Иран, историја, коријени и узроци данашњих анимозитета и сукоба

[Khal Drogo]

Задњих двије недјеље и мало јаче Иран илити историјску Персију потресају немири који су већ однијели хиљаде жртава. Веома је тешко ваљано сагледати ситуацију у Ирану и догађаје који потресају ту земљу, јер су информнације о правом стању тешко доступне, посебно што је интернет сузбијен, а оне које добијамо су тенденциозне и у служби политика које контролишу извјештавања.

Западна пропаганда по обичају настоји прогурати своју "истину", наравно прилагођену лоботомисаној циљној групи која вјерује у те бесмислице, режимска у Ирану настоји свалити кривицу на дежурне негативце, а права истина како то и бива се покаже првом жртвом.
Да би боље сагледали и разумјели политичке процесе, неспоразуме, сукобе који се дешавају или оне из ближе прошлости, потребно је загребати дубље у прошлост, јер често то историјско насљеђе оптерећује данашње односе међу колективитетима.

Гледати Иран само кроз призму радикалног ислама што чини западна пропаганда води нас на погрешан колосјек. У питању је земља јако сложене етничке и културолошке унутрашње структуре гдје су се кроз историју преламали интереси великих сила, преламају се и данас, земља и нација богате историје, која баштини тековине у свом времену највећег царства какво свијет до прије два и по миленијума није видио, и највеличанственије цивилизације у тим временима западно од Кине.

Та историја је обликовала данашњи Иран, но оставила је у насљеђе анимозитете између колективитета које спољни фактори користе за своје циљеве. Ови немири јесу испрва били економски мотивисани, но а како то и бива увијек, економске захтјеве све више замјењују политички, а глобални силник, САД и други све важнији играчи настоје искористити ситуацију у своју корист.

Сврха теме јесте да се кроз објаве покушају сагледати коријене анимозитета и сукоба који оптерећују колективитете у Ирану, као и историја сукоба Ирана и Израела. Тему сам замислио и као наставак одличне теме Drevna Persija - uspon carstva od antike do njegovog procvata pod muslimanima коју је отворио форумаш Rogonos и кроз коју је саглледана историја Персије до VII вијека, гдје би се саглкедала историја тог простора након VII вијека и експантије Арапа, као и новија прошлост и шта је одредило да данашњи Иран има форму, садржај и суштину какву има.

 

[Khal Drogo]

Мали осврт на данашњи Иран. Земља се простире на 1,65 мил. км2 са популацијом од око 90 милиона душа.

Етничка структура је замршена. Најбројнији народ Фарси, или Персијанци, чине 51 % популације, поносан народ свјестан своје историје, свјестан да баштине тековине велике цивилизације, та нација ће са презиром гледати на покушаје Амера и других западних сила да им креирају начин живота и вриједносни систем.

Мапа етничких група у Ирану
Иран јесте земља иранских народа, то и име казује, али огромну популаџцију чини туркијска популаџција, Азери чине чак 24% популације, ако додамо Туркмене, туркијски народи чине више од 1/4 популације, који су под снажним утицајем Турске, а задњих деценија и Америке и код којих постоји велики антагонизам насљеђен у историји према иранским народима, тај антагонизам су и кроз историју и данас глобални центри моћи вјешто користили. Ипак Азери у Ирану који су углавном сконцентрисани у двије провинције, Источни и Западни Азербејџан, су углавном по религији шити, и у Азербејџану су већина Азера (око 55%) шити, и шиизам у Ирану јесте онај снажан кохезиони и интегративни фактор преко клојег је свим тим народима, иранским и туркијским усађен заједнички идентитет.

И код иранских народа који настањују Иран није превелика хармонија, Курди који чине око 7% популације његују властити идентитет, посебност, курдски сепаратизам никад није спласнуо, нити ће. Мазандарени, народ којем припада династија Пахлави (и то је важно код разумијевања зашто ће се тешко примити идеја о повратку династије Пахлави), броји око 4,5 милиона душа. Мазандсарени или Табари како их такође зову су народ богате историје, изњедрили су кроз историју више учењака, теокога и других значајних личности.
Поред њих у комшилуку на сјеверу Ирана планине које гравитирају према Каспијском језеру настањују Гилаки. Потомци ратничког народа Дајламита, чија ратничка репутација бјеше чувена и у периоду антике, регрутовали су их Сасаниди као елитне трупе. Изњедрили су у X-XI вијеку, у том времену значајне династије Зијарида и Бујида, чију доминацију су у XI вијеку окончали туркијски Селџуци и Газнавиди.
Од иранских народа имамо Луре који настањују провинцију Луристан те Белуџе, народи имају своје посебности, и размимоилажења у много чему осим у практилковању шииизма у односу на Фарсе.

На све то ваља додати да се Иран задњих деценија драматилчно проимијенио, имамо повећање урбане популације у односу на руралну. Народи Ирана јесу дубоко религиозни, тешко ће ту секуларизам у скоријој будућности однијети побједу, али су и свјесни своје историје, изворишта, да су нација која баштини тековине велике цивилизације. До исламске револуције то бјеше земља и нација која је помирила прошлост и садашњост, традицију, посвећеност религији са савременим схватањима и савременим процесима, културолошким, идеолошким и иним. Исламска револуција је окренула точак историје, ја бих рекао у рикверц, али нација која баштини тако богату историју, која има свијест да баштине тековине велике цивилизације, може привремено бити заробљена од стране религиозних фанатика али то, посебно што је драматично порастао % урбане а богами и просвећеније популације, не може бити дугог вијека.

 

[Khal Drogo]

Кратак ход кроз историју Персије и Ирана почев од VII до ХХ вијека.

Spojler: Извод из српске википедије

Исламско раздобље
Освајање Ирана почиње 637, с Ебу Бекром. Након освајања Ктесифона, главног града царства, муслимани су победили сасанидску војску код Нихаванда 642. године. Након тога Иран је брзо освојен, а преобраћивање на ислам врло је убрзано трајало до 9. века. Иран је исламизован, али никад није арабизован, за разлику од других крајева које је освојио калифат.

У 8. веку, у Хорасану је прихваћена дисидентска шиитска доктрина, што је довело до одвајања од арапске доминације. Побуном је свргнута династија Омејада, па ју је у Багдаду замијенила Абасидска династија, 748. године. Моћ калифâ убрзано се смањује па у Ирану настају многе јаке регионалне династије између 820. и 1005, од којих највише Саманиди. Они су се сукобљавали с Багдадом те у много чему обогатили интелектуални живот. Осим класичне арапске културе, подупирали су персијску књижевност и гарантовали заштиту мислиоцима. Од 962. династија Газнавида из Газнија влада Хорасаном и Панџабом. У ово време, под заштитом Махмуда Газнија, Фердуси је написао „Шах намех” (Књига краљева), епску песму с причама из персијске митологије.

Селџуци су дошли у ову регију у 11. веку и савладали Газнавиде, па Саманиде, а у Ирану се догодила културна и научна ренесанса. Направљена је опсерваторија у Исфахану, где је Омар Хајам створио нови, персијски календар с преступним годинама који је и данас у употреби. Ово је раздобље такође било врло плодно за многа уметничка достигнућа.
Након владавине Селџука, Ираном управљају мање локалне династије пре доласка Монгола под водством Џингис-кана, 1219. године. Инвазија је поприлично оштетила земљу и становништво. Уништењем бројних система за наводњавање уништена је и мрежа насеља. Уништене градове замењују изоловане оазе, а број становника пада па се становништво организује у племена. Мање локалне династије владају подручјем након краја првог монголског периода 1335. године.
Врло брзо догодила се нова инвазија, у којој Тамерлан потпуно освојио Иран и постао цар 1381. године. Царство Тимурида трајало је до 1507. године, када су Шајбаниди заузели Самарканд, а Сафавиди освојили велики део иранске територије, почевши од иранског Азербејџана.

Настанак модерне иранске државе

Иранско становништво се преобратило на имамитски шиитизам у 16. веку, за време шаха Исмаила I, првог сафавидског владара. Ово преобраћење извршено је ради супростављања доминацији сунитских османских Турака и како би се створио јединствен ирански идентитет. Преобраћење је било обавезно, под претњом смрћу.

Врхунац сафавидске владавине био је за вријеме шаха Абаса I Великог, за чијег се времена догодила централизација и општи напредак земље. Ово је било златно доба и за умјетност и трговину. Инвазијом афганских племена у Иран 1722. године започела је силазна путања сафавидског раздобља. Након пада задњег сафавидског владара 1735, годину послије Тахмасп Коли из племена Афшар истјерује Авганистанце и преузима власт под именом Надир Шах. За време његове владавине враћена је цела територија Ирана те су кренули војни походи у Индију. Његова владавина није дуго трајала и 1747. године је убијен.

За власт у земљи отада се почињу борити разне племенске групе: Афшари, Хотаки, Каџари и Занди. Карим-кан Занд успео је 1750. године ујединити скоро целу земљу. За време његове владавине главни је град из Машада премештен у Шираз, па је започело кратко време мира и напретка. Након његове смрти 1779. године почињу нове борбе за власт. На крају је победио Ага Мухамед-шах Каџар који преузима власт 1794. године и тиме оснива династију која је трајала све до 1925. године. Тада је главни град постао Техеран.

За време владања његових наследника Фатх Али-шаха, Мухамед-шаха и Насередин-шаха, у земљи је обновљен ред, стабилност и јединство. Трговци и верске вође постају важни чланови друштва у ово време. Због слабости централне власти, велике колонијалне силе, Руска и Британска империја, захваљујући војној и технолошкој моћи, почињу доминирати иранском привредом и мешати се у унутрашње послове државе. Ипак, упркос Великој игри, Иран је сачувао независност и никад није колонизован.

Уставна револуција и модернизација Ирана

Први покушаји модернизације земље догодили су се за време Насередин-шаха. Реформисан је порески систем, појачана контрола над администрацијом те развијена индустрија и трговина. Смањио се страни утицај, као и утицај шиитског свештенства. Народна жеља за променама довела је до уставне револуције 1906. године. Иран је постао прва блискоисточна земља која је револуцијом добила устав.

Првим свјетским ратом повећан је утицај Британаца, који су већ дотад били заинтересовани за нафту пронађену 1908. године у Хузестану. Покушали су наметнути англо-персијски договор 1919, који је парламент одбио.

Нешто после државног удара је смењена власт у корист официра Реза-кана, који четири године послије постаје Реза-шах Пахлави. Уз помоћ снажне и централизоване владе почиње модернизација Ирана: развијање тешке индустрије, велики инфраструктурни пројекти, градња националне железнице, стварање јавног националног образовног система, реформа правосуђа (дотад под контролом свештенства), стварање иранског грађанског законика, побољшање здравственог система, итд. Посебна права која су додељена странцима за време Каџара укинута су како би се смањила зависност и њима, што се посебно односило на Велику Британију и Русију. Дана 21. марта 1935, међународна заједница службено је одлучила престати користити назив Персија и почети користити назив Иран (локално име од сасанидске ере). Забрана ношења вела за жене, као и обавеза облачења на „западњачки” начин за мушкарце, уведена је исте године.

Због зближавања с Немачком, Британци и Совјети су извршили инвазију на Иран и присилили Реза-шаха на абдикацију у корист свога сина Мохамеда Резе Пахлавија 1941. године. Реза-шах је послат у егзил где је и умро 1944. године. Окупација земље била је врло важна Савезницима. Након проглашења рата Немачкој 1943. године, Иран се приближио западним снагама. Исте године у Техерану састали су се Винстон Черчил, Френклин Рузвелт и Јосиф Стаљин чиме су ојачали своју улогу у Ирану, који је убрзо постао члан Уједињених нација.

У децембру 1945. године, уз подршку Совјетског Савеза, Народна Република Азербејџан и Курдска Народна Република прогласиле су своју независност у подручјима иранског Азербејџана и иранског Курдистана. Делове Хорасана, Горгана, Мазандарана и Гилана окупирале су совјетске трупе; Иранско-совјетска криза, прва у Хладном рату, завршила се у децембру 1946, након што су владе републичких покрета изгубиле подршку Совјетског Савеза.

Године 1953. премијер Мохамед Мосадик национализује нафту. Ради заштите западњачких интереса у иранској нафтној индустрији, британске и америчке тајне службе проводе операцију Ајакс чији је циљ постављање владе која би штитила западњачке интересе. Након Мосадикова пада, Мохамед Реза-шах Пахлави успоставља аутократски диктаторски режим уз помоћ САД. Године 1955, Иран улази у Багдадски пакт, те тиме прелази на америчку страну у Хладном рату. Мухамед Реза-шах модернизовао је индустрију и друштво захваљујући приходима од нафте и програму званом Бијела револуција. За време његовог режима макнути су сви облици политичке опозиције, а његова владавина уопштено није била добро прихваћена у иранском друштву.

Исламска револуција и исламска република

Након вишемесечних демонстрација и протеста против његовог режима, Мухамед Реза Пахлави напустио је Иран 16. јануара 1979. године. Рухолах Хомеини се вратио у земљу 1. фебруара 1979, након 15 година у егзилу. Након проглашења неутралности оружаних снага у револуцији, Хомеини је прогласио крај монархије 11. фебруара и успоставио прелазну владу.

Иако је међу становништвом већином владало позитивно расположење због одласка шаха, постојало је много несугласица око будућности Ирана.зИако је Хомеини био најпопуларнија политичка фигура, постојало је више револуционарних група, од којих је свака имала другачији поглед на будућност земље. Групе су укључивале либерале, марксисте, анархисте и лаике, уз велики број верских група које су тражиле да обликују иранску будућност.

Опширнији чланак у енгл.википедији (овдје).
Након пада Сасанидског царства 651. године, Арапи Умајадског калифата овладали су Персијом, при чему су усвојили многе персијске обичаје, посебно из области административног уређења и судства. И сами Персијанци су временом заузимали важне положаје у Умајадском и касније Абасидском калифату.
Простор Персије бјеше поприштем борбе за доминацију неколико династија, које су имале своје успоне и падове. Најзначајније бејаху Тахириди у Корасану (821-873.године); Сафариди у југоисточном Ирану (861-1003); и Саманиди (819–1005), који су ширење почели из Бухаре да би овладали простором централног Ирана и Пакистана.
А династија Бујида (934-1062) је захваљујући чињеници да је велики део абасидске администрације био персијски, је вјешто преузела стварну власт у читавом калифату.

Карта Ирана око 1000. године
Касније доминацију на простору данапшњег Ирана преузимају селџучки Турци и Газнавиди.
У XIII вијеку, офд 1220.године, простор Хорезма који је тада обугватао простор читавог данашњег Ирана освајају Монголи, успостављају Ил-канат о владају тим подручјем кроз XIII-XIV вијек. Да би се крајем XIV вијека на свјетској позорници појавио нови моћан освајач, извјесни Тимур који је напао простор Ирана 1381.године. Освојио већчи део, а његову експанзију су према западњачлким изворима обиљежили окрутност и масакри, сматра се и најокрутнијим освајачем у историји иако је у питању комплексна лилчност која је подстицала науку, градиељство, архитектуру, занатство. Током те експанзије пострадали су у том времену многољудни и богати градови на том простору, посебно Исхафан.
Почетак модерне иранске историје почиње са династијом Сафавида. Царство је основао Исмаил I (владао 1505–1524), и царство које је потрајало до 1722.године.

Карта сафавидске државе, XIV-XVIII вијек
Сафавиди су поново ујединили Иран као кохезивну политичку творевину под домаћом влашћу, шиитски ислам постаје званичном религијом, шиитизам преузима доминацију на том простору, Сафавиди су у великој мјери и духовно и културолошки обликовали Персију
Сложена ривалства у области Корасана довела су до инвазије авганистанске династије Хотак на Иран. Године 1722, овај сукоб је довео до колапса Сафавидског царства.
Период између 1722. и успона династије Каџар 1789–1796. обележила су велика политичка превирања, сукоби, периоди војне анархије, гдје нико није успијевао успоставити контролу над читавом земљом.
У XIX вијеку, Иран је изгубио значајне територије на Кавказу од Руског царства након Руско-персијских ратова. У међувремену, Британија се укључила и ширила свој утицај на простору јужног Ирана.

 

[Khal Drogo]

 

[Mstislav]

Koren svega je sumanuta odluka mula u Teheranu da zazivaju unistenje Izraela pre svega i zatim Amerike. Do 1979 Iran je bio susta suprotnost tome.

 

[Khal Drogo]

Да би разумјели дешавања у времену данашњем и актуелне политичке процесе у Ирану и шире, свакако је неопходан осврт на ближу прошлост, на ХХ вијек, јер су ти процеси који су се дешавали кроз ХХ вијек обликовали у великој мјери данашњи Иран.
Енергенти су ти који су предуслов свега, енергенти покрећу догађаје, процесе, енергенти покрећу ратове, а простор Ирана је на њихову срећу али и несрећу јер ће увијек бити сфером интереса глобалних силника, изузетно богат данас најтраженијим енергентима, нафтом и гасом. Према процјенама, простор Ирана располаже са резервама 209 млрд. барела нафте чија експлоатација је економична, 12% свјетских резерви и са 17% свјетских резерви гаса. И већ почетком ХХ вијека јавља се интерес британских компанија за експлоатацијом иранске нафте

Током првог светског рата, простор Ирана су окупирале британске, османске и руске снаге, али је у суштини била неутрална зона. Године 1919, након Руске револуције и њиховог повлачења, Британија је покушала успоставити протекторат у Ирану, што није било успјешно. Превирања наредних година довела су до успона Резе Кана, касније Резе Шаха Пахлавија, који је основао династију Пахлави 1925. године. Године 1921, као официр персијске козачке бригаде предводио је војни удар против владајућих званичника, остављајући каџарску монархију номинално на челу државе. Године 1925, након што је био премијер двије године, свргнуо је династију Каџар и постао првим шахом династије Пахлави, која ће владати Ираном 1925-79.гоидине.
Реза Шах је владао скоро 16 година, до 16. септембра 1941. године, када је био приморан абдицирати због англо-совјетске инвазије на Иран . Успоставио је аутократску власт која бјеше утемељена на национализму, милитаризму, секуларизму, антикомунизму, државној пропаганди и репресивном апарату.
То је донијело Ирану просперитет, ред у земљи, модернизацију, централизацију власти, међутим то је пратило угњетавање ширих слојева, све већи порези, намети праћени корупцијом и гушењем слобода.
Многи нови закони и прописи изазвали су негодовање побожних муслимана и клера. Озлојеђеност муслимана посебно због најаве забране хиџаба је кулминирала 1935. године, када су избили велики немири.

Наслиједио га је син Мохамед-Реза Шах Пахлави који је владао 1941-79.године.
У почетку је постојала нада да би Иран након окупације могао постати уставном монархијом. Парламент је заиста имао велика овлаштења. Тај период су обиљежиле честе политичке промјене, од 1947. до 1951. године Иран је доживио успон и пад шест различитих премијера. Године 1951. тадашњи премијер Мохамед Мосадек добио је подршку парламента за национализацијом британске нафтне индустрије, и период који је упамћен као Абаданска криза. Успркос британском притиску, укључујући економску блокаду, национализација је настављена. Мосадек је накратко смењен са власти 1952. године, али га је шах брзо поново именовао због народног устанка у знак подршке премијеру, а он је, заузврат, приморао шаха на краткотрајно егзилство у августу 1953. године након неуспјелог војног пуча пуковника царске гарде Нематолаха Насирија .

