Quantcast

Intervjui poznatih ličnosti iz kulture

Lada

Veoma poznat
Poruka
14.482
Filip David
filip-david[1].jpg

"San o ljubavi i smrti" zapravo je knjiga sačinjena od dva romana koje poznati književnik Filip David (Kragujevac, 1940) objavljuje nakon dvanaestogodišnje "romaneskne" pauze. Pre ovog romana objavio je kultno delo "Hodošasnici neba i zemlje", zatim tri zbirke pripovedaka: "Bunar u tamnoj šumi", "Zapisi o stvarnom i nestvarnom", "Princ vatre", te knjige eseja "Fragmenti iz mračnih vremena", "Jesmo li čudovišta" i "Svetovi u haosu", a zajedno sa književnikom Mirkom Kovačem objavio je i "Knjigu pisama 1992-1995". Filip David, specijalno za Plastelin i "Feral", govori o svom novom romanu, sudbini jedne književne generacije, o daru pisanja i o daru čitanja...

Mića Vujičić (Plastelin): Gospodine David, objavili ste novi roman nakon dvanaest godina. "San o ljubavi i smrti" čine dva dela: "Kratak roman o ljubavi" i "Kratak roman o umiranju". Kritičari su zaključili da smo čekali dvanaest godina, ali da se čekanje isplatilo, jer smo dobili dva romana u jednom. Kako Vam se nametnula ovakva, kako piše i na koricama knjige, orginalna forma?
Filip David:
- Dva romana koja se na neki način prožimaju, dopunjuju iako se po mnogo čemu i razlikuju, to je od samoga početka, ne pisanja, nego uobličavanja priče, predstavljalo celinu moje zamisli. Ove dve priče udaljene u vremenu, ispričane na različite načine za mene su nerazdvojna celina, eros i tanatos, jedno se sa drugom prožima i dopunjava. U književnosti najvažnija je stvar pronaći "ugao gledanja", onu perspektivu iz koje pišete, "snimate" priču. Nekada to pronađete brže, nekada sporije. Dva kratka romana iz "Sna o ljubavi i smrti" pisana su iz različitih uglova gledanja a njihova tačka dodira ili prožimanja je upravo u izrastanju iz stvarnosti a potom nadilaženju stvarnosti.

U prvom delu pratite put mladića Jakova koji luta svetovima živih i mrtvih ne bi li pronašao ženu koja ga je opčinila u snu - jednom od omogućih svetova...
- Uvek se nađem u problemu kada treba da u nekoliko rečenica saopštim sadržaj knjige, da tumačim njena značenja. Zapravo mislim, kako sam već negde napisao, da je značenje u samome pripovedanju. Dakle, važna je magija priče. Sve što mogu reći jeste da su to u nekom literarnom smislu pikarski romani sa elementima fantastike. Andre Žid je tvrdio da pisac ne treba da se bavi objašnjenjem svojih priča jer one možda imaju i više značenja od onih koje on veruje da saopštava. Stvar je kritike, a još više čitalaca da ta značenja otkrivaju. Posebno mi je važan dobar čitalac koji svojom imaginacijom nadrgrađuje i dopisuje knjigu. To je zapravo poseban dar, dar čitanja, kao i dar pisanja, a čitanje može često da pruži i veće zadovoljstvo od samog pisanja.

"Kratak roman o umiranju" prati sudbinu Erika Vajsa, dečaka koji je obeležen već po rođenju. Rađa se u banatskom gradiću 1933. godine, dolazi rat, on, autista, završava kao zamorče u čudovišnih istraživanjima doktora Franca, da bi na kraju postao deo svojevrsne dečije bande koja se odmetnula i ratuje za sebe i protiv svih, izgubljena u vremenu i prostoru...
- Ako je prvi roman "Kratak roman o ljubavi" pisan u duhu jidiš književne tradicije sa pozivanjem na Anskoga i braću Singer, utopljen u mistiku hasidskih priča, drugi roman koji spominjete "Kratak roman o umiranju" bliži je savremenosti, istoriji i paraistoriji. U razbijenom ogledalu sudbine jednog autiste otslikava se čitava epoha, od Hitlerovog dolaska na vlast u Nemačkoj do etničkih ratova naših dana. To je priča o strancu u jednom stranom, tuđem svetu.

Ako dozvolite rekao bih da su obe vaše priče čas u stvarnom, čas u nestvarnom svetu. Ali, baš kao što javu projektujete u san i obrnuto, Vi pripovedajući o autističnom dečaku zapravo pripovedate o društvu koje je takvo...
- Naravno, sudbinu pojedinca ne možete odvojiti od sudbine društva, kolektiva. Pripadanje ili nepripadanje obeležavaju svakoga od nas. U "Kratkom romanu o umiranju" ništa nije izmišljeno. Postojala je tajna nemačka organizacija Anenerbe koja se bavila istraživanjima koja su izlazila izvan naučnih okvira. Njeni straživači su pokušavali da prodru u paralelne svetove, da u dubinama mitskog pronađu tajna oružja koja će pomoći da se ovlada čovečanstvom. Nisam izmislio ni te dečije bande koje su imale svoje maloletne harizmatične vođe. Znate, postoje vremena koja su "izašla iz zgloba" a onda se događaju stvari nezamislive u doba mira.

Vaši mali vojnici odbegli iz jezivog doma lutaju po svetu i dolaze do jednog manastira. Tu ih, jedan Vaš sporedni junak, paroh Filaret, uči kako da se mole, kako da se krste sa tri prsta, savija im prste, čak prerušen u đavola dolazi do Erika u toku noći?
- Ni to nisam izmislio. Postojala su takva mesta lovaca na ljudske duše. U jedan takav ambijent, u jednu takvu situaciju uklopio sam doživljaj Erika Vajsa. Svuda gde je tražio utočište i spas nailazio je na manipulaciju, nerazumevanje, licemerje. Pretnja nasiljem i osećanje straha i bespomoćnosti pretvaraju njegov život u golemu fantazmagoriju.

Priča o Eriku Vajsu završava se na "Brodu ludaka" 1993. godine. Duševni bolesnici opet su sami usred ratnog pakla. Tu se sve završava. Devedesetih...
- To završno poglavlje izraslo je iz filmskog scenarija koji sam pripremao sa Goranom Paskaljevićem. Taj brod ispunjen izbeglicama, vojskama, stradalnicima raznih vrsta, ali i nasilnicima i švercerima slika je opšteg jada, haosa i beznađa. Mislim da je to bio veoma dobar scenario koji, kako to kod nas često biva nije realizovan jer se nije mogao naći finansijer. Pisanju scenarija prethodilo je ozbiljno istraživanje. Išli smo po po mestima gde smo razgovarali sa gubitnicima ovih naših ratova, izbeglicama, dezerterima, očajnicima. Sretali smo ih u narodnim kuhinjama, po domovima, izbegličkim kampovima. Iz mnoštva tih priča nastao je "brod ludaka" na kojem se na kraju svoga životnog puta našao i moj antijunak Erik Vajs.

Da li se za Vaš roman "San o ljubavi i smrti" već zainteresovao neki od hrvatskih izdavača?
- Imao sam sreću i zadovoljstvo da posredstvom Mirka Kovača upoznam Seida Serdarevića, izdavača kavih je malo na ovim našim prostorima. Dogovorili smo se da u prvoj polovini 2008. roman objavi u Hrvatskoj. To me raduje koliko zbog dobrog izdavača, toliko i zbog prijatelja u Hrvatskoj.

Ukoliko su novine dobro prenele, u jednom od intervjua rekli ste da više ne možete pisati onako kako ste pisali sedamdesetih. To me je podsetilo na onu poznatu anegdotu sa kongresa pisaca kad Finci kaže da se "danas" ne može pisati kao pre dvadeset godina jer voz do Zagreba stiže tri puta brže. Andrić na to odgovara: "Da, ali žena još uvek dete u stomaku nosi devet meseci". Finci ili Andrić?
- Naravno, i Finci i Andrić. Iste su muke prilikom pisanja, isra kolebanja, nedoumice, pobede i porazi. Ali mnogo toga oko nas se promenilo u načinu mišljenja, našem iskustvu. Tragična iskustva bliske prošlosti obeležila su naše živote. Promenio se način na koji govorimo, kako mislimo. Prošli smo komunizam, nacionalističku euforiju, militarizaciju, krvavi raspad nekada zajedničke domovine, dogurali do ivice fašizma, uplovili u period labilne, nestabilne demokratije opterećene takozvanom tranzicijom što u našem prevodu znači korupcijom i pljačkom društvene imovine. Danas umesto jedne partijske države imamo više partijskih država u jednoj, novi populizam, veliku opštu frustraciju zbog izgubljenih ratova. Srbija je na pragu novih sukoba sa većim delom sveta, posvađana sama sa sobom. Sve je drugačije, i zemlja u kojoj živimo i mi sami. Naravno, tako krupne promene itekako utiču na naš način mišljenja, a svakako i na način pisanja, na jezik kojim se izražavamo.

Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 2 Intervju_filip_david_knjiga
Razgovarajući sa Vama primetio sam da vredno pratite aktuelnu - savremenu - prozu koja se piše na exYU prostorima. Koji su to novi hrvatski, crnogorski, srpski... pisci koje rado čitate?

- Pratim koliko to mogu, a to znači ne baš sistematski tek onoliko koliko mi neko dojavi ili pročitam u Feralu, Zarezu, podgorčkim Vijestima, sarajevskim Danima. Već sam hvalio mladu crongorsku prozu i mlade srpske pisce okupljene oko kulturnog dodatka Beton koji izlazu u dnevnom listu Danas. Bosanska literatura kao i film su dosta kvalitetni. Da spomenem samo tako raznorodne pisce kao što su Ivan Lovrenović, Mile Stojić, Dževad Karahasan, Muharem Bazdulj, Šemezdin Mehmedinovic, Nenad Veličković... Nedovoljno znam o najmlađim piscima. Nedavno sam sa velikim zadovoljstvom pročitao "Rutu Tatenbaum" Miljenka Jergovića. Cenim darovitost Igora Štiksa. Upravo čitam dokumentarni roman Daše Drndić "Sonneschein". A svakako jedan od najznačajnijih romana objavljenih poslednjih godina je čudesan roman moga dugogodišnjeg prijatelja Mirka Kovača "Grad u zrcalu" kojim bi se ponosila svaka evropska književnost. Veoma poštujem osobe koje u sebi objedinjuju raznorodne talente kao što su pisci i izdavači Jovan Nikolaidis, Žarko Paić, Nenad Popović i Ivan Čolović. Oni u svojim sredinama čine zadivljujuće napore da uspostave i ojačaju prekinute kulturne veze što je veoma važno za prevazilaženje provincijalizma i za evropsku perspektivu naših kultura.

Kako vidite svoj položaj "u svetu" savremene srpske književnosti?
- Nije mi lako da odgovorim. Mnoge su se stvari iskomplikovale. Jednom sam razgovarao sa Kišom o pojmu "jevrejski pisac". Nije mi bilo jasno zašto nije pristajao na to određenje "jevrejski pisac u srpskoj književnosti". On je zapravo shvatao da je to pokušaj da ga određeni krugovi postepeno uklone iz srpske književnosti što se kasnije pokazalo kao sasvim tačno. "Jevrejski pisac" zvuči sumnjivo u sredini u kojoj se podgrejava antisemitizam. Tako je na toj podlozi izrasla i monstruozna optužba koja se pre godinu-dve pojavila i u jednoj knjizi pamfletu a koja je zapravo bila eho čaršijskih priča, kako je Kiš samo daljinski upravljač preko koga su neke tajne sile (verovatno "sionski mudraci") upravljali srpskom kulturom, da je evropski i svetski uspeh postigao zahvaljujući "jevrejskim vezama" itd. Ne mogu da se oslobodim nelagodnog osećanja da se takva vrsta podzemne kampanje nastavlja. Iako sam za svoj prethodni roman "Hodočasnici neba i zemlje" kao i za "San o ljubavi i smrti" dobio odlične kritike uglavnom mlađih kritičara, javili su se i glasovi, istina za sada samo usmeni iz onih sredina koje neguju nacionalni duh u književnosti kako moji romani nisu dovoljno srpski, kako su previše "jevrejski". Šta iz toga proizilazi, zaključite sami. Ima svakako onih koji bi da me uklone iz srpske književnosti, a ja toj književnosti ipak najpre pripadam, ako ni po čemu drugom onda po jeziku kojim pišem,a zatim i po svom ukupnom životnom i književnom iskustvu.

Da li se od 5. oktobra do danas u Srbiji promenilo ono što zovemo kulturnim modelom?
- Tragika srpske situacije upravo jeste u tome što se nije promenio "kulturni model", dakle ukupni način mišljenja. Generalno mi smo još uvek tu negde oko devedesetih. Ista ili slična retorika. Uporedite, recimo, ono što je Milošević govorio o Kosovu sa onim što danas govore vodeći srpski političari. Još uvek postoji podela na "patriote " i "izdajnike". Ljudi bliski bivšem režimu drže ključne pozicije u većini medija, u ekonomiji, pa i kulturi. Sve je manje intelektualne opozicije a javno mnjenje je razbijeno i konfuzno. Istovremeno, opasno narastaju nacionalističke grupe i grupice zasnovane na rasističkim ideologijama. To je velika opasnost za unutrašnju stabilnost Srbije u kojoj još uvek živi blizu trideset procenata stanovništva etničkih i drugih manjina.

Kako vidite sudbinu Vaše književne generacije?
- U mojoj generaciji su neki od najznačajnijih srpskih modernih pisaca. Kiš i Pekić su otišli prerano ali su ostavili dubok trag. Mirko Kovač živi u Istri. Njihov književni uticaj je i danas nesumnjiv. No, po svojim proevropskim pogledima mi smo generacija čije nade nisu ispunjene, koja je doživela poraz na civilizacijskom planu. Jer ono protiv čega smo bili: duhovna palanka, populizam i primitivizam, ta vrsta malograđanskog i patrijarhalnog mišljenja, uporno opstaje, dominira. Pisci čija imena spominjem bili su, kako neko reče, poslednji dinosaurusi istinske vere u snagu reči i moć književnosti. Meni je puno značilo, sa ljudske i sa književne strane, što sam pripadao toj neformalnoj književnoj grupi, što sam se sa njima družio i od njih učio. A sa Mirkom Kovačem sam ostao do dana današnjeg prijatelj, naši književni, pa ako hoćete i životni pogledi u mnogome se poklapaju. Uostalom o tome smo ostavili svedočanstvo u "Knjizi pisama 1992-1995" čiji je prvi izdavač bio upravo Feral Tribune.

Autor: Mića Vujičić
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
14.482
PUBLICISTA RADOMIR SMILJANIĆ O SEBI, STVARALAŠTVU I SVOM JUBILEJU
1934-2019

Kada se osvrnete posle pola veka, i 75 godina života, ako ste nešto uradili, bili kreativni, uporni, onda sve to možete da posmatrate sa spokojnim osmehom. Pogotovo , što je tu negde i zalazak, kao neminovnost. Ono što sam do sada u svetu pisane reči uradio, nije sve. Privodim kraju trilogiju "Pad nacizma" odnosno tri romana: "Pad komunizma", "Lažni trijumf DOS-ove demokratije" i "Zaveštanje" koje je u završnoj fazi. Trilogija vremenski obuhvata našu sadašnjicu, stradanje srpskog naroda i njegovu herojsku borbu za opstanak. A, svetlost u tunelu već se nazire — kaže za "Pravdu" Smiljanić govoreći o svom višedecenijskom stvaralaštvu.

Na proslavi, vaše kolege, književnici, prijatelji su jedinstveni u jednom — da ste išli stazom pravdoljublja i bogoljublja?

■ Mislite na srpski patriotizam? Ono čemu se danas rugaju mondijalisti, koji su, dopustite, iz mog ugla, pokondirene tikve!! Ljudi koji brišu sopstvene korene, ti izrodi, posebno me motivišu da se i pod stare dane latim spisateljskog pera. Zbog toga što im je reč moral — nepoznanica. Za mene kao pisca osnovna moralna kategorija je božja ljubav prema svom narodu. Ne mogu biti rodoljub, ako nisam pravdoljub. Srpski narod u svojoj osnovi voli pravdu, a ja sam deo tog naroda. Ima li šta prirodnije?

Vaša vodilja rodoljublje povela vas je u neke svetove, gde ste se ponekad borili sa veretnjčama?

■ Vrlo rano kao dečak, osetio sam šta je tragedija i težina života, pa ako hoćete i nepravda. Moj otac, a bio je kompozitor, stradao je u Jasenovcu, u Drugom svetskom ratu. Upozao sam vrlo rano u NDH-aziji šta je to borba i strah za goli život. Bio svedok stradanja čitavih srpskih porodica. Od tada počinje moja bitka. I nikad se stvarajući nisam uplašio.

Kada je bilo teže, u vreme kada ste vi zakoračili u književnost, ili danas?

■ Danas je mnogo gore i strašnije vreme, nego, recimo, pre 50 godina. Teže jer, nemamo veliku državu južnih Slovena. Mislim da je šteta što ne postoji država Srba, Hrvata i Slovenaca. U Jugoslaviji smo utopili svoje srpsko ime. A našu državu, razume se, uništili su Vatikan i zapadne sile. To je, ujedno i tema romana "Lažni trijumf DOS-ove demokratije". Sada smo u svetu satanizovani! Uz to im bedno pomažu "jahači srpske apokalipse". Sad je, naravno, mnogo teže mladim stvaraocima, jer moraju svakog dana da se bore, da opstanu. U ovom režimu nisu omiljeni, ako vole istinu i pravdu. Uvek će ih negde, iza nekog ćoška, sačekati zapadnjačke sluge, odevene u razna "ruha". Ponekad ih je teško i prepoznati! Pasja vremena!!

