Intuicija i intuitivno mišljenje

Šta je intuicija?

Pojam za koji, vrlo često, čujemo u svakodnevnom životu, gde se poistovećuje i(li) povezuje sa šestim čulom, podsvešću, unutrašnjim glasom, predosećanjem, predviđanjem, stanjem duha, umovanjem duše, ali koji je u psihologiji, naročito u filosofiji, premda dosta razmatran i izučavan, ipak nije do kraja razjašnjen, obrađen, definisan i(li) jednoznačno određen (formulisan). Dakle, sa aspekta filosofije, to je fenomen koji izmiče granicama racionalnog i koji širi one čarobne granice fenomenologije, ontologije i, podrazumeva se, metafizike.

Sam naziv ovog pojma potiče od latinske reči intuitio (od lat. in-tueor =“kontemplacija”, od glagola, in-tuitum =pažljivo gledam ), što znači „gledanje, zrenje, motrenje, viđenje“ali ne očima - to se odnosi na gledanje uma, duše i srca. To je, svakako, urođena ljudska sposobnost da razume, oblikuje i prodre u značenje događaja, situacija, objekata kroz uvid, inspiraciju, podsvesni zaključak u jednom koraku zasnovan na imaginaciji, empatiji i prethodnom, još uvek nedovoljno razjašnjenom i definisanom, iskustvu, "čulnosti" i uvida. Dakle, to je jedina istina, reč je o vrlo specifičnom »posmatranju«, viziji, fantaziji … koje se definitivno ne odvija pred očima, a prema nekim shvatanjima, ni racionalnim delom čovekovog bića. Sa time se ne bih složio jer sam ubeđenja da je kod čoveka koji je racionalniji, obrazovaniji i iskusniji ta intuicija je sve plodnija, jača i naprednija …Osetio na sopstvenoj koži i ona, intuicija, a ne crnka, il` plavuša - zbog njih mi buja inspiracija i plemenu se napaćena duša, je kriva što mi se znanje, brže svetlosti, raste, plemeni i množi.

Nisam od onih srećnika koji će za života da odgonetne sve tajne, no ne gledajući na to, biće dana za megdana – pametnoga rodila me nana, intuicija je svakome, dabome, od velike pomoći, i danju i po noći, ona nikada ne spava, a od njenog prevelikog rada zna da boli glava: često nas upozorava na opasnost ili neprijatnost, ali i na ono lepo, mamljivo i očarljivo, pomaže nam u procesu donošenja konačnih odluka i pravljenja izbora, ne dozvoljava nam da se sa pravog puta u mračnjaštvo zaluta, nas nadahnjuje poletnom i kreativnom energiju, širi nam horizonte inspiracije, pomaže nam da rešimo životne probleme sve, tako što nas direktno usmerava na rešenje, i omogućava nam da preskočimo niz koraka o kojima bismo morali racionalno da razmišljamo prilikom donošenje konačne odluke i pravilnih usmerenja

- nastaviću, nego šta ću, ta moraću –

Krstan Đ. Kovjenić

FILOZOFIJA - ANĐEO.jpg
 
Intuicija je proces koji pruža čoveku sposobnost da poseduje znanje o nečemu i da to znanje stekne neposredno, bez analitičkog razmišljanja, pri čemu predstavlja sponu između svesnog i nesvesnog dela ljudskog uma, kao i između instinkta i razuma. - Gerd Gigerenzer, istraživač bihevioralne intuicije...
 
INTUICIJA I INTUITIVNO MIŠLJENJE

- I. nastavak -

ETIMOLOGIJA: izvorni oblik izraza intuicija, latinizacija, kantovizacija, prevodi na druge evropske jezike.
------------------------------------------------------------

Želja da se napravi razlika između dva vida (vrste, ili metode) znanjaintuitivno i logično - se je pojavila još kod drevnih filozofa. Antička, bolje, a i, svakako, pravilnije je, reći drevna Grčka, filozofija je uočavala razliku između neposrednog i posrednog shvatanja (saznanja) nečega. Grčki izraz »nous« (νοῦς) označava duha (dušu) koji neposredno zre istinu dok izraz »dianoia« (διάνοια) ima značenje: posredno, diskurzivno, sukcesivano, razčlanjeno i sastavljeno pojmovno, logično, spoznanje.

Za Platona i Aristotela teorija (θεωρία - zrenje, viđenje, motrenje; od gl. 'θεωρεω' - “gledati neki prizor” ) predstavlja intelektualnu spoznaju, nasuprot delovanju (πράξις). Prema Platonu, putem intuicije (sozercanja) duša može steći znanje o božanskim idejama. U neoplatonističkoj filozofiji emanacijskim procesom iz Jednog proizlaze druge hipostaze (um i duša). Sledstveno tome, put ka savršenstvu se zamišlja kao kretanje od složenosti ka pojednostavljenosti (uprošćenosti), od podeljenosti ka jedinstvu. Plotin je tvrdio da je intuicija (sozercanje) Jedinoga moguće samo u tom slučaju kada čovek i sam postane jedan iz mnoštva. Plotinumno sozercanjepoistovećuje s viđenjem svetlosti koja se izliva, preliva, od prapočetka.