Међутим ко дирне у интересе америчко-британских компанија, не пише му се добро, наравно да ни Мосадек није био изузетком, 19. августа 1953., изведен је пуч у режији Сједињених Држава (ЦИА-е) и Британаца (МИ-6), операција упамћена као Ајакс, а улогу у том бешћашћу је добио извјесни Захеди. Пуч је пратила осмишљена пропаганда, како то већ Амери и Британци вјешто чине, инструисане су масе што је добило привид народног гњева, Мосадек је завршио своје, ухапшен је и осуђен за издају (британско-америчких интересда наравно), касније му је казна ублажена, но он више није био битан.

Мохамед-Реза Шах Пахлави је наредних четврт вијека, уз подршку Америке, владао аутократски, ослањајућчи се као и отац на пропаганду и репресивни апарат. Иранска влада је склопила споразум са међународним конзорцијумом страних компанија које су управљале иранским нафтним постројењима наредних 25 година, дијелећи профит са Ираном, али не дозвољавајући Ирану да ревидира њихове рачуне или да има утицаја у управном одбору и код доношења одлука.
Након масовних нереда 1963.године који су избили у знак подршке вјерском вођи, извјесном ајатолаху Хомеинију, услиједиле су велике репресије, служба унутрашње безбједности, САВАК, постаје све активнијом и насилнијом. То је пратило уморство великог броја политичких затвореника, углавном радикалних муслимана.

Шах Мохамед Реза Пахлави са председником САД Ричардом Никсоном у Техерану, Иран, 30. маја 1972

Владавина Мохамеда-Резе Шаха јесте донијело одређени прогрес, период који је пратрио изградња инфраструктуре, путне, жељезничке и ваздушне мреже, бројне пројекте брана и наводњавања, побољшањње медицинске заштите, но донио је и незадовољство нижих и дубоко религиозних слојева.
Незадовољство је све већа, религиозни немири су кулминирали 1978-79.годимне, све снажнију подршку добија ајатолах Рухолах Хомеини који се 1.фебруара након 14 година изгнанства враћа у Иран. Превоирања која су упамћена као исламска револуција, револуција која је трансформисала Иран из апсолутне монархије под шахом Мохамедом Резом Пахлавијем у теократску исламску републику под ајатолахом Рухолахом Хомеинијем,
Хомеини ће бити вођом револуције и врховним вођом Ирана од 1979. до своје смрти 3. јуна 1989. године. Ера коју је обиљежила јачање полуга моћи теократске исламске републике, као и скуп и крвав рат са Ираком.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

Ту је и неспоразум и сукоб који траје између Ирана и Израела. Међутим, ове двије државе су имале добре односе до 1979.године, биле и у савезу у периоду 1948-79.године што и не чуди јер су обје биле под утицајем Сједињених Држава, а Иран је био једна од првих земаља која је признала Израел.
Непријатељство између Израела и Ирана почиње након Исламске револуције 1979. године. и доласка ајатолаха Хомеинија на власт. Иран је прекинуо односе са Израелом, прогласивши га нелегитимном државом која је окупирала муслиманску земљу.

Одличан документарац који нас води кроз историју сукоба Ирана и Израела

 

[Khal Drogo]

Људи често гледају догађаје и процесе, и кроз историју и данашње, кроз призму схватања и вриједносног система који је нама данас близак. Но други народи, на другим меридијанима имају другачија схватања, другачији вриједносни систем од нашег, нама је тешко појмљиво да је на простору Ирана тако снажно укоријењен шиитски ислам, у схватања која прате из наше визуре радикална и екстремна чињења и појаве.
Но и то стање које имамо у Ирану, а како то и бива увијек и свуда, су у великоиј мјери одредили и обликовали историјски проицеси.
И они из ближе историје, ХХ вијек и они из мало даљње.

Зашто је шиитски ислам тако снажно укоријењен данас међу народима Ирана? Ја наравно одговор не знам, но покушаћу загтребати по прошлости.
Како написах, Иран је земља јако сложене етничке и културолошке унутрашње структуре гдје су се кроз историју преламали интереси великих сила, земља и нација богате историје, која баштини тековине у свом времену највећег царства какво свијет до прије два и по миленијума није видио, и највеличанственије цивилизације у тим временима западно од Кине.

У VII вијеку, по колапсу Сасанидског царства 651. године, Арапи освајају простор Ирана. Са Арапима се на простору Персије постепено шири и нова вјера, ислам. И овдје је важно да шиитски ислам није на простору Персије пустио коријене од својих зачетака, нема четрнаестовијековну историју, напротив, много краћу, око пет вијекова.
Истина јесте на простору данашњег сјеверног Ирана, уз Каспијско језеро, у Табаристану успостављена политиучка творевина са шиитском династијом Алавида, 864–928.године, но то бјеше кратког вијека, шиитски ислам на простору Ирана није пустио коријене, у огромној мјери је све до XVI вијека био заступљен и био готово искључиво практикован сунитски ислам.
Уз подударање да је простор некад велике империје, Персије, од 651.године до почетка XVI вијека под доминацијом страног завојевача. Иако Персијанци јесу као припадници просвјећеније нације у калифату заузимали важније положаје, то је ипак био арапски калифат, творевина којом је владала арапска династија. А за народе Ирана, и због вјековног анимозитета између туркијских и иранских народа, посебно је фрустрирајуће да су простором Ирана, пет вијекова, од XI вијека владале туркијско-монголске династије, Селџуци, Газнавиди, Монголи, те туркијско-монголски Тимуриди.

Да би се почетком XVI вијека десио велики заокрет појавом извјесног Исмаила, оснивача и првог шаха Сафавидског Ирана. И чијом владавином почиње иранска реконквиста, након осам и по вијекова под туђинском, арапском и тиуркијском влашћу, власт преузима иранска династија, ера која се сматра почетком модерне иранске историје. И династија која је практиковала шиитски ислам, учење ванаестоимамизма (са усађеним вјеровањем да посљедњи имам, ел-Мехди, живи у окултацији и да ће се поново појавити као обећани Мехди).

Династија намеће шиитски ислам као државну религију, који се шири на простору на којем је раније више био практикован сунитски ислам, и ту се ширење шиитизма и учење ванаестоимамизма подудара са иранском реконквистом и повратка народа Ирана свом изворишту.
Вјерујем да је то утицало да шиитски ислам временом вуде тако снажно укоријењен међу народима Ирана.

 

[Khal Drogo]

 

[Popaj Bostanović]

Odlična tema, često se kod nas priča o nekim geopolitičkim kolnostima, a sukobima zapadnih centara moći i Rusije i sl., a širi istorijski kontekst kod nekih malo daljih zemalja kao npr. Irana u ovom slučaju se potpuno zapostavlja.

 

[Khal Drogo]

Зашто је шиитски ислам тако снажно укоријењен данас међу народима Ирана? Ја наравно одговор не знам, но покушаћу загтребати по прошлости.
У VII вијеку, по колапсу Сасанидског царства 651. године, Арапи освајају простор Ирана. Са Арапима се на простору Персије постепено шири и нова вјера, ислам. И овдје је важно да шиитски ислам није на простору Персије пустио коријене од својих зачетака, нема четрнаестовијековну историју, напротив, много краћу, око пет вијекова.

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Khal Drogo]

 

[Mstislav]

 

[Khal Drogo]