Osnovali ste zajednicu pisaca "Zapis" koja je godinama objavljivala dela disidenata. Kao mlad čovek narsnuli na jednoumlje komunističkog režima, koji nikome nije praštao, ni sopstvenoj deci.

■ Mi koji smo osnovali "Zapis" nismo tada razmišljali o ceni. Uz Ivana Ivanovića, Rastka Zakića, Lazića, Šejića, radilo se neumorno i bez straha. Svaka objavljena knjiga, za nas je bila još jedan dobijena bitka. I Vuka Draškovića smo kroz "Zapis" promovisali kao pisca, autora "Sudije", "Noža" i da ne nabrajam. Nažalost, 1979. godine "Zapis" je ukinut, vladali su veliki pritsici, udari na nas, pogotovo posle objavljivanja knjige Hadži Dragana Antića "Gojko Đogo, za i protiv". U to vreme bila je velika hajka na Đoga, posle njegove čuvene knjige "Vunena veremena". On je tada direktno išao perom protiv Tita — "crvenog faraona". Nekoliko meseci smo u Udruženju književnika organizovali proteste, sve dok ga nisu pustili iz zatvora, a naš rad odmah su obustavili.

Koje delo vam je najdraže?

■ Delo sa kojom sam, u izvesnom smislu, stekao popularnost u Srbiji, posebno u Nemačkoj, pa i Evropi je trilogija o Hegelu, odnosno knjige "Neko je oklevetao Hegela", zatim "U Andima Hegelovo telo" i "Begstvo na Helgolan". Romani u kojim sam se borio protiv jednoumlja, bolesnog, namreškanog, koji je kao mač preteći stajao iznad mnogih slobodoljubivih glava. Svaki sistem mora da ima izraženu slobodnu misao, a ne hapsiti!!! To sam pišući ovu trilogu poručio. I nisam se nikada pokajao, naprotiv, savaka dobijena bitka, uliva piscu još više snage i hrabrosti.

I danas se borite?

■ A ko ne bi. Ne mogu da sedim skrštenih ruku i skrušeno ćitim, kada recimo francuski filozof Anre Levi izjavi da je imeđu Rusije i Evrope, nepremostivi jaz. Kako može Levi da izbacije Rusiju iz Evrope, ko mu daje pravo, kada su se baš na toj evropskoj sceni igrali "Beli labudovi" Čajkovskog, kada 10 izuzetnih evropskih pisaca sada stvaraju drame u Čehovljevom maniru? Kako može, kada se zna da je Majakovski tvorac evrospkog pesničkog futurizma. Podsećam na reči Albera Kamija na dodeli Nobelove nagrade za književnost. U besedi je rekao: "Ne bih danas stajao pred vama, da nije bilo Dostojevskog"!! Uvek ću istupati protiv nepravde!
14-odlazak_620x0[1].jpg
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
14.482
Aleksandar Gatalica – Helenska lirika (intervju)
Nije lako plodnu stvaralačku delatnost gospodina Aleksandra Gatalice sažeti u par rečenica, ali pomenimo samo da je do sada objavio jedanaest knjiga, da je prevođen na deset svetskih jezika, da je prevodio poeziju sa starogrčkog, kao i da je muzički kritičar i član Saveta za muziku RTS. Za roman „Veliki rat“ koji je objavljen 2012. godine osvojio je NIN-ovu nagradu. Ovo njegovo delo, u kojem su opisani prelomni trenuci svetske istorije, je veoma dobro prihvaćeno od strane čitalačke janosti.
Ovog puta sa njim razgovaramo o nečem sasvim drugačijem, o izazovima sa kojima se suočavao prilikom prevođenja starogrčke lirske poezije, o tome u kojoj meri grešimo kada „svojatamo“ stare Grke i smatramo da je njihov pogled na svet u potpunosti definisao okvire Zapadne civilizacije, o hedonizmu, i o tome šta je za Helene značila pesma i pevanje.
Kada razmišljamo o antičkim Grcima, često najpre pomislimo na njihovu analitičku misao, kao i na epove u kojima je opisana borba heroja protiv sudbine. Međutim, u svojoj knjizi Helenska lirika govorite da su, gledano očima Helena, upravo oslanjanje na intuiciju i padanje u zanos svake vrste, često uz pomoć vina, zapravo, bili poželjni. Da li je ova vrsta eskapizma predstavljala plod misli o nemogućnosti izbora, o sudbini koja je zacrtana još pre čovekovog rođenja?
Aleksandar Gatalica:
Ne, mislim da je taj poredak socijalnih prioriteta pre diktiran potpuno različitim saznajnim kosmosom starih Helena. Moraju se tu odmah na početku istaći dve stvari: prva je da stari Grci nisu poznavali napredak u onom pogledu koji mi znamo danas, a nasledili smo ga od, Grcima sasvim različitih, starih Rimljana. Dakle, tek na samom kraju Peloponeskog rata, javlja se u Atini ideja među mlađim svetom da nešto korenito treba promeniti u ustrojstvu atinskog polisa i da bi to trebalo učiniti zato da bi, kako su govorili mladi sofisti tog doba, sledeće generacije živele bolje ili lakše.
Sve dotad Grci su smatrali da žive u nekoj vrsti nepromenljivog društva koje treba da se ispuni sadržajima, ali ne i menjati ga. Tu je i druga stvar koju treba spomenuti. Stari Heleni uopšte nisu shvatali postojanje različitosti i činjenice da može postojati neka vrsta „suživota“ nesličnih socijalnih kategorija društva, suživota u kojem će svaka od tih socijalnih grupacija razvijati „svoj svetonazor“. Moramo da shvatimo da je ova vrsta „tolerancije“ koju negujemo danas plod jednog dubokog osećanja da društvo može biti idejno i socijalno slojevito. I tu smo ideju nasledili iz kasno rimskog perioda, kada je hiršćanstvo poleglo preko svih oblika društva starog Rima kao ono što bismo današnjim kompjuterskim rečnikom nazvali novi „sloj“, kao da ste preko svih građevina, običaja i svakodnevnih navika prebacili jednu providnu foliju koja je pomalo promenila sve te oblike života. Ta folija zvala se hrišćanstvo i tada su se ljudi prvi put susreli sa idejom da neko može biti i valjani Rimljanin i uzoran hrišćanin u isto vreme. Kod Grka je sve bilo jednostavnije, oni su prosto bili društvo iz jednog komada i gledali su samo kako da taj komad svog socijalnog miljea napune sa što više eskapizma, strasti, ali i saznanja, saznanja koja su se sa naše tačke gledišta odista vrtele pomalo u krug, ali kako su to samo zanosni krugovi bili…
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 2 Grcki-umetnik-6.vek_
Grcki umetnik 6.vek p.n.e.
Pesma je kod Helena pratila sva događanja, od verskih rituala do pisanja zakona. Kao univerzalni način izražavanja, bila je određena strogim pravilima metra i lišena ličnog tona i patetičnosti. Međutim, negde u sedmom veku pre nove ere, desila se promena koju nazivate „tektonskim poremećajem“, kada su pesnici kao što su Sapfa, Alkej i Anakreont uneli elemente slobodnog stiha, lirskog pogleda i intimnog izražavanja i odmah postali popularni i slavljeni. Može li se naslutiti zbog čega je grčko društvo baš u ovom periodu postalo zrelo da iznedri i prihvati ovakvo ispoljavanje osećanja?
Kad god je grčko Društvo činilo nešto takvo to je bio znak da se neke stare forme izražavanja menjaju. Poezija je u Helena bila hibrid I stoga što je morala da zemeni mnoge forme izražavanja: od informisanja, hronike, sportskog izveštaja, pa čak do zakonodavstva. Kako su Grci živeli za, ali i kroz poeziju, razumljivo je da je otud pesma kod njih bila više od pevanja uz liru, iako i u zlatnom vremenu elegije zatičemo nešto što bi danas mogli nazvati l’art pour l’art u elegiji Mimnerma.
Ipak, kada poezija postaje sama sebi dovoljna, to obično znači da se pronalazi u nekoj formi precvetalosti grčkog društva. I zaista: biće da je zlatno vreme palo na početak i u plovinu sedmog veka pre nove ere, a da je prelaz sa sedmog na šesti vek već mogao biti okarakterisan kao neka vrsta ocvalosti.
S naše, moderne tačke gledišta, međutim u to vreme izrasli su najlepši Sapfini, Alkejevi i Anakreontovi stihovi. I oni su, svakako, bili odraz potrebe da se peva ali i da se stihovima da praktični karakter. Tako je za Sapfu pesma bila nastavno sredstvo; za Alkeja hronika njegovih ratničkih podviga, a a za Anakreonta gozbeni spomenar. U ovoj poeziji, međutim, počinju osetnije da prevladavaju introspektivni i intimistički tonovi. Grci ovo ne bi pozdravili, mi ipak mislimo da je to nešto najlepše što je do nas došlo. Biće da smo mnogo više skloni ganuću od starih Helena.
Sa starogrčkog ste prepevali, kako lirsku poeziju, tako i drame Eshila, Sofokla i Euripida. Šta je za Vas predstavljao najveći izazov prilikom prevođenja poezije? U kojoj meri se slažete sa stavom pesnika Roberta Frosta da je poezija ono što je izgubljeno u prevodu? Da li vremenska distanca od preko dva i po milenijuma ograničava današnjeg čitaoca u prihvatanju značenja lirike Helena?
Najteže je bilo uvek prebaciti taj lapidarni jezik u raspričani i pomelo rapsodični „dakački“ srpski. Grci su bili majstori participa i većinu glagola zatičemo kao participe; uz participe išle su uglavnom zamenice. Tipična grčka rečenica, doslovno prevedena na srpski bila bi: „Došavši tu, on je, pregnućima oplemenjen, svršivši ono što je potrebno, rekao samo jedno: sloboda… „ i tako dalje. Ovo divno stoji grčkom jeziku i od njega pravi neku vrstu jezičke arabeske, ali je vraški teško to sve vratiti natrag u subjekat, predikat i objekat po meri savremenog jezika, pogotovo ukoliko morate da ostanete i u metru. Zato sam ne jednom napisao da bih dao kraljevstvo za – jedan slog.
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 2 Grcki-umetnik-7.-vek
Grcki umetnik 7. vek p.n.e.
Iako nam se čini da je grčka kultura u osnovi savremene civilizacije, kažete da činimo grešku kada Grke posmatramo svojim, a ne njihovim očima i da je ova civilizacija ostala skoro slepa za materijalni napredak. Da li je moguće uporediti hedonizam Grka sa hedonizmom modernog društva, znajući da je savremeni hedonizam usko povezan sa napretkom tehnologije i materijalnog blagostanja?
Ne, reč je o dva sasvim različita lična, javna i društvena osećaja. Hedonizam Grka bio je povezan s činjenicom koju sam već spomenuo a to je da je njihova kultura išla u veličanstvenim ali uvek istim krugovima. Zato su Grci više cenili „tehne“ (veštinu), nego „arete“ (izvrsnost, odnosno originalnost). „Tehne“ je Grcima omogućavalo da se stara tema osvetli na novi način, a to je za njih bio vrhunac originalnosti i pesničke veštine. Mi ne znamo mnogo o tome dokle su sve mogle ići varijacije na iste teme, ali biće da je ta tehnika tokom vremena dosegla neslućene visine. Ista tema, pa novo gledanje, potom još novije, pa najnovije, ali tema i dalje ostaje ista. U tom variranju poznatog materijala, Heleni su se iscrpljivali praktično sedam vekova. Hedonizam nije, dakle, podrazumeviao praznoslovlje ili splin, već je zapravo bio pronalaženje novih svojstava iste materije, novih oblika iste prirode, novih plodova sa istog drveta.
Zato kažem da grešimo kada kažemo da je grčko društvo Evropljanima usadilo ideju progresa. Grčko društvo je Evropljanima usadilo nešto mnogo važnije: ideju usredsređenosti na predmet bavljenja ili kazivanja. Ovo je stvorilo prvo precizno razdvajanje rodova i vrsta. Grci su zaslužni što u nas i danas svako delo ima početak i kraj, i između jasan i pregledan smer bavljenja i htenja koja vode tačno od početka ka svršetku. Ako neko misli da je ovo nešto što je samo sobom dano, treba samo jednom da čuje neki sitarski koncert u Indiji, ili neku kinesku operu, pa da shvati kako jedna veličanstvena umetnost Dalekog istoka počiva na sasvim različitim principima od one greko-evropske. Jedan od osnovnih postulata te, nama ipak strane umetnosti, je da ona postaje razlivena, melizmatična forma koja niti mora na određen način da počne, niti na isto tako određen način da se završi.
Da je, recimo, Evropom između 15. i 12. veka pre nove ere prevladao egipatski uticaj koji je tada bio vrlo snažan, da nije bilo najpre Feničana, pa potom i Grka, evropska umetnost bila bi danas mnogo sličnija onoj u ostatku sveta: arapskoj, indijskoj, indijanskoj, vijetnamskoj, japanskoj, kineskoj. Kad se pogleda rasprostranjenost ovih umetnosti i vremenska i prostorna, dolazimo do zaključka da je, uprkos izvozu našeg umetničkog modela u obe Amerike, evropski umetnički obrazac i dalje daleko manjinski. Ovako, zahvaljujući Grcima, postali smo tačni, određeni, svedeni. Mogu misliti kako grubo, suvo i stesano dalekim istočnjacima zvuči naša, a tako grčka umetnost, naročito kad joj se doda rimska originalnost.-Olga Mihajlović Blagojević
fotografija-Gatalica-2013-2-malo[1].jpg
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
14.482
Слика


Intervju - Srdjan Valjarevic
Uživati u pisanju

"Kao što sam otvoren prema pisanju tako sam otvoren i prema životu. Da nije tako, jednu od te dve stvari ne bih radio. Ili ne bih pisao, ili ne bih živeo. Ja podrazumevam i jedno i drugo"
(piše: Sonja Ćirić)

Njegov iskreni roman Komo dugo je na vrhu lista najtraženijih knjiga. Prethodni, Dnevnik druge zime, imao je istu sudbinu. Oba je objavio Samizdat B92. Za roman Dnevnik druge zime dobio je nagradu "Biljana Jovanović", a međunarodni žiri koji dodeljuje Istočnoevropsku književnu nagradu uvrstio ga je među deset najboljih književnih dela istočne Evrope. Pre ovih, Srđan Valjarević napisao je romane List na korici hleba, Ljudi za stolom, knjigu proze Zimski dnevnik i zbirke pesama Džo Frejzer i 49 pesama i Džo Frejzer i 49 (+24) pesama.

"VREME": Niste oduvek pisac, šta ste sve bili do sada? Negde sam pročitala da ste bili i bokser.

SRĐAN VALJAREVIĆ: Bokser nisam bio, nego sam igrao fudbal, a odlazio sam sa društvom u Radnički i tu i tamo smo među sobom boksovali u pauzi između dve utakmice. Znate, bilo je to ono: "Šta sad da radimo kad smo odigrali utakmicu? Hajde da boksujemo!" Nije to bilo s nekim ambicijama, tako da ne mogu da kažem da sam se time bavio. A fudbal, to jeste, igrao sam fudbal. Prosto, voleo sam da budem napolju i da se bavim sportom... Inače, radio sam svašta. Prvo sam završio zanat, metalostrugarski, pa sam onda bio u Berlinu i malo radio kao moler. Pa sam se vratio i završio srednju školu, dizajnersku, ali nikad se nisam bavio time. Posle sam se zaposlio kao autolimar. Pa sam radio u jednoj mašinbravarskoj radionici, tamo sam najviše vremena proveo, pa sam onda nekom čoveku vodio dva štanda na Zimskim čarolijama, bio sam pet godina konobar na Korčuli, dugo sam radio i u jednoj kopirnici građevinskih planova... Mislim da je to sve. U međuvremenu sam se snalazio, išao sam na takozvane službene puteve u Mađarsku i nazad. A sve vreme sam i pisao. I kad je osnovan "Danas", tu sam pisao do 2001. godine.

Lepo vam je dok pišete, barem se stiče takav utisak prilikom čitanja vaših knjiga.

Uživam u tome, i lepo mi je što samo to i radim. Sva zaposlenja koja sam imao nisu mi važna zbog biografije, već zbog odnosa prema poslu i svesti da je teško imati posao u ovoj zemlji od koga može da se živi, a naročito koji voliš i koji te ispunjava. Ja sad ne mogu da se žalim, ne mogu da kažem da mi je teško da pišem iako, naravno, ne mogu uvek da pišem. Ali, niko mene nije tukao po ušima da pišem. Kad bih znao da pevam, ja bih pevao. Ali pošto ne znam, ja onda pišem. Zato – dobro je. Uživam.

U Komu, napominjući da su sve ličnosti izmišljene, piše "Ovo je samo roman". Međutim, čitaocu deluje kao da je život...

... Ali i kao da je roman.

Kritičari ističu vaše neskrivanje autobiografskog u Komu, a i u ranijim romanima. I drugi pisci koriste detalje iz svog života u delima. Vi to, međutim, radite kao retko ko: otvoreni ste i iskreni prema sebi, i slobodni da to i napišete.

To je vrlo važna stvar, otvorenost i iskrenost prema sebi i budi glavni poriv za pisanjem. Ja nemam drugi razlog da pišem osim tog. To je kao kad čitam Mobija Dika, imam utisak da je Melvil mene gledao u oči dok je to pisao. Kad pišem, pišem ono što mislim i pričam istinu o tome što mislim, i gledam u oči onoga koji će to da čita. Tako doživljavam i neke pevače koje volim, kao da su pored mene. Ja sam jutros pustio po hiljaditi put u životu Džoa Stramera. Slušam ga, i imam utisak da je on tu, u kuhinji, dok peva. Nemam razloga da pišem ako bih lagao u tome što pišem. Nije da ne verujem u fikciju: kad čovek ima dubokog razloga da ispriča priču koja nije autobiografska, onda ima potrebu i da bude iskren. Kad čitam pisce koje volim, iako ležim sam u krevetu ili sedim u sobi, osećam direktnu komunikaciju s njima bez obzira na to da li pišu fikciju ili autobiografsku stvar, zato što imaju iskren pristup pisanju. Ako u prvih deset redova poverujem čoveku, onda ga slušam do kraja knjige. I uživam jer osećam da je i on uživao dok je pisao. To je jedini razlog zašto čitam, da uživam u onome u čemu je pisac uživao. Verujem da iskrenošću prema sebi komuniciram sa ljudima koji me čitaju zato što između nas nema ništa sa strane. To je to.

Glavni lik u romanu Komo je pisac koji prima jednomesečnu stipendiju, istu koju ste i vi dobili. Vaše kolege se sa sličnih putovanja vrate puni priča o onome šta su i koliko uradili, a vi ste odlučili da vaš junak stipendiju ne koristi za posao.

To su modeli života. Ta vila na jezeru Komo u kojoj sam bio i stipendija Rokfeler su zaista – nešto. Da sam ne znam koliki radoholičar, ne verujem da bih tamo radio. Ali sam video da ljudi tamo rade, i to je u redu. Ja sam, naravno, bio nesposoban. To je bilo 1998. godine, kada sam radio u "Danasu", ovde je potpuno rasulo, radikalski zakon o informisanju, ne objavljujem knjige, i odjednom, stigne mi poziv da putujem. Odletim avionom, dočeka me neki čovek u limuzini, doveze do Vile. I tako sve krene. Nikada pre ni posle nisam dobio takvu stipendiju. Naravno da nije bilo govora ni o kakvom radu, ja to ne krijem, tada sam tamo zaista uživao. Desilo se, eto, da udvostručim to uživanje: uživao sam tamo, zatim dok sam pisao o tome, a sad je ispalo da sam zaradio i novac.

Da li ste ljudima koje ste upoznali u Belađu, junacima Koma, poslali roman?

Jesam, i dobio sam samo jedan odgovor. Ali razumljivo, to su ljudi s kojima nema dopisivanja, oni ne gube vreme na razgovore na daljinu. Kažu: "Come on, Srđan, dođi, imaš spavanje." I to ću uraditi sigurno. Hoću.

Da li ste i vi, kao junak Koma, videli zlatnog orla iznad Monte San Prima?

Video sam ga, da. Stvarno je tako bilo. Imam čak i jednu fotografiju orla, jedva sam ga uhvatio zato što on leti veoma brzo. Kakav je? Pa... nikada nisam video ništa... lepše. Ne mogu da ga poredim ni sa čim, možda i zbog napora da se popnem na vrh tog brda. Ali, tako je to. Uvek posle nekog napora na kraju dobiješ nešto neočekivano. S tim što moraš da se popneš mnogo više nego što misliš da možeš da bi video tu pticu. Neće ona da ti sleti na sims a ti da staviš mrvice. Moraš da se potrudiš.

Scene susreta glavnog junaka i lepe Alde pune su erotike iako je, eksplicitno, u njima nema...

Ja ne volim da čitam erotske knjige, pa ne volim ni da ih pišem. Između junaka i Alde je očigledno bilo muvanja, i sve je vodilo ka nečemu što se nije dogodilo. I ja sam tako to i napisao. Mislim da njihov odnos nisam mogao erotičnije da opišem od načina na koji sam ga opisao. Meni to jeste bilo erotično, bilo je uzbudljivo i bilo je lepo. Kao što ne volim da mi neko opisuje pljačku banke, tako ne volim da mi neko opisuje seks. To su stvari koje jesu važne za priču, ali ne vidim značaj njihovog opisivanja. Mislim da je od opisa seksa erotičniji opis približavanja dvoje ljudi, njihovo međusobno osećanje.

Junak Koma pije od početka do kraja knjige, ali on uživa u tome, pije inspirativno. U Dnevniku druge zime napisali ste "Uživao sam preterano." Da li to znači da je uživanje pogubno po život?

Taj lik mnogo pije zato što su i ta dobra pića u Vili deo uživanja u novim okolnostima u kojima se našao. Naravno, može da se uživa i bez toga. A preterano uživanje, ono može da bude pogubno. Ja sam uživao više nego što je meni trebalo, prešao sam granicu posle koje uživanje postaje porok. I to me koštalo. Ali dobro, i to je prošlo. Naravno da treba uživati u životu, ali onoliko koliko ti je potrebno.

Pre Dnevnika druge zime deset godina niste objavljivali. U tom romanu kažete "Dugo nisam ništa pisao", uz napomenu da ste tekstove, u sebi sklapane, pamtili samo ako su prikladni tom trenutku. Zašto trenutak određuje šta će ostati, a šta ne?

To moje dugo nepisanje i nije tako dugo, tri do četiri godine, ne više. Dugo nisam objavio nijednu knjigu, eto, nije mi se objavljivalo, ali sam svo to vreme vrteo tekstove kroz glavu i pričao samom sebi priče. U nekim teškim situacijama nije loše da postaviš sebe u treće lice, da se sagledaš, gde si sad dok, recimo, piješ kafu. Ne moraš da staviš na papir. Bili su mi dovoljni ti tekstovi u glavi. A trenutak u kome ti se nešto desi jeste, bitan je. Da li nešto čuješ, vidiš, osetiš, to je sekund, to je sad! Te stvari su najuzbudljivije. Treba biti dovoljno otvoren da se oseti trenutak. Kao što sam otvoren prema pisanju tako sam otvoren i prema životu. Da nije tako, jednu od te dve stvari ne bih radio. Ili ne bih pisao, ili ne bih živeo. Ja podrazumevam i jedno i drugo.

Šta vas je vratilo?

Situacija u kojoj sam se našao. Oboleo sam, bio sam nepokretan, bio sam u bolnici. Za sve to sam bio i sam odgovoran, tako da mi je u trenutku kad sam se probudio u bolnici bilo jasno da će biti teško ozdraviti, ali, i da ću do kraja života samo pisati. Posle toga sve je krenulo paralelno, i ozdravljenje i pisanje. Od tog trenutka više nemam dilemu šta dalje da radim u životu. Znači, u ekstremno lošoj situaciji, pogledaš se, i pitaš: "I šta ćeš sad?" Ja sam imao taj trenutak "i šta ćeš sad", imao sam ga kao mogućnost, nesrećni su oni koji ga nemaju. Zato i nisam imao dilemu, šta sad ja da filozofiram i kukam kad imam stvar u kojoj uživam. Stvari koje čovek voli da radi pružaju mogućnost da budeš aktivan u onome što ti je dato. Ja tako gledam na život. I za dve i po godine izdešavalo se mnogo toga dobrog. Dve godine tog novog života proslavio sam u Laponiji, a ne verujem da bih ikad u životu stigao u Laponiju da nisam bio u bolnici. Prvi put u životu sam imao plan: sad ću da završim ovu knjigu, pa onda onu, a onda ću da odem u Laponiju da posetim prijatelja u Švedskoj, imao je operaciju, rak. Posetio sam ga, i produžio dalje. Na sever. To može da deluje kao "fiks" ideja, ali nekad treba realizovati tu ideju pa vam onda i život bude uzbudljiviji.

Na početku Dnevnika druge zime citirate Selinovu rečenicu: "Prvo je postala emocija, pa onda reč", kao da tražite podršku svojoj potrebi za iskazivanjem emocija. Naime, ima se utisak da je svaka rečenica vaših romana od emocije.

Drago mi je ako neko to tako pročita. Kad kažem da je meni pisanje uzbudljivo i da uživam u tome, mislim na ono što osećam i što prenosim. Ono što meni ostaje je sasvim dovoljno da pišem i dalje. Knjigu sam odradio zbog sebe, i nisam ugrožen time što sam je pustio da živi. Imam ja još toliko toga.
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
14.482
Kada pesnici plaču” – Jovan S. Mitrović o knjizi posvećenoj Momi Dimiću

Promocija knjige ”Kako će moja majka pričati o mojoj smrti – knjiga o Momi Dimiću” autora Jovana S. Mitrovića, bila je 12.12. 2014. godine u mirijevskoj biblioteci. Da, kako napominje autor, ”ne bude zaboravljen Moma Dimić” nastala je knjiga u izdanju izdavačke kuće ”Intelekta” iz Valjeva. Književni klub ”Mala Ptica” na novoformiranim ”Mominim danima” omogućio je poslednjeg dana ovih susreta promociju upravo ove knjiga. Pred punom salom biblioteke u Mirijevu autor knjige je sa poštovaocima lika i dela Mome Dimića podelio svoje emocije, svoj stav da u publici nema nijednog novinara niti kolega i sa setom zaključio da su došla neka nova vremena. Sa ovim piscem zavičajnog ambijenta iz Bora, koji je do sada objavio 18 knjiga razgovarali smo na samoj promociji:
nteresantan je naslov knjige, recite nam kako je knjiga dobila baš ovakav naslov?
Radni naslov knjige bio je ”Živi dnevnik ili živeo život Moma Dimić” na Blogu ”Univerzumm” naslov je bio ”Kada pesnici plaču”. Izdavač je, ipak, prelomio i naslovio knjigu po Mominoj pesmi koju je posvetio majci. Obrazloženje izdavača bilo je da je Moma sam dao naslov ovoj knjizi, otuda ”Kako će moja majka pričati o mojoj smrti”.
Knjiga predstavlja specifičan dokumentarni zapis iz njegovog književnog opusa.
Zabeležena su sećanja na Momine boravke u Timočkoj krajini i Boru, učešća na ”Književnoj koloniji u Zlotu”, ”Balkanskim i oktobarskim sretima pisaca” u Beogradu, Šapcu, Valjevu, Negotinu, Kladovu i Boru.
Ova knjiga je, rekao bih, moderan roman o Momi, o njegovom Mirijevu, mom Boru, selu koje se zove Zlot nadomak Bora, Beogradu, Srbiji i svetu.
Pre svega ovo je istinit roman o jednom prijateljstvu koje će večito trajati. Meni se i danas čini da su mnoge moje napisane rečenice, ustvari Momine misli. Sve mi se čini da je naše prijateljstvo u današnjim uslovima velika fikcija, koja zapravo, jedino može piščevom imaginacijom da se izmislili, a mi smo ga našim srcima više od trideset godina pa sve do pre šest godina uistinu živeli.
Nadam se da je ovo knjiga o kojoj će tek biti reči, na to nas je Moma zadužio, da ga nikada ne zaboravimio.
Moma Dimić je preminuo 8. juna 2008. godine u Beogradu. Sahranjen je 12. juna 2008. godine na mirijevskom groblju u grobnici porodice Dimić, pored svoje majke! Objavio je preko 40 knjiga. Još 1966. godine napisao je roman ’’Živeo život Tola Manojlović’’, koji je pretočen u dramu koja se u ”Ateljeu 212” igrala preko 400 puta.
Druge životne drame Mome Dimića tek će biti igrane, ovo je samo početak. Ova moja knjiga o Momi je koncipirana kao feljton, a s obzirom da je 2010. godine u 35 nastavaka izašla na Blogpostu ”Univerzumm” i naišla na odlične reakcije čitalaca, sled njenog štampanog izdanja bio je neminovan. Ma kako se činilo da je Moma Dimić ’’zaboravljen brzinski’’ ipak postoje oni koji se sećaju njegovog lika a poštovaoci poput Književnog kluba ’’Mala ptiica’’ i biblioteke iz Mirijeva koja nosi njegovo ime, dalje podsećaju na ovog našeg romansijera, filozofa i putopisca. Ova je knjiga nastala sa željom da Moma bude uvek sa nama, to su prepoznali i ljudi iz izdavačke kuće ’’Intelekta’’ iz Valjeva i matično preduzeće, gde sam radio, ŠRIF iz Bora, koje je pomoglo štampanje knjige.
Šta ste sve, istakli i zabeležili u knjizi o Momi Dimiću?
Između ostalog u knjizi su i njegova putovanja po svetu, gde je boravio i uvek navraćao do prijatelja u dijaspori. Deo toga sam već pomenuo u pređašnjem odgovoru, ali evo recimo tu njegovu prisnost i čovekoljubljivost, potvrdili su je i mnogi prijatelji čitajući pomenuti Blog javljali su se iz Kanade, Australije, Nemačke, Francuske iz Zadra, Šibenika, Knina, Skoplja i Rusije. Bilo je preko 10.000 čitalaca. Zabeležio sam i sećanje na moj prvi susret sa Momom sedamdesetih i poslednji u maju 2007. godine u Beogradu. Ja ovu knjigu doživljavam i kao monodramu o vremenu koje je prohujalo i ostavilo tragove i životne boje između korica ove knjige.
Dimić je, zapravo, neizmerno voleo svoje Mirijevo i mirijevske brežuljke, kao ja svoju kozarsku ulicu u Boru i o tome sam pisao u ovoj knjizi. I po ko zna koji put čujem kako Moma govori onaj početni monolog iz priče ’’Osveta’’ ,,Kad u proleće Mirijevo zamiriše na ljubičice i obavezno trešnjin cvet, ozelene leje po baštama…’’ ja se setim moje Kozarske rudarske kolonije u Boru, koja je puna prašine i kaldrma, ali sam je voleo i zato je ima svuda.
Dimić je bio pre svega čovek magnet, prihvatala ga je svaka sredina. Umeo je svakog septembra i oktobra da na ”Međunarodnim susretima pisaca” okupi 40 do 50 pisaca, Španaca, Italijana, Šveđana, Francuza, Austrijanaca…
I gde god da je bio, on se vraćao zavičaju, to je jedna potpuna autentičnost, bar za mene. Gde god da je bio držao se svoje doslednosti, bio je van politike. Najradosniji je bio kada govori o Srbiji i poseti Srpskoj carskoj larvi na Svetoj gori, kao da se tamo rodio i živeo. Nadahnuto je kazivao priče o Hilandaru i uvek završavao ,,Koliko god da se o Hilandaru, a povodom osam vekova postojanja, pisalo i govorilo, sve nije niti će biti rečeno i napisano,,. Još putovati je moguće i živeti javno, pisao je Moma u svojim knjigama ,,Hilandarci ,, i ,,Mesta’’.
Ima još puno toga što je u knjizi, a ovde nije rečeno. O haiku poeziji, avangardnim piscima, o Momi kao scenaristi, o recenzijama, o rođendanima i tortama, o onome šta je radio i voleo njegov Tola to je i Moma i o onome šta nije Tola Manojlović nije ni Moma Dimić, o prvoj objavljenoj priči u Ninu, o oružju. Posebna priča je o njegovom čuvenom ledenom humoru , o njegovoj reči koja se poštovala o njegovoj pesničkoj zaostavštini i da ne nabrajam.
Pisac o kome ste pisali je očigledno za Vas po mnogo čemu specifičan, sem Vašeg prijateljstva sa njim šta biste izdvojili za ovaj kratak intervju, a deo je temperamenta Mome Dimića?
Dimić je voleo ljude, pisao je o njima kao da neposredno razgovara sa čitaocima i svojim junacima. Ta prisnost sa ljudima otvorila mu je vrata književnosti zajedno sa njegovim Tolom Manbojlovićem. Pripremajući seminarski rad pod nazivom ,,Dokumentarnost u književnosti,, od njega sam naučio da je tačka najbolji dokument, a da je čovek najverodostoji dokumet svoga vremena. Ponovnim iščitavanjem knjige ,,Čitulja,, shvatio sam da svaki pisac u svom delu nešto zavešta, stavlja na kraju tačku života. Tako je Moma u ovoj knjizi naznačio tačku kao svoj pesnički testament između korica oranž boje.
Dok su mnogi pljuvali po Srbiji, svojim tekstovima, dobijali nagrade, ambasadorska mesta po partijskoj pripadnosti i umetničke penzije, dobijali skupocene bunde za razna žiriranja Moma je putovao i pisao. I upravo takvog Momu Dimića sam pokušao da predstavim u ovoj knjizi.
Šta biste izdvojili kao najzanimljivije iz čitave knjige na kraju?
Pisac o kome sam pisao je poznavao ljude, jednostavno osećao njihove potrebe, razgovarajući sa njima učio je o životu, možda bih to za kraj naglasio još jedanput. Osećaj za ljude, današnjem čoveku nedostaje, Moma ga je imao. Da ni jedan dan ne prođe da nešto ne naučiš, ili ne uradiš, to mu je bila uzrečica kada je želeo nešto da pokrene. Jednostavno rečeno on je bio živi dnevnik našeg vremena. Njegova bogata karijera filozofa, pesnika, pisca i plemenitog čoveka uvek je bila zapažena u čitavom regionu. Ali, izgleda vremena se menjaju, opet to naglašavom. Danas, sve mi se čini jesu takve vrednosti zapostavljene i da je Moma zbog toga nezasluženo zaboravljen. I da završim, o ovoj knjizi njegovom rečenicom:
,,Život ustvari, nije ni dobro ni zlo, u njemu dobro i zlo zauzimaju mesto koje mu mi određujemo’’,,Prijatelj je onaj ko je pozadi tebe, pored tebe i ispred tebe. Ko je s tobom u dobru i zlu i kome možeš uvek ostaviti otvorena vrata i glavu na čuvanje’’.
Ivana Mitrović Cvetanović
 
Poslednja izmena:

Lada

Veoma poznat
Poruka
14.482
Jelena Đokić – ”Gluma je moj prostor iluzorne slobode, ali slobode”
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 2 Jelena-djokic2

Gluma je profesija koja ne može da se nauči… sa talentom se ili rodite ili ne. Za neke gluma je Sizifoski posao za druge je Božji dar. Za glumicu Jelenu Đokić gluma je dar ali je, dar i za sve koji su imali priliku da je gledaju u nekoj od predstava u beogratskim pozorištima. Lakoća sa kojom ona glumi, i harizma kojom zrači je upravo ono što publika voli i nagrađuje na kraju predstave. Večita Lolita nije samo ljubimica pozorišne publike, njen talenat je, na sreću, prepoznat i kod kritike pa je ona najmlađi dobitnik Sterijine nagrade, dobitnik je nagrade „Zoran Radmilović, „Miloš Žutić“, „Avdo Nujčinović“ i ponovo Sterijine nagrade na poslednjem Pozorju. Završila je sa snimanjem dva vrlo zanimljiva filma „Smrdljivu bajku“ reditelja Miroslava Momčilovića i „Dok su oni leteli na Mesec“ reditelja Borislova Simovića. Dvojica velikih glimaca su joj partneri, a budući da u „Smrdljivoj Bajci“ pored nje igra Žarko Laušević kome je ovo veliki povratak ne čudi da se o ovom filmu već mnogo toga zna… parner u drugom filmu je njen dobro poznati kolega sa kojim je Jelena već sarađivla u filmu „Turneja“ – Tihomir Tika Stanić. Od filmskih nagrada Jelena Đokić nagrađena je Gran priom u Kotoru, Zlatnom mimozom, Zlatnom Arenom i nagradom FRIPRESCI za film „Kako su me oteli Nemci“. U braku je sa glumcem Svetozarom Cvekovićem –Cveletom, sa kojim ima dvoje dece. Porodica je njena oaza koja joj pomaže da velike napore koje gluma iziskuje radi sa radošću i lakoćom.
O svemu tome za Put u Art govori glumica Jelena Đokić.​
Gđa Đokić, pre svega, čestitke na osvojenoj Sterijinoj nagradi za ulogu Karoline u predstavi „Kazinir i Karolina“ Vašeg matičnog pozorišta Ateljea 212. Velika je čast za svakog glumca da bude dobitnik iste, Vama je to druga Sterijina nagrada, prvu ste dobili kao jako mlada glumica u diplomskoj predstavi „Bokeški D mol“, da li možete da napravite paralelu između tog trenutka i sadašnjeg?
Jelena Đokić:
Kako se vremena menjaju, tako se i značaj Sterijine nagrade promenio. Značajno je uvek kada mladom glumcu dodelite bilo kakvo priznanje jer mu se tako i dodeljuje mogućnost novog posla, neka vrsta preporuke, a najznačajnije je što mu se, bar za kratko, otklone sopstvene sumnje.
Sterijina nagrada je nekada bila najznačajnija glumačka nagrada koja je sa sobom povlačila i one “ne samo glumačke” i sam festival je verovatno odisao drugačijom energijom. Danas se ono svodi na gostovanje sa okruglim stolom ujutro. Volela bih da se onda nekako još više okrene studentima koji su tamo prisutni svo vreme i da im se još više da prostora i propusnica.
Mene je i ovog puta nagrada obradovala jer je cela predstava stvarana nepretenciozno i niko slutio nije gde će nas sve odvesti i šta će nam sve doneti .
Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 2 Jelena
Jelena Đokić
Potrajalo bi kada bismo počeli da nabrajmo predstave u kojima ste sve glumili, zaista impozantan broj. Scena je, čini se, Vaša druga kuća… Vi se bezrezervno dajete i to je prepoznato i kod publike i kod reditelja. Radili ste sa izvarendinim Tomažom Pandurom u predstavi „Hazarski rečnik“ kao vrlo mlada glumica, sa makedonskim rediteljem Slobodnom Unkovskim u „Šinama“ JDP, trenutno glumite u i svom matičnom i u drugim beogratskim pozorištima, koja predstava je najviše uticala na Vašu karijeru i da li postoji reditelj koji Vas najbolje razume?
Svakako da je svaka od predstava imala uticaj i ostavila trag i na moju glumu i na moju ličnost. Bokeški d-mol, kao moja diplomska i možda najnagradjivanija je sigurno bila neka otskočna daska, ali s druge strane postoje uloge koje su ostale potpuno neprimećene i od strane kritike i raznoraznih žirija za koje smatram da su neki moji vrhunci. Sve se oko nagrada i kritika svodi na lični utisak, nema tu mernih jedinica koje će jasno ukazati na dostignuće tako da se vodim tudjim mudrostima “Pravi kritičar je onaj koji uspije isprovocirati umetnika,a pravi umetnik je onaj koji se ne da isprovocirati kritikom !”
Što se saradnje sa rediteljima tiče, nikada mi se nije desilo bilo kakvo loše iskustvo. Za mene su reditelji neke “dobre oči” što me gledaju i prate. Ja sam tu da svakodnevno nudim i predlažem, njihovo je da prihvataju ili odbacuju ili pak pokažu kako. Volela bih kad bi se nekako opet desilo i po četvrti put da radim sa Dejanom Mijačem, ovog puta osećam da bi uradili pravu stvar!
Taman kada se pomisli da ste pozorišna glumica i da je, gotovo nemoguće, da imate vremena i za druge projekte, Vi nas demantujete svojim filmskim angažmanom… Od 2003. godine glumite u raznim filmskim projektima, filmovi kao što su „Diši duboko“, „Turneja“, „Čekaj me, ja sigurno neću doći“, pa onda,( film za koji ste nagrađeni nagradom FIPRESCI )„Kako su me ukrali Nemci“. Trenutno snimate filmove „Dok su oni leteli na Mesec“ i „Smrdljivu bajku“. Film „Smrdljiva bajka je već medijski jako dobro propraćen, možda, zbog činjenice da pored Vas igra Žarko Laušević (koji je bio odsutan nešto više od jedne decenije) priča tog filma je topla, ljudska i neobična… kakav je osećaj glumiti pored Lauševića? I kakva priča prati film „Dok su oni leteli na mesec“ u kome glavnu mušku ulogu igra Vaš kolega Tihonir Tika Stanić?
To je bio jedan prečudan i predivan april u Beogradu i pamtiću ga zauvek. Jako zanimljiv lik kao zadak i malo je reći, zanimljiv Žarko kao partner. Verujem da smo sa Miroslavom Momčilovićem, kao rediteljem, bili jedan usvirani trio koji je bezrezervno dao sve od sebe u kadru i maksimalno prostora drugom za svoje Jazz deonice.
Što se tiče kratkometražnog filma “Dok su oni leteli na Mesec”, Borisa Simovića i njegove radnje, ukratko bih to mogla opisati kao ljubavna priča koja se ostvarila jer su svi ostali bili okupirani čuvenim sletanjem na Mesec i njegovim prenosom. Kako stvari danas izgledaju, to sa sletanjem i nije sigurno, ali bar to dvoje ili bar Tika i ja smo te noci bili ” ljubavnici “.
Od diplomske predstave do sada Vi nižete uspehe, šta je presudno u glumačkom poslu, za koji mnogi tvrde da je jako težak? Da li je to Sizifovski posao ili privilegija?
Presudno u mom poslu je da imaš posao. Postoji izreka kako je glumcu teško sve, ali mu je najteže kad ne radi … Što se daljeg pristupa poslu tiče, to nikako ne treba generalizovati jer smo svi različiti i u tome je naša lepota. Meni je gluma moj prostor iluzorne slobode, ali slobode. Mene gluma leči i razboleva i srećna sam što mi je to profesija!
Pored glume i karijere, bitan, i svakako, najvažniji deo Vašeg života jeste Vaša porodica, kako uspevate da nađate balans između porodice i posla? Kako izgleda prosečan dan Jelene Đokić?
S obzirom za mnoga preseljenja i previše puta,čini mi se, spuštanja i dizanja sidra, meni je porodica, ova moja stvorena, itekako bila potrebna. Verujem da sam sa ulogom majke u privatnom životu, sve svoje uloge itekako unapredila. Vreme se mnogo racionalnije troši i nema se vremena za “prazne priče”. Takodje, luft koji mi donese odigrana predstava i druženje u bifeu posle, potpuno mi zadovolje sve potrebe nekog socijanog i društvanog života i eto ga balans.
Prosečan dan ne postoji, jer je svaki posao drugačiji i onda mu se prilagodjavam i to je lepota mog zanimanja, što nema kolotečine i navika. Ovih dana sam slobodna, sezona je gotova. Čekamo Cveleta da izadje sa premijerom ”Petog parka” u reziji Borisa Lijesevica i da idemo na more. U medjuvremenu, palim klimu, idem u nabavku, kuvam ručak, skidam sina sa pelena,dok spava čitam, onda se desi i nekih kao mojih par sati kada ili trčim ili se družim sa prijateljima…čekajući more!
Tanja Petrović Miljković
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
14.482
Иван Ивановић српски савремени писац ушао је у литературу давне 1925 године романом "Црвени краљ" којег је комунистичка власт забранила као морално и политички неподобно за васпитање омладине.Роман је први пут објављен у приватном власниству након чега почиње велико интересовање за њега.Забрањен је одлуком Окружног суда у Панчеву и Врховног суда Војводине неколико година касније.

"Црвени краљ"представљао је прекретницу у каријери овог познатог књижевника због кога је отпуштен са посла где је радио 10 година као професор,а бива осуђен и на две године робије.
У то време изгубити посао је била трајна забрана јавног наступања.Ја сам једино то знао да радим,али након тога професор покушавао нисам да будем више.Опробао сам се као новинар и писао сам за "Дугу" те новине су тада биле изузетно популарне, али нисам могао да се запослим зато што увек стоји та баријера.Прво отерају нас као неподобне.Тако сам ја прихватио да будем професионални писац.
Роман је оштро критикован од стране комунистичке власти и оцењен је као морално и политички неподобно за васпитање младих.
Књига је била забрањена због критике режима, а то васпитавање омладине је којештарија.Увек се нађе нека формула и онда то сви почну да преписују.Временом се то забетонира.Књига није кварила омладину већ је одсликавала реалан живот.Сви наши писци у то време су критиковани.
Књижевну каријеру започео је у Отпору 1968 године, првој години отпора комуниста као свршени студент.
Свим срцем сам подржавао тај отпор и у њему је и настао "Црвени крањ".Мислио сам како да им кажем све на што мање простора ,али да тај систем покажем изнутра.Та 1968 је заправо била борба против тајкуна..Студенти су се побунили из различитих разлога за правду у друштву; за различите услове и главна парола је била борба против буржоазије.То што сам ишао на демонстрације је за мене ствар поштења.
У критици Титовог комунизма пронашао је инспирацију за свој роман 70-их година.Основни проблем тада биле су људске слободе , због чега владавину Тита Иван описује као време не слобода.
Само у уметности човек може да изрази себе.Ја сам ту видео могућност да кажем шта мислим.На први поглед то је једна сасвим обична прича о фудбалеру, али заправо то је само једна метафора.Сам назив "Црвени краљ" је једна алузија,зна се у то време ко је био краљ,Тито.Постоји једна анегдота везана за то.Тито је био просед као и сваки стар човек и одједном му је коса постала црвена и густа, кад прође чешаљ-таласи.Тада у то време сви су говорили о црвеном краљу.
Иван је рођен 1936 године у Нишу у једној официрској породици где се отац капетан Божа борио у четничком одреду под вођством Драже Михајловића, а мајка је била учитељица.Детињства скоро да се и не сећа.
Цела та генерација је била веома оптерећена.Ја сам у школу кренуо 1945 у једном послератном периоду и свакако да је све то оставило дубоке последице.Некако у тим малим годинама нисам био свестан те дискриминације која је касније постајала све јача.Могло би се рећи да сам понео тај четнички комплекс и да то нисам хтео.Читава моја литература би могла да се сведе на трагањем за оцем.Живео сам у једној грађанској породици.Био сам бистро дете и даровит за математику,али у гимназији почињем да се интересујем за књижевност.
Дипломирао је на Филолишком факултету одсек за Општу књижевност на коме је како каже научио да мисли.Дошавши у ситуацију да бира између науке и уметности определио се за уметност.Читајући само светске писце формирао је свој карактер.
Светска књижевност била је ненадокнадива у смислу што сам ту научио отпор; не припадање и империјализам.Научио сам да мислим светски.Врло радо с тога цитирам једног Лесковчанина , мали афоризам али перфектан каже" На малецку столицу седи у големо небо гледа".То је врхунац сазнања.
У време објављивања романа "Црвени краљ" Иван је имао подршку од Бранка Ћопића;Десанке Максимовић;Борислава Пекића;Драгослава Михајловића и многих других писаца из наше земље и инострнства.
Данас нико никог не подржава али, онда је међу самим комунистима постојала нека струја која се залагала за слободе и онда је тај случај долазио у центар збивања.Ја сам свакако претрпео велику штету,али је то од мене направило нешто.Тада је постојало једно принципијално питање да ли човек треба да иде у затвор зато што је написао роман ?Онда је то лево крило настојало не толико да мене спаси колико је био важан принцип.
Овај познати писац сматра да још увек трпи последице иако је прошло много година од објављивања романа, али упркос томе каже да му негативне последице нису битне и да кад се створи једно дело оно није само наше већ и туђе .
Једна од последица је та што не могу да добијем пензију , не дају комунисти.Али оно што је најгоре је разочарење.Сви идеали кад падну у воду.Највећи пораз ми је што од тих студентских идеала из 68 није остало ништа.Како сам живео тада живећу и сада.Можда је у историји то заиста није било тако.Сви идеали у крајњој линији заврше на неком ђубришту историје.Али свака нова идеја покрене напред.
Поред успешне књижевне каријере Иван је био и политички активан.До 2000 године је био члан Демократске странке , а 90их је учествовао у протестима против Милошевића.О политичкој ситуацији у то време каже:
Демократска опозиција је изневерила све наде.Има један дивни стих Бранислава Миљковића који каже :" Хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој "Велики број људи се тада разочарао.Грађанско сруштво је очекивало неку промену, али до те промене није дошло.Држава се данас стабилизовала , нешто функционише , али промене нема.
Ако треба да дефинише шта је радио у животу то је да се цео живот борио за људска права, најпре своја а затим и туђа.За њега људко право је највеће право које постоји.
Људско право је универзална ствар.Побуна из 2000 је пропала управо зато што смо се вратили у вулгарни капитализам.Новац је постао све, а то квари оно људско у човеку.Последњих година сам се бавио Дреинцем.То је једна бунтовна фигура.Он је песник крвавих истина и људских права.Ја би управо то хтео да будем,нема лажи, апсолутно без лажи.
Посебно задовољство му представља писање и веома је поносан на своју литературу.Сматра да није битно чак ни кад немаш успеха ако осећаш задовољство.
Уметност изграђује човека.Узмимо на пример калуђере, ми мислимо да су њихови зивоти изгубљени, а они мисле да су наши животи безначајни зато што су они ближи Богу.Бавњеље уметношћу је нека врста религије.Човек живи у томе.Ако осећаш задовољство то је изнад свега.
Након успона и падова Иван данас у својој 74 години још увек пише, иако се пензионисао 2004 након рада на месту помоћника министра културе. У плану му је објављивљње још неке књиге.
Писац никада не иде у пензију.Ја сам написао један оман зове се "Портрет уметника у старости"и мислио сам да ставим тачку на то,али не да живот.Та страница не може никад да се затвори и мени је јасно да морам да пишем до последњег даха.Велике непознанице су шта је то књижевно дело?Књижевност је коментар живота.Живот стално пружа изазове.То је једна велика борба.Сваки писац има своју дефиницију књижевности.Ја сам наближи реализму као рецимо Виктор Иго.



200px-Ivan-ivanovic[1].jpg
 

Lada

Veoma poznat
Poruka
14.482
Predstaviti Milutina Dedića čitateljima, na način da se izrekne sve bitno, a pritom ne upadne u banalizirajuću glorifikaciju nije nimalo lak zadatak. I to ne samo iz razloga što je riječ o čovjeku koji je promijenio čitav niz zanimanja najrazličitije vrste, nego i stoga jer se radi o vrhunskom intelektualcu, koji istovremeno govori glasom malog čovjeka iz Šibenika.

Naime, unatoč tome što je iz Šibenika, doselivši se u Beograd, otišao 1957. godine, Milutin Dedić govori neiskvarenim šibenskim akcