893. učitelj crtanja na Višoj ženskoj školi u Beogradu, koju je i sama zavr-šila 1890. Prvu samostalnu izložbu otvorila je u prostorijama Velike škole u Beogradu 1900, a izlaže i na jugoslovenskim izložbama u Beogradu, Sofiji i na drugim smotrama. Jedan je od osnivača "Kola srpskih sestara", "Lade", umetničke kolonije u Sićevu i Srpskog umetničkog društva. U Balkanskim ratovima učestvuje kao dobrovoljna bolničarka, a početkom Prvog svetskog rata je dobrovoljna bolničarka Dunavske divizije sa kojom učestvuje u borbama na Mačkovom kamenu. Umr-la je u Valjevu 3. aprila 1915, od tifusa, kao bolničarka Infektivne vojne bolnice. Sačuvano je više od 200 njenih dela, a neka su joj osigurala naj-istaknutije mesto u modernoj srpskoj umetnosti. U njenu čast, u Čačku se od 1960. svake druge godine održava likovna smotra pod nazivom "Memorijal Nadežde Petrović".



ISIDORA SEKULIĆ

Isidora.jpg
Isidora Sekulić
pixel.gif
Do kraja, i bez ostatka, posvećena lepoti smislene reči, književnica Isidora Sekulić je za života stekla uvaženje kao najobrazovanija i naj-umnija Srpkinja svoga vremena. Znalac više jezika, i poznavalac više kultura i područja umetničkog izražavanja, Isidora Sekulić je kao pisac, prevodilac i tumač književnih dela ponirala u samu suštinu srpskog narodnog govora i njegovog umetničkog izraza, smatrajući govor i jezik kulturnom smotrom naroda. Rođena je 16. februara 1877. godine podno Titelskog brega, u bačkom selu Mošorinu kod Žablja, detinjstvo je provela u Zemunu, Rumi i Novom Sadu. Školovala se u Novom Sadu (Viša devojačka škola), Somboru (Srpska preparandija) i Budimpešti (Pedagogijum). Radila kao nastavnica u Pančevu, Šapcu i Beogradu.



Penzionisana je 1931. godine, a za akademika izabrana 1950. godine. Umrla je 5. aprila 1958. godine u Beogradu.



U pola veka književnog rada u više oblika umetničkog iskazivanja i rasuđivanja - objavila je pripovednu vrstu intimnog dnevnika (Saputnici, 1913), putopis (Pisma iz Norveške, 1914), roman (Đakon Bogorodičine crkve, 1920), pripovetke (Kronika palanačkog groblja, 1940), Zapisi (1941) i eseje (Analitički trenuci i Teme, 1941; Knjiga duboke odanosti NJegošu, 1951; Govor i jezik kulturna smotra naroda, 1956).



Duboko promišljen i umetnički istančan njen književni, prevodilački i kritički izraz je praznik naše pisane reči.





MILUNKA SAVIĆ

Milunka.jpg
Milunka Savić
pixel.gif
U našem narodu su solunci sinonim za predane rodoljube, postojane stradalnike i hrabre ratnike. Drugim rečima, to su proslavljeni veterani našeg slobodarstva. U tome, naravno, nisu zaostajale ni žene-solunci, a među njima se naročito isticala tiha i neustrašiva Milunka Savić. Rođena 1888. godine u selu Koprivnici kod Raške, Milunka Savić se u Balkanskim ratovima 1912. i 1913. godine borila kao dobrovoljac. U dobrovoljačku jedinicu je primljena zahvaljujući lukavstvu - odsekavši kosu, stavivši šajkaču i preobučena u muškarca. U sastavu Drinske divizije je, između ostalog, učestvovala u borbama oko opsednutog Skadra (zauzet 22. aprila 1913. godine) i u Bregalničkoj bici (30. juna do 8. jula 1913. godine). Na Bregalnici je dobila kaplarski čin i prvu medalju za hrabrost. No tu je ranjena i u bolnici je otkriveno da je - žena.