Intuitivna rešenja mogu nastati samo kao rezultat intenzivnog, dubokog i sozercavajućeg razmišljanja o rešenju tog pitanja, ali i bez njega. Epikurejci su taj izraz fiksirali, definirali i uključili u svoju frazeologiju kao »epibole« (grč. επιβολή) - fenomen direktnog, nediskurzivnog, neposrednog, … mišljenja, saznanja, spoznanja, shvatanja, razumevanja, znanja … onoga što je Platon zazvao »ideia« (grč. ἰδέα) - ono viđeno, prosvetljeno i posvećeno s dušom. Termin, izraz, za označavanje tih dva vida znanja – intuitivnog i logičkog – pojavio se je i kod Filona Aleksandrijskog (st. grč. Φίλων ὁ Ἀλεξανδρεύς, lat. Philo Alexandrinus, rođen u Aleksandriji окo. 25. godine pre n.e. — umro oko 50. g. pre n.e., antički mislilac, bogoslov, apologeta judeizma, prepoznatljiv po svojim eksegetičkim (st. grč. ἐξηγητικά, оd ἐξήγησις = "tumačenje, prezentacija") metodama učenja o Logosu), a posle i kod Plotina (st. grč. Πλωτῖνος; rođen oko 204/205 — 270. g. pre n.e., antički filozof-idealista, osnivač neoplatonizma) razlikujući epikurejski izraz »epibole« ( επιβολή) – nediskurzivno, neposredno zrenje od izraza »dieksodikos logos« (grč. διεξοδικός λόγος) – posredno, diskurzivno, sukscesivno, znanje koje se logikom potvrđuje. U širem smislu diskurzivnim se naziva pojmovno mišljenje koje se razlikuje od intuitivnog spoznanja, koje je plod urođenosti i duboke misaonosti, odnosno duševnog zora, zrenja i viđenja…

Prevod izraza »epibole« (grč. επιβολή) je na latinski jezik izrazom «intuitus» (od gl. intueri – »(u)pogled«, »proniknuti zrnjem duha«, »sozercanje« …) je uveden V veku od strane Boetia (lat. Anicius Manlius Torquatus Severinus Boethius, takođe ga poznamo i pod imenom, odnosno latiniziranom formom, kao Boetius; st. grč, βοηθός ima značenje – pomoćnik zastupnik; rođen окo 480 — † 524 (ili 525, 526.), hrišćanski pisac, prevodilac sa st. grčkog na lat. jezik nekoliko dela Platona i Aristotela, poznat po svom delu: O utehi filozofije (De consolatione philosophiae).

U XIII veku je namački monah, klasični filolog,Vilhelm iz Moerbeke (Willem van Moerbeke, Wilhelmus de Moerbeke1215—1286) ponovio Boetiev prevod i izraz »intuicija« je tako postala deo zapadnoevropske filozofske termonologije

Kristian Volf (nem. Christian von Wolff, 24. januara 1679 — 9. aprila 1754. godine) — nemački enciklopedist, filozof, jurist i matematičar, jedan od najznačajnijih nemačkih filozofa posle Lajbnica (Gottfried Wilhelm Leibnizili nem. Gottfried Wilhelm von Leibniz), i do Kanta …,profesor M.V. Lomonosova ) je latinizirani izraz grčkog filozofskog izraza »epibole« (grč. επιβολή) «intuitio, intuitus» preveo na nemački jezik izrazom «Anschauung». Volf je, takođe, prvi na nemačkom jeziku upotrebio izraz «anschauende Erkenntnis» - intuitivno znanje. Isti smisao i u istom konceptu taj izraz je upotrebio i Kant, a posle njega i drugi nemački filozofi. U istom je smislu da se taj koncept koristi Kant. Na ruski jezik se kantovski izraz »Anschauung« prevodi izrazom «созерцание» (sozercanje) što i sam smatram najadekvatnijim prevodom, a i samim značenjem tof izraza.

Englezi, Francuzi, Italijani, Španci … prevode kantovski izraz Anschauung rečju »intuicija« (fran., engl. - intuition, ital. — intuizione, špan. — intuicion

- nastaviće se -


Krstan Đ. Kovjenić
 
INTUICIJA I INTUITIVNO MIŠLJENJE

- II. nastavak -

Intuicija (u)zreta kroz prizmu filozofa i filozofije

Da bismo bolje razumeli šta je to intuicija potrebno je razmotriti njeno mesto i ulogu u na naučnim osnovama zasnovanim saznanjima i, naravno, stavovima filozofije o njoj. Filozofima, to je opštepoznata činjenica, je uvek predmet mišljenja mišljenje samo. Ako govorimo o mestu, ulozi i značaju intuicije u filozofiji, važno je da se ne preterujete, ali i da se ne potcenjujete njen značaj… Razmišljanje nije samo stvar uma, već i zrenje duše koja je prepuna, samo njoj ovladive i razumljive, energije, koju deli sa dalekom energijom u prirodi i mišljenjem mišljenja, uzroku, razlogu i smislu postojanja svega i svačega.

Pre nego li detaljnije objasnim kako su antički filozofi doživljavala, osećali i pokušavali da definišu sam taj izraz iz prebogate riznice filozofske frazeoligije, a posle njih i svi drugi, no i o tome ću nešto kasnije, u nekom od sledećih nastavaka ove veoma zanimljive teme, potrebno je, to lično smatram kao osnov svega, prisetiti se i odgovoriti i na nekoliko sledećih pitanja koja su predmet razmišljanja ne samo kod filozofa već i svih drugih intelektualaca koji pokušavaju da saznaju nešto više o sebi i predmetu svog svakodnevnog razmišljanja. Evo nekoliko pitanja i odgovora koje zanima svakog znanja željnog čoveka:

Šta je duša (st. grč. ψυχή psūkhḗ, od ψύχειν psū́khein, „disati”) lat. anima) ?

Bestelesna, životvorna i rauzumna suština – entelehija života koja je sposobna i iskusna sama da zre, a i logički zaključuje, samo u slučaju ako se obrazuje.

Šta je kontemplacija ?

Sam izraz je nastao od lat. contemplatio, contemplari: motriti, promatrati, con- + templum: hram); primarno ima značenje: razmišljanje, promatranje, razmatranje, duboko poniranje mislima u dušu ili nešto što je misaone opservacije. Misaoni proces koji nema potrebe za praktičnom realizacijom, ili logičkom potvrdom. Sam izraz je nastao od grčkih izraza teorija ((θεωρία - zrenje, viđenje, motrenje; od gl. 'θεωρεω' - “gledati neki prizor” ) predstavlja intelektualno saznanje, nasuprot delovanju (πράξις).)

Dok razmišljam o tome, a razmišljam, dabome, nekako mi se, onako kriomice i sam od sebe, možda zato što sam u duši sačuvao razigrano dete i misli mi kao ptice iz grudi polete, pesnik sam, čak i u prozi, Majke mi Presvete, ovaj moj zaključak o kontemplaciji kojega sam definirao, još davno u rasklimanim, škripavim i žuljavim bogoslovskim skamijama, nameće kao najrazumnije rešenje.

Kontemplacija (sozercanje, sagledavanje, zrenje, smotrenje ) – prodiranje, slobodnom, neobuzdanom, razigranom i uvek, kao Sahara kiše – još i više, novog znanja željnom, ljubopitljivom mišlju u dubinu neprestanog dušinog zrenja u dušinu Dušu i »očajnički« pokušaj viđenja tog blaženog Dušinog smotrenja … Dakle, ne postoji drugo razumno (raz)rešenje, sozercanje je duboko zaroniti svojim mislima u svoju dušu i tamo pronaći rešenje za sve probleme

Biće da je to moje u duši razigrano dete ovom svojom mišlju osmehom ukrasio Gete:

»Lepo je misliti, još lepše znati, a najlepše sozercati

Šta je um (νοῦς - nous) ?

Najčistiji deo duše, razuman i sposoban za sozercavanje (sagledavanje) stvari i onoga što je ranije doživljeno preko čula, ali i bez njih.

Šta je razmišljanje (φρένες - phrénes)?

To je energija duše prema nečemu što se tiče stvari, koje se putem razuma donose, neka vrsta usaglašenih pojmova.

Šta je način (običaj) – (st. grč. τροπος) ?

Stanje duše, koje je proizašlo iz navike .

Šta je duh (πνεῦμα)?

Suština (ousia) bez forme, koja prethodi svakom pokretu.

Šta je osećanje (παθος) ?


Organ duše, energija čula koja je u stanju da primi utiske spoljnih stvari - emocija, strast i bukvalno, ima najuži smisao da primi i oseti emocionalnu (emotivnu) inverziju.

nastaviće se –

Krstan Đ. Kovjenić
 
INTUICIJA I INTUITIVNO MIŠLJENJE

- III. nastavak –

Intuicija u antičkoj filozofiji

Kao što sam napisao u antičkoj filozofiji su jasno razlikovali neposredno (intuitivno) i posredno (logičko) shvatanje nečega. Grčki izraz »nous« (νοῦς) označava duha (dušu) koji neposredno zre čistu istinu dok izraz »dianoia« (διάνοια) ima značenje: posredno, diskurzivno, sukcesivano, rastavljeno i sastavljeno pojmovno, logično, spoznanje (saznanje, znanje).

Demokrit
i Platon su intuiciju doživljavali i shvatali kao unutrašnje zrenje večnih ideja. Platon je tvrdio da je sozercanje o njegovom svetu «eidosa« (prototipova stvari senzualnog sveta) neka vrsta direktnog znanja koje dolazi kao iznenadni uvid, uzrenje, što ukazuje na dugu pripremu uma. Aristotel govori o intelektualnoj intuiciji, podrazumevajući pod tim pojmom vrstu indukcije kojom se univerzalno pokazuje kao ono što je sadržano u jasno shvaćenom posebnom, a među prvima koji su intuiciju isticali kao osnovni oblik saznanja bio je i antički filozof Plotin. Posebno značajnu ulogu ima intuicija kod Plotina. Beskonačno Jednoga nije moguće drugačije spoznati osim, isključivo i samo, sa intuitivno intelektualno kontemplaciom ili ekstazom (st.grč. ἔκστασις – ekstasis = »"da budem, ili stojim izvan sebe, otići na drugo mesto«; Prema Plotinu, ekstaza je vrhunac ljudskih mogućnosti. On je poredi sa emanizacijom (πρόοδος, prohodos) sa Jednim – sa jedne strane – sa ekstazi ili reverzijom (ἐπιστροφή, epistikon) nazad na Jedan – sa druge strane.; zanos, zadovoljstvo, prenapajanje emocijama ili eksaltacija; stanje iznenadnoih, intenzivnih osećanja, poetska unspiracija … ). Plotion je bio mišljenja da je samo čusti duh sposoban intuicije dok su druga telesna bića vezana na diskurzivno i pojmovno spoznanje ( saznanje, znanje…) Zato je za intuitivno zrenje Jednoga potrebna ekstaza, neka vrsta izlaska (eks-staza) iz uobičajenog čovekekovog načina života i razmišljanja.

Uopšteno rečeno to je dušino zrenje, umska refleksija onog što je oku nevidljivog i sa logikom nedokazivog, ili (u)viđenje već viđenog, osećenog, doživljenog. Nije tu u pitanju samo mistička kontemplacija, ona je produkt ekstaza, već je plod čistoga uma - onog nediskurzivnog, direktnog i najistinitijeg. Dakle, da još jedanput naglasim, to je u prvom planu neposrednost, lišena svih uobičajenih načina logičkog spoznanja koje protiče preko „posrednika“ (na primer ono što smo naučili i pronalizimo u našoj memoriji) ili „delova“ onoga što smo nekada naučili i negde memorisali. To su naše čulne spoznaje i na njima, uz pomoć apstrakcije, izrađenih običnih pojmova. Kod intuicije postane predmet mišljenja neposredan, bez drugog pojma ili celine, odraz duha. Samosvest je intuitivna, samim sebi smo neposredno prisutni, stvarni, jer subjekt i objekt se podudaraju i među njima nema posrednika.

Intuicija važi za najuzvišenije i najpotpunije saznanje i znanje, te, naravno, daje najistinitije i najtečnije, najtačnije i najdirektnije saznanje. Zbog nedostatka pojmovnog posredovanja je intuitivno znanje takođe najneobjašnjivije, nemoguće ga je odgovarajuće posredovati, iterpretirati, ubesediti, a još teže dokazivati. Predmetna kontemplacija je neizreciva, nepojmljiva i neizraziva...

Srednjovekovna sholsatika je preuzela grčko razlikovanje između intuitivnog uvida istine, što je karakteristično za um (intellektus), i diskurzivnim razumevanjem, što je karakteristika za razčlanjevalni razum (ratio)

Po Tomi Akvinskom ((lat. Thomas Aquinas, ital. Tommaso d'Aquino; Roccasecca, 28. januara 1225. – Fossanova, 7. februara 1274.), italijanski dominikanac, filozof, teolog, crkveni naučitelj i svetac) Bog poznaje sve što je intuitivno u samom sebi. Čovekova sposobnost intuicije, pa se ograničuje na neposredan uvid prvih načela, čiju istinitost shvatamo odmah i neposredno – zato što razumemo šta je u pitanju. To su istine i načela koja se nazivajuper se notum“ (znano po sebi).

nastaviće se –

Krstan Đ. Kovjenić
 
INTUICIJA I INTUITIVNO MIŠLJENJE

- IV. nastavak –

Drugi značajniji filozofi o intuiciji i intuitivnom mišljenju

Rene Dekart (
fran. René Descartes; lat. Renatus Cartesius; 1. mart 1596 - † 11. februar 1650. ) francuski filozof, fizičar, matematičar i utemeljivač analitičke geometrije, naziva intuiciju neposrednim razumskim uvidom u istinitost neke tvrdnje ili saznanja i kao takva ima jasan i neposredan uvid, ili uzreće u istinitost prvih načela:

»Sa intuiciom /…/ mislim tako jednostavno i jasno konceptualno shvatanje čistog i pažljivog duha da o tome što razumemo ne ostane nikakva sumnja; /…/intuicija je percepcija čistog i pažljivog uma, rođenog u samom svetlu uma /…/. Tako lako svako duhovno uzre (uvidi, nazre) da biva, da misli, da je trougao ograničen sa tri linije« (AT X, 368)

»Pod intuicijom ne želim da verujem u klimave izjave o osećanjima i ne u obmanjujuće presude o neurednoj mašti, već kao konceptu jasnog i posebnog uma, tako jednostavnog i posebnog da ne ostavlja nikakvu sumnju u to da mislimo ili, što je isto, čvrsta ideja jasnog i posebnog uma, generisanog samo prirodnim svetlom uma i zbog njegove jednostavnosti je autentičniji nego sama za dedukcija ..

Baruch de Spinoza (Bento de Spinoza ili Bento d'Espiñoza - kasnije (latinizirano) Benedict de Spinoza; 24 Novembar 1632 – 21 Februar 1677.), nizozemski filoziof židovskeg porekla, razlikuje tri stepena spoznanja (saznanja). Na prvom nivou su čulne spoznaje (senzitivna percepcija), predstave i mašte (fantazije) što još nije pravo saznanje. Tu počinje drugi nivo kao umno, logično, opšte važeće spoznanje opštih, bezličnih principai istine. Tu se čovek liberalizuje svoju individualnost. Najveće spoznanje je na trećem nivou – to Spinoza naziva intuicija i kod njega ima značenje da razum »od iznutra vidi« da se misao i njen predmet identični, po svemu usklađeni. Intuitivno saznanje je pateističan (panteizam od grč. πᾶς- »sav, svaki« + θεός- Bog) religijsko-filozofsko učenje koje poistovjećuje Boga s prirodom i prirodu razmatra kao očitovanje božanstva; ideja da je sve Bog, ili da su Bog i svemir jedno te isto… ) neposredan uvid celovitog uma u celovitost svoje lične stvarnosti. To znači jednakost samoga sebe sa svimšto je. To je znanje Stvarnosti, koja zna za se, a koju Spinoza prelepo naziva:

»Amor intellectualis Deo« - Intelektualna ljubav koju ima Bog do samoga sebe.

Fiche i Hegel su o intuicjiji i intuitivnom mišljenje razmišljali na isti način i sa istim kontatacijama kao i Spinoza, jer i kod njih je Ja i Duh, koji je u vanjskom svetu pounatrunjuje samoga sebe, se od sebe otuđuje i sebi se vraća, u njemu ne može gledati ništa drugo osim samoga sebe i kao takav je, dakle, pravo (idealističko) i apsolutno znanje – uvid apsolutnog Duha i zrenje samoga sebe. Dale intuicija, kao takva, je bižanska.

Anri Bergson, (franc. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. - Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof, u svojoj filozofiji vodio se upravo metodom intuicije, smatrajući je fenomenom koji povezuje instinkt i intelekt, svojevrsnim „integralnim iskustvom“. Prema njegovom shvatanju, intuitivno saznanje predstavlja neposredno saznanje unutrašnje suštine samog života, i kao takvo jeste osnova za intelektualno, odnosno naučno saznanje, koje bez njega ne može postojati.

Benedeto Kroče (ital. Benedetto Croce; 25. febrar 1866 – 20. novembar 1952.; filozof, idealista, esteta, političar, istoričar umetnosti i literarni pisac ) izdvajao je intuiciju kao jednu od dve temeljne forme ljudske spoznaje, do koje se dolazi putem fantazije i koja vodi do spoznaje individualnog, dok se druga, logička, ostvaruje putem intelekta i omogućava spoznaju opšteg. Takođe, kod njega je intuicija i specifičan način umetničkog sagledavanja stvarnosti iz koga nastaje umetničko delo, te je poistovećuje sa ekspresijom.

nastaviće se –

Krstan Đ. Kovjenić
 
INTUICIJA I INTUITIVNO MIŠLJENJE
- V. nastavak

Posebne vreste intuicije pretpostavlja Malebranche (Nicolas Malebranche - 1638–1715; francuski filoziof) sa svojim ontologizmom. On je tvrdio da su Bog i božanska ideja prvi predmet naše inteligencije i intuicija Boga prvi čin našeg intelektualnog znanja. Njegovo razmišljanje, naročito iz razloga što se je sam deklarisao kao „teocentrik“, meni lično ne znači mnogo, jer pokušao je da spoji nespojivo - Svetog Augustina, pravo ime Aurelije Augustin (lat.: Aurelius Augustinus Hipponensis; 354. – 430., ) i Dekarta želeći da na taj način »dokaže« ulogu Boga u svemu i svačemu. Filozofski gledano Bog ima smisao samo ako je isto što i Misao…

Anri Bergson, kao što sam već nešto o tome i napisao, pojam intuicije doživljava kao viši oblik spoznanja i znanja. Kao što nivou stvarnosti, na suprotnim stranama, stoje mrtva tvar i život, kao što i na nivou vremena stoje astronomsko vreme, deljivo na časove i minute, i neprekidno trajanje, tako na nivou našeg znanja stoje razum i intuicija. Za uvid u pravo trajanje i događanje, koje je na nivou života, a ne mrtve tvari, je potrebno ići na »onu stranu« - ka intuiciji. »Nisliti intuitivno znači misliti u trajanju.« (Euvers 1275). Intuicija je nekakve vrste simpatija sa kojom čovekova prodire u dubinu predmeta, u njegovu jedinstvenost, isto kao što u samosvesti svest samu sebe zre i poklopi se sa samom sobom. Intelekt »cirkuliše okolo i spolja pravi što više aspekata subjekta, kojega približaba, umesto da se sam približi. Intuicija nas vodi u samu unutrašnjost života (Euveres 645). Suprotno mehanicizmu, pozitivizmu i determinizmi nastupa Bog sa zahtevom po neposrednom doživljavanju trajanja, kojega doživimo u sebi kao duhovno, slobodno i kretaivno biće. To neposredno doživljevanje je intuicija.

Po Huserlu (nem. Edmund Gustav Albrecht Husserl, (1859–1938) nemački filozof jevrejskog porekla, osnivač fenomenologije i jedan od najuticajnijih filozofa u XX –tom veku…) čovek po posebnoj intuiciji, posebnem uvidu, ili zrenju bistva (nem. »Wesensschau«) daje stvarima, koje zre u susretu intencionalne savesti sa predmetom, njihov značaj. To intuitivno »bistvogleđe« je dakle aktivno: ono ne prihvata značenje, ono ne uči, ali ono uzre i to mu značaj daje. Huserl želi da kaže da takav način uzrenja bistva, o tome šta su stvari, ne daje različite načine za postojeće stvari, već im daje ljudski duh ( " ("transcendenalni ja") ")

Na području etike engleski filozof Mor (George Edward Moore, * 4. novembar 1873 † 24. oktobar 1958.) uči da postoje moralni ideali, ili moralne ideje same u sebi neodvsno od našeg duha; mi ih neposredno uzremo i neposredno ih poznamo. Moralno »dobro« je »predmet« takog shvatanja.

Sasvim drugačiji smisao ima izraz intuicija u svakodnevnoj upotrebi i nefilozofskom govoru, jer, gotovo uvek, ima značenje i tumačenja a la – nedefinisani predosećaj, slutnja. Ali čak i to je, možda, uzrok za otkrivanje velike istine, ili za stvaranje velikih, sjajnih i nenadmašivih umetničkih dela.

- nastaviće se –

Krstan Đ. Kovjenić
 
Ipsum esse subsistens ("u sebi postojeća bit sama") je klasični aristotelovsko-tomistički izraz za boga filozofa koji naglašava da je bog neograničeno, nužno i beskrajno bivanje, bit sama, koje nema nijednog bistva, jer bit-stvo ili što-jstvo su ograničena počela. Beskonačni ne može da bude ograničen, u svom bivanju nije ovisan od ničega, zato ima bivanje sam po sebi - je bit u sebi (vidi: S.th. I,q.11, a.4). Toma iz toga izvodi da to sasvim prevazilazi ustvareni razum i zato Bog apsolutno prevazilazi ljudsko razumevanje (vidi: S.th. I,q.12, a.4)
 
INTUICIJA I INTUITIVNO MIŠLJENJE

- VI. nastavak

Intuicionizam
(ili intuitivizam) je svaka filozofska teorija koja za svoje utemeljenje, učenje o neposredoj intuitivnoj izvesnosti etičkih pojmova, načela i zakona, saznanja, uzima intuiciju. Dakle, kao što smo već mogli da vidimo iz pređašnjih mojih osvrta o ovoj temi, to je učenje o intuiciji, kao glavnom i najpouzdanijem izvoru saznanja - osnovnim oblikom saznanja.

Intuicionizam ne negira postojanje drugih načina sticanja saznanja, ali ih smatra toliko nesavršenim, da bi poimanje realnosti, samo na osnovu njih, bilo neodgovarajuće i neistinito
.

Takođe, da ne bude zabune, to je učenje o intuiciji, kao glavnom i najpouzdanijem izvoru saznanja. U matematici intuicionizam označava filozofiju u kojoj nisu bitni formalizam, dedukcija, ni aksiome, već je bitno da postoji intuitivni dokaz.

Intuicionizam započnje sa Platonom, a svoj procvat dostiže u 19 i 20. veku, kao reakcija na prevlast u modernom dobu prirodoznanstvenog, mehaničkog materijalizma, i racionalizma u evropskoj filozofiji.

Platon se smatra ocem intuitionizma, jer je on prvi označio i formulisao intiuiciju („noezis“) kao savršen izvor znanja i prave istine, pomoću koje se stvarnost beleži bez posrednika.

Plotin je prvi i najznačajniji mislilac koji je intuiciju smatrao osnovnim oblikom saznanja. Prema njegovim razmišljanjima duša neposredno spoznaje inteligibilne realnosti „nekom prirodnom sklonošću“ s njima, a one u duši sačinjavaju njenu prirodnu viziju.

Platonov učenik Aristotel, polazeći od gledišta da sve naše saznanje ne može biti demonstrativno, zbog čega se nameće pitanje porekla postulata od kojih se pri dokazivanju polazi, pošto baš i nije logički dokazivo da takve premise (aksiome, načela i postilati) mogu da budu jasno iskazane kaohipoteze (stvarna nauka) ili kao konvencije (formalna nauka). On je smatrao je da mora postojati intelektualna intuicija, kao vrsta indukcije.

Neoplatonska vizija odnosa čoveka i univerzuma, s Plotinom kao njenim najvažnijim predstavnikom, ostavila je značajan utisak na Avgustina, a preko njega i na hrišćansku misaonost od srednjeg veka do danas. Mada je po njemu izvor intelektualnog života duše Stvoritelj, Avgustin svoju filozofiju sažima oko principa unutrašnjosti, gde se traženje izvesnijeg saznanja zasniva na pokretačkoj sumnji, počev od izvesnosti čoveka o sopstvenoj egzistenciji, svoje svesti, pa onda i sveta. Tu se, prvi put, preko sumnje utvrđuje pre svega realitet svesnog bića.

U istom filozofskom pravcu, razmišljao je i Dekart, u svojoj „Raspravi“ (Reč o metodi), gde su intuicija i dedukcija, jedinstvena sredstva za dosezanje saznanja o stvarima, bez straha i greške.

Henri Bergson, jedan od glavnih predstavnika savremene intuicionalne filozofije, suprotstavlja intuitivnu saznanje racionalnoj, tvrdeći da se u intuiciji ogledaju i nagonske snage duha, a ne samo njegova "inteligencija".

Slične teze u Nemačkoj zastupa E. H. Schmitt, za kojega je intuicija put do spoznaje duha u sebi samome.

Svojevrsni intuicionizam zastupa u estetici Benedetto Croce, koji poistovećuje intuiciju s ekspresijom, a ovu sa umetničkim stvaralaštvom uopće.

Kod razmišljanja Kanta, intuicija je okarakterisana kao suštinski aktivna i kreativna. Tvrdio je da su zakoni aritmetike, kao i euklidske geometrije, apriori i sintetički i da se do njih nije došlo analizom, već čistom intuicijom, svešću i sposobnošću uma da svaki put ponovo računa.

Jedan od uticajnijih pravaca intuicionizma i nove metafizike ili moderne filozofije duha izgradio je Bergson. Ovo posebno važi za slovensku, odnosno rusku filozofiju iracionalizma. Mada je negirao druge načine saznanja, može se reći da niko drugi nije uspeo bolje da definiše intuicionizam. Definisao je dva suprotstavljena načina učenja: inteligencijom i intuicijom. I ako je inteligencija tradicionalno najcenjeniji način, ona stvara pogrešna saznanja o realnosti i može da posluži kao sredstvo za sticanje naučnog saznanja, ali ne omogućava dosezanje prave stvarnosti. Da bi se došlo do potpune suštine bića kao takvog, potrebno je okrenuti se intuiciji. U njoj se javlja intimna simpatija između subjekta i objekta, koji su prepoznatljivi direktno i neposredno, u momentu (trenutku). Takvu intuitivnu stvarnost je nemoguće iskazati drugima, a intuitivna vizija se može predstaviti jedino uz pomoć niza odgovarajućih poređenja i metafora.

Uz Bergsona, Edmund Huserl je bio najcenjeniji mislilac u oblasti intuicionizma. Njegov fenomenološki metod zasniva se na intuiciji esencije (grč. ουσια - ousia - esencija) ili ideje, koja omogućava pristup univerzalnoj filozofiji kao nauci.

Oblasti intuicionizma
veoma značajan doprinos dao je Nikolaj Onufrijevič Loski, koji je pokušao da napravi organsku sintezu izmeću formalne logike i gnoseologije. Loski se smatra naslednikom Lajbnicovog metafizičkog sistema, ali nalazio se i pod velikim uticajem Bergsona, mada se nije slagao sa njegovim stavovima. On definiše termin realnog bića, sve ono što je dato u formi vremena ili prostora. S druge strane je idealno biće, koje nema ni prostorni, ni vremenski karakter, kao objekat intelektualne intuicije. Postoji i metalogičko biće (biće Boga), objekat mistične intuicije. On celokupnu svoju teoriju imenuje kao idealni realizam.

U logici i matematici to je uzor po kojemu su primarne matematičke konstrukcije, a logičke su zakonitosti sekundarne, tako da je i sama logika grana matematike. Insistirajući na konstruktibilnosti u matematičkom rasuđivanju (egzistencija matematičkog objekta ekvivalentna je metodi njegove konstrukcije) intuicionisti opovrgavaju legitimnost nekih postupaka klasične matematike i logike (npr. načela isključenja trećeg). Glavni predstavnici su Luitzen Egbertus Jan Brouwer, Arend Heyting, Leopold Kronecker.

Francuski matematičar i teorijski fizičar Anri Poenkare (fra. Jules Henri Poincaré; 29. april 1854 — 17. jul 1912.) smatra se pretečom intiuicionizma u matematici, zbog njegove pozicije prema teoriji skupova, na početku 20. veka. Prihvatao je aritmetizaciju, a negirao je aksiomatsku definiciju prirodnih brojeva, smatrajući da su oni ključan pojam intuitivnog, bez potrebe za dodatnom analizom. U više navrata eksplicitno je odbacio koncept beskonačnih nizova, ali nikada nije sistematski razvio tu svoju ideju.

Jedan od osnivača i utemeljivača institucionizma, kao filozofije matematike, je veliki holandski matematičar Brauver (nem. Luitzen Egbertus Jan Brouwer) (1881 — 1966.). Ta filozofija se zasniva na uverenju da su intuicija i vreme ključni za matematiku, koja se ne može formalizovati i odvojiti od vremenskog aspekta. Brauver je bio uveren da se logika temelji na matematici, a ne obrnuto. Kao veliki protivnik teorije skupova, jer ih je smatrao da su loše formulisani. Doveo je u pitanje i odbacio logičke zakone u vremenskom vakuumu, poput onog o isključenoj sredini i matematičke tehnike koje su se koristile još od vremena starih Grka, kao što je svođenje na kontradikciju. Brauver je verovao da bi trebalo izbaciti iz matematike sve teoreme koje koriste takve metode za dokazivanje. Do kraja života ostao je veoma skeptičan prema svakom pokušaju formalizacije. Ovo gledište u logici i matematici će konačno uobličiti i formalizovati njegov student Arend Hejting.
 
Istina se nalazi u istini, a filozofija je ta koja do nje uvek pronalazi pravoga puta … Što se tiče intuicije i inuitivnog mišljenja nastaviću tu temu, kada budem imao više vremena, bazirajući se na svoje lično iskustvo gde ću podrobnije da objasnim kako se ona, intuicija, manifestuje kroz različite načine - kao inspiracija, kao slutnja i, naravno, kao prosvetljenje … Molim da mi se pridružite svi koji znate misliti, jer ova tema to zaslužuje … Lično mislim, i to je zasnovano na mom iskustvu, da se intucija, isto kao i empatija, uči i što je čovek obrazovaniji i što više pozna sebe ta blagodat od Boga je sve bujnija, inspirativnija, kreativnija i, naravno, prosvetljenija … Intuiciju, siguran sam u to, nemaju skeptici, jer mračnim mislima se ne može duboko zaroniti u dušu i zreti Dušinu dušu ...
 
Naša intuicija, ono božanstveo, aristotelsko-metafizičko, u nama, poznaje stvari koje naša svest ne zna, niti je spremna da sazna ...
Mislim, čak što više ubeđen sam u to, za mene je vrhunac razmišljanja ono u nama intuitivno, ono što se uzre kada se umom u dušu duboko urone, ono što nas inspiriše, ono što u nama diše, da naša duša teži blaženstvu od Onoga od čega praishodi - Dušine Duše ... To je ono što duša u nama želi i traži, ali životna iskušenja su, ponekad, naročito kada umu nedostaje moral, obrazovanje i iskustvo, prevelika za naš um da bismo ih njime pobedili i istinski tada srećni bili ...
✍️
 
Mislite na instikt, jer intuicija, to je Božije znanje kojeg nosimo u duši, nikada nije pogrešna ?
Znam šta sam i zašto sam pitao, pažljivo birajući reči.
Instinkt je automatska, biološka reakcija koja ne zahteva svesno razmišljanje,
dok je intuicija brza, nesvesna spoznaja koja se oslanja na prethodna iskustva
i emocionalne asocijacije.
Odgovora ima-nema?
 

Back
Top