U Prvom svetskom ratu se Milunka Savić naročito istakla kao bombaš u Kolubarskoj bici. Tu je, za višestruko herojstvo, dobila Karađorđevu zvezdu sa mačevima. Premda je prilikom povlačenja srpske vojske 1915. godine teško ranjena, ona je, preneta kroz Albaniju, dospela na Krf i, posle lečenja i oporavka u Bizerti, ponovo staje u prve borbene redove srpske vojske, u kojoj se i danas ističe hrabrošću. U bici na Crnoj reci zarobila je 23 bugarska vojnika... Dobila je mnoga, i najviša, odlikovanja, među kojima i dva Francuska ordena Legije časti i medalju "Miloš Obilić". Umrla je u Beogradu 5. oktobra 1973. godine, zapostavljena, kao i svi solunci. Ali njenu legendu ne može ništa da zatamni.



SESTRE JANKOVIĆ

Sestre Janković
pixel.gif
Tokovi naše kulture, isprekidani mnogim seobama i čestim ratovima, nisu bili naklonjeni porodičnom i generacijskom ustrajavanju. To se ogleda u činjenici da su malobrojne porodice u kojima se više članova, a pogotovu u više generacija, bavilo određenom umetničkom delatnošću. Izuzetak su dom Jove Ilića, kuća Nastasijevića, delatnost braće Đorđevića. U te izuzetke se ubrajaju i sestre Janković - LJubica i Danica, utemeljivači naše etnokoreologije i etnomuzikologije. Sestre Janković - LJubica (Aleksinac, 14. jun 1894 - Beograd, 3. maj 1974) i Danica (Lešnica, 7. maj 1898 - Beograd, 18. april 1960) - decenijama su prikupljale i proučavale narodne igre, melodije i pesme, kao i običaje vezane uz njih. Na području Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Makedonije, Hrvatske i dela Slovenije skupile su oko 900 narodnih igara sa melodijama. Napisale su mnogo stručnih članaka i priloga, štampanih u više časopisa i listova, kako naših tako i stranih. Zasnovale su našu nauku o narodnim igrama, a njihovo glavno, zajedničko delo su Narodne igre, izašle u sedam tomova od 1934. do 1952.



Posebna vrednost njihovog stručnog i naučnog doprinosa u oblastima kojima su se bavile sastoji se, po oceni akademika Dragoslava Antonijevića, u originalnom sistemu zapisivanja narodnih igara, bez koga bi kompleksno proučavanje ovog vida našeg folklornog nasleđa i umetničkog bogatstva bilo vrlo otežano.



DESANKA MAKSIMOVIĆ

Desanka.jpg
Desanka Maksimović
pixel.gif
U veku koji je u našem pesništvu i poetici imao neviđeno mnogo stilova i prevrata izdvajalo se, po prevashodstvu, ime Desanke Maksimović, čije je pesničko kazivanje nalazilo put do tako različitih njenih savremenika. NJene pesme su čitale, volele i pamtile generacije čitalaca.



Od prve zbirke (Pesme, 1924) do zbirke njenog zrelog doba (Tražim pomilovanje, 1963) živela je svoju poeziju i pesmovala svoju svakodnevicu na jedinstveno prijemčiv i umetnički upečatljiv način.



Desanka Maksimović (Rabrovica kod Valjeva, 16. maja 1898 - Beograd, 11. februara 1993), ponikla u valjevskoj pitomini, u prirodnoj sredini koju je zanavek ponela i tako prisno utkivala u svoju liriku, stvorila je u zavičajnoj Brankovini, gde je, po sopstvenoj želji, sahranjena, malo pesničko svetilište. U Valjevu joj je, što je kod nas divan izuzetak, za života podignut spomenik u centru grada. Smeštena u kraju porte brankovačke crkve, zadužbine Nenadovića, njena humka, podinuta po uzoru na skromna i prosta seoska grobišta, postala je mesto hodočašća mnogih pesnika, umetnika, kulturnih radnika i poklonika njenog pesništva. Pesme Desanke Maksimović su zastupljene u mnogim antologijama, pa i u njima se, pogotovu ljubavne, refleksivne i rodoljubive pesme, izdvajaju naročitošću lirskih sazvučja i duboke ljudske intime. Ako bi se u našem pesništvu, tako razuđenom i sudbinama neujednačenom, birali dostojanstvenici ovog poziva, Desanka Maksimović bi bila, ma sa kog kraja prilazili tome, jedno od čelnih imena.



SVETA PETKA

Sveta Petka, koja je u crkvi poznata kao prepodobna mati Paraskeva, poreklom je Srpkinja. Rođena je krajem desetog veka u selu Epivatu, kod grada Kalikratije u Trakiji. Po smrti roditelja se zamonašuje i odlazi u Jordansku pustinju, gde je, odolevši svim iskušenjima, živela isposničkim životom. Mnogo godina kasnije, kako u njenom žitiju stoji, po promisli Božjoj se vraća u otaybinu, gde u neprestanoj molitvi i postu služi pri crkvi Svetih apostola. Posle dve godine, ne kazavši se nikom ko je, umire u rodnom mestu u prvoj polovini jedanaestog veka. Na njenom grobu su se dešavala mnoga čudesa, te je stoga uvrštena među svetitelje. NJene mošti je bugarski car Asen preneo 1238. godine u grad Trnov, odakle su, po Bajazitovom zauzeću Trnova, sklonjene u Vlašku. Na zauzimanje srpske kneginje Milice, mošti ove svetiteljke su pred turskom navalom prenete 1398. godine iz Vidana u Beograd. Po turskom zauzeću Beograda 1521. godine, sultan Sulejman II je preneo njene mošti u Carigrad, odakle su prebačene 1641. godine u rumunski grad Jaši, gde se i sada nalaze.



U narodu se ova svetica najčešće naziva Petka, Petkovica ili Petkovača, a njen dan Pejčinim danom. Zbog porekla se naziva još i Sveta Petka Srpkinja, a po mestima prenosa moštiju Sveta Petka Trnovska i Sveta Petka Beogradska.



Sveta Petka, prva Srpkinja koja je proglašena za sveticu, praznuje se 27. oktobra. Mnoge porodice su je uzele za krsnu slavu, a naselja za svoju mesnu svetkovinu (zavetine, litije, preslave). NJen pomen je neizostavan u mnogim molitvama, a naročito su je poštovale žene, koje su joj održavale i sedmodnevni post. U kapeli Svete Petke, kraj Crkve Ružice u Beogradskoj tvrđavi na Kalemegdanu, nalazi se voda (zvana agijazma) koja, po verovanju, ima čudotvornu isceliteljsku moć.



LJUBINKA BOBIĆ

U prošlom veku koji je, kao vreme nacionalnog buđenja i preporoda, bio vek pozorišta, pojavilo se na nebu boginje Talije mnogo samosvojnih glumaca, vrsnih tragičara i neponovljivo dobrih komičara. Na samom koncu tog veka rođena je LJubinka Bobić (Kruševac 1900 - Beograd 1977), dramski umetnik koji je nastavljač slavne plejade beogradskog glumišta pretkumanovske Srbije i osvedočena veličina posle Drugog svetskog rata, kada Beograd i njegova pozorišta imaju nove, modernije težnje i umetnička nastojanja.



Članica Narodnog pozorišta u Beogradu od 1920. godine, LJubinka Bobić se, pripadajući celim bićem pozorišnoj umetnosti, ogledala i kao pisac (komedije Naši maniri, Otmeno društvo, Rista sportista, Porodica Blo). Jedna od prvih uloga LJubinke Bobić je u Nušićevoj komediji Gospođa ministarka, u kojoj tumači lik ministarkinog sina Rake, da bi kasnije briljirala u naslovnom liku - gopođe ministarke. Njenu ministarku Živku, a u toj ulozi su se ogledale najistaknutije umetnice u pozorišnom, filmskom i televizijskom stvaralaštvu, nisu premašila sva potonja ostvarenja drugih glumica. Proslavljena sa neprevaziđenim likom ministarke Živke, LJubinka Bobić je ostvarila upečatljivu galeriju likova u svom punom i dugom glumačkom veku - Puk u Šekspirovom Snu letnje noći, Hedviga u Ibzenovim Divljim patkama, Marija u Šekspirovoj Bogojavljenskoj noći, gospa Mica u Nušićevoj Vlasti, Stana u Jakšićevom Stanoju Glavašu, Kata u Stankovićevoj Koštani...



Ako je pozorište upućeno samo na svoje savremenike, onda su oni u umetnosti Ljubinke Bobić imali ponajboljeg tumača. I više, a i trajnije od toga.





MILENA PAVLOVIĆ BARILI

Kao razvijena intelektualna ličnost, Milena Pavlović-Barili je u sebi "sjedinila nekoliko različitih kultura, pre svega, patrijarhalno srpsku i poetsko-mediteransku, prihvatila zračenje španske romantičnosti, nemačke morbidnosti i francuskog racionalizma" (L. Trifunović). Bila je umenik celim svojim bićem, a ubraja se među stvaraoce ovog podneblja koji su dali značajan doprinos i američkoj kulturi. Rođena je u Požarevcu, 5. novembra 1909, kao jedino dete Danice Pavlović i Bruna Barilija, italijanskog kompozitora, muzičkog kritičara i pesnika. Slikarstvo je studirala u Beogradu i Minhenu. Svoju prvu izložbu priredila je u Beogradu, a zatim slede njene izložbe u Požarevcu, Londonu, Parizu, Rimu, NJujorku i izlaganja na izložbama "Lade". Prve stihove objavljuje 1934. u italijanskom listu "Kvadrino". Od 1939. živi u Americi i, kao ilustrator, sarađuje u mnogim časopisima - Vog, Taun end kontri, Šarm, Glamur i dr. Umire iznenada 6. marta 1945. u NJujorku, usled povrede kičme posle pada sa konja. Urna sa njenim pepelom pohranjena je 1945. na groblju Festačio u Rimu. U Požarevcu, u njenoj rodnoj kući, otvorena je 1962. Spomen galerija "Milena Pavlović-Barili", u kojoj se čuva oko 800 njenih umetničkih radova. U organizaciji te Galerije održavaju se bijenalno dve značajne likovne manifestacije jugoslovenskog karaktera: "San i mašta" i "U svetlosti Milene".
 

Lada

Legenda
Poruka
52.237
23. novembar 1881. – Milica Janković je rođena u Požarevcu, u uglednoj trgovačkoj porodici: otac joj je bio poznati požarevački trgovac Danilo Janković. Porodične okolnosti u najranijem detinjstvu su bile veoma nepovoljne: otac je pretrpeo velike finansijske gubitke i doveo porodicu na ivicu egzistencije, što će se odraziti i na njegov brak i dovesti do razvoda.

1884 – zbog porodičnih nesuglasica, majka Milice Janković, sa njom i još dve ćerke i jednim sinom odlazi od supruga Danila Jankovića i vraća se svojim roditeljima i bratu u Veliko Gradište, prekidajući sve kontakte sa suprugom. Zbog ovakvog razvoja događaja Milica se svog oca gotovo nije ni sećala.

do 1892 – Milica Janković provodi detinjstvo, završava osnovnu školu i malu maturu u Velikom Gradištu.

1892 – 1899 – Milica Janković se seli u Beograd gde upisuje Višu žensku školu. U Beogradu završava i Slikarsku školu, koja je u tom trenutku privatna obrazovna ustanova, kao učenica Bete i Riste Vukanović. Slikarsku školu je završila ispitom za nastavnicu lepih veština, tj. nastavnicu crtanja. Zahvaljujući tadašnjem ministru prosvete LJubi Kovačeviću postavljena je za nastavnicu crtanja u Višoj ženskoj školi u Kragujevcu.

1900/1901 – upisuje prvi put ruski jezik na Univerzitetu i završava kurs kod prof. Radovana Košutića, koji je uočio njen talenat i uputio je na prevodilački rad.

1904 – odlazi u Minhen nekoliko meseci gde je učila veštinu slikanja. Međutim, Milica Janković nije imala previše uspeha u slikarstvu: sve se završilo na kopiranju velikih dela. Oko ove godine javlja se i hronični reumatizam ili tuberkuloza kostiju, bolest koja će je pratiti sve do smrti i zbog koje će skoro dvadeset godina biti nepokretna i vezana za krevet.

1906 – 1912 – provodi kod sestre u selu Smoljnice, odakle šalje prve književne radove Jovanu Skerliću u Srpski književni glasnik. U ovom periodu (nakon 1909) zahvaljujući zalaganju Jovana Skerlića dobija posao u Beogradu u Drugoj ženskoj gimnaziji.

1912 – ponovo upisuje ruski jezik, ali ovog puta nije završila studije.

1914 – 1918 – Prvi svetski rat je zatiče u Splitu gde je bila na lečenju, a okupaciju provodi u Vrnjcima i Trsteniku.

1926 – prevremeno je penzionisana zbog bolesti.

1926 – 1928 – provodi u Parizu na lečenju. U ovom periodu, 27. oktobra 1927. godine, održano je književno veče u velikoj sali Novog Univerziteta, gde su učestvovale ugledne ličnosti tadašnje književne scene Pavle Popović, Sima Pandurović, Isidora Sekulić, Vladimir Ćorović, Desanka Maksimović, Velimir Živojinović Massuka, na kome je prikupljena određena svota novca koja je poslata Milici Janković u Pariz za lečenje. O ovome je ostavljen podatak u časopisu Misao, knj. 25, sv. 1 – 2, 1927. godine gde je objavljen kratak izveštaj sa ove večeri i štampan tekst o autorki i njenom stvaralaštvu Sime Pandurovića (kao prvi prilog broja) koji je tom prilikom čitao. U narednom broju časopisa štampana je pripovetka Isidore Sekulić koju je ova književnica čitala na večeri podrške Milici Janković.

od 1928 – uglavnom je zbog bolesti vezana za krevet. Lečila se u Dubrovniku, Splitu, Cavtatu, Vrnjačkoj i Niškoj banji, Trsteniku.

27. jula 1939. – u Niškoj Banji umire Milica Janković. Povodom njene smrti u mnogobrojnim listovima i novinama pišu se nekrolozi i objavljuje se pregled njenog stvaralaštva. Sahranjena je 28. jula 1939. godine, u Beogradu, a od nje su se svojim govorima oprostili Vladimir Ćorović, Pavle Stefanović (u ime SKZ), Dragiša Vasić (u ime srpskih književnika), Mladen Đurić (u ime jugoslovenskih književnika), Isidora Sekulić, Sima Pandurović.

Milica Janković se nikada nije udavala i nije imala decu. Tokom čitavog života živela je u vrlo skromnim uslovima, često materijalno neobezbeđena.

Milica Janković je bila veoma aktivna književnica. Pisala je redovno i gotovo do smrti, te je iza sebe ostavila delo obima oko 2000 stranica. Paralelno se bavila i književnošću za decu. Recepcija njenog stvaralaštva tokom života je bila značajna i bila je čitana ne samo u Srbiji, već i u neposrednom okruženju, pogotovo u Hrvatskoj i Bosni, a njeni radovi su prevedeni na nekoliko jezika. Bila je pristalica socijalističkih ideja. Za vreme školovanja se družila sa Milicom i Ankom Anđelković, pobornicama i aktivistkinjama socijalističkog i radničkog pokreta. O Anki Anđelković je napisala i tekst u kome je iznela i svoje stavove o idejama Svetozara Markovića, koji je objavljen tek 1977. godine. Čitala je Černiševskog, a za vreme boravka u Minhenu 1904. godine upoznala se sa ruskim studentima i pristupila njihovom kružoku, te je tako bila upoznata sa socijalističkim idejama i razmišljanjima o revoluciji. NJena književna dela su bila među najčitanijima u međuratnom periodu. Sarađivala je sa najznačajnijim časopisima i novinama tog vremena: Srpski književni glasnik (1910 – 1914, 1920, 1922 – 1924, 1926 – 1927, 1934), Delo (1913, 1915), Venac (1913 – 1914, 1920 – 1935), Bosanska vila (1914), Beogradske novine (1916, 1917), Savremenik (1917 – 1919), Književni jug (1918 – 1919), Politika (1919, 1921, 1925 – 1926, 1930 – 1939), Misao (1919 – 1933, 1937), Ženski pokret (1923), Žena i svet (1926), Ženski svet (1928, 1933), Južni pregled (1931 – 1932, 1934 – 1935), Letopis Matice srpske (1934 – 1935, 1937 – 1939), Život i rad (1935, 1937), Beogradske opštinske novine (1938) i mnogim drugim. Znala je ruski i francuski jezik. Prevodila je sa ruskog jezika i prevela je Tolstojevu trilogiju Detinjstvo, Dečaštvo, Mladost, kao i roman P. Arcibaševa Osvetnik. Prevod Tolstojevog dela je nekoliko puta preštampavan. Bila je veoma obrazovana i načitana književnica, te je u svojim delima ostavila podatke da je čitala Tolstoja, Dikenska, Mopasana, Šopenhauera, Dostojevskog, Čehova, Gogolja, Andrića, Vajlda, Ničea i mnoge druge. O njenom delu pisali su Jovan Skerlić, Stanislav Vinaver, Sima Pandurović, Milan Bogdanović, Branimir Ćosić, Vladimir Ćorović, kao i Julka Hlapec Đorđević, Paulina Lebl-Albala, Zofka Kveder, Desanka Maksimović, LJubica Marković, Ksenija Atanasijević i mnogi drugi. Pripovetke ove autorke su prevedene na češki, slovački, bugarski i engleski jezik. Međutim, i pored veoma značajnog dela, njegove popularnosti u međuratnom periodu i obimne recepcije tokom života autorke, nakon njene smrti nijedno njeno delo nije preštamano, niti je postojala ozbiljnija recepcija i sistematska tumačenja.

1909 – objavljuje prve radove u Srpskom književnom glasniku, koji u tom trenutku uređuje Jovan Skerlić. Prve pripovetke objavljuje pod pseudonimom L. Mihajlović. Od tog trentuka postaje jedna od redovnijih saradnica ovog lista. Saradnja sa SKG nastavljena je i nakon rata u novoj seriji ovog časopisa.

1913 – pod pseudonimom L. Mihajlović objavljuje prvu zbirku pripovedaka Ispovesti u tada prestižnoj izdavačkoj kući S. B. Cvijanovića, koja je veoma pozitivno ocenjena od strane kritike. Ovo je jedino delo Milica Janković koje je imalo i drugo izdanje. Ispovesti su preštampane 1922. u Sarajevu.

1914 – 1921 – objavljuje prevode Tolstojeve trilogije Detinjstvo, dečaštvo, mladost.

1918 – objavljuje prvi roman Pre sreće. Roman je kao treća knjiga edicije objavljen u novopokrenutoj „jugoslovenskoj“ izdavačkoj kući pri časopisu Književni Jug u Zagrebu, koja je objavljivala tada savremenu književnu produkciju Srba, Hrvata i Slovenaca. Pre Milice Janković u ovoj značajnoj i prestižnoj ediciji novopokrenute „revije“ objavljene su knjige Alekse Šantića Pesme i Ive Andrića Ex ponto. Predgovor za roman Pre sreće piše Branko Mašić i prve rečenice njegovog predgovora ukazuju na specifičnosti ženskog stavaralaštva i glase: „Knjiga koju napiše ženska ruka nesumnjivo je za nas – knjiga iz drugog sveta. U njih značenje reči ima drugi smisao, drugi poredak; frazeologija im je mekša, jednostavnija, savitljivija; rečenice su im običnije, kratke, ali ne zbijene, i tako nalik na druge; pa čak i u intepunkciji otkriva se njihova ženskost.“ (Mašić: 1918)

1919 – štampa pripovetku Kaluđer iz Rusije, kao samostalno delo, u sarajevskoj ediciji „Mala biblioteka“ pod rednim brojem 220, u ediciji u kojoj su štampana dela Nušića, Sremca, Šantića, S. Pandurovića, Isidore Sekulić, Jovana Skerlića, ali Gorkog, Šopenhauera, Bodlera, Flobera i drugih. Iste godine objavljuje i zbirku priča Neznani junaci.

1920 – 1922 – počinje da objavljuje književnost za decu: Istinite priče o deci i za decu (1922), Priroda i deca. Pripovetke za decu (1922), ali i knjige pripovedaka Čekanje (1920), Smrt i život (1922). Sama autorka je svedočila o tome da je počela da piše za decu po pozivu, kada ju je tokom rata Zorka L. Lazić pozvala da napiše nešto za decu kako bi ona to objavila. Milica Janković je stvarala literaturu za decu sve do smrti paralelno sa drugim vidovima stvaralaštva.

1921 – Zofka Kveder u Zagrebu priređuje Almanah jugoslovenskih žena za 1921. godinu gde preštampava deo iz Ispovesti Milice Janković.

1922 – objavljuje roman Plava gospođa gde obrađuje veoma značajnu temu za žensku književnost: problem ženske preljube. Za ovaj roman, autorka je kasnije izjavila da joj je „kritika omrzla tu knjigu“. Aktivna je saradnica časopisa Ženski pokret.

1926 – 1929 – period od 1926 – 1928 provodi na lečenju u Parizu, gde je pronalazi i Branimir Ćosić koji je u to vreme radio na svojoj knjizi razgovora sa piscima kojima je želeo da osvetli period od 1918. do 1930. B. Ćosić je razgovarao sa Milicom Janković, međutim, ovaj intervju nije našao svoje mesto u njegovoj knjizi Deset pisaca, deset razgovora, objavljenoj 1931. godine. Ćosićeve beleške o ovom susretu priredila je i objavila tek 1967. Ivanka Udovički i time učinila dostupnim veoma korisne informacije i svedočenja koja je o sebi ostavila sama Milica Janković. U ovom periodu autorka objavljuje Pripovetke za školsku omladinu I i II (1927 i 1929), kao i delo Plavi dobroćudni vali (1929).

1932 – objavljuje dnevničku prozu Među zidovima, roman Mutna i krvava, kao i delo Putem. Delo Među zidovima je svedočanstvo o bolesti autorke i o njenoj vezanosti za krevet.

1934 – 1937 – piše pripovetke, uglavnom za decu i omladinu Zec i miš. Priče o životinjama (1934), Žuta porodica i druge priče (1935) i LJudi iz skamije (1937).

1939 – odmah nakon smrti Milice Janković, u broju Srpskog književnog glasnika od 16. avgusta štampa se „Bibliografija Milice Janković“, koju je priredio Živorad P. Jovanović.
 
stanje
Ova tema je zatvorena zbog neaktivnosti. Molim objavite novu temu i pridružite se diskusiji.

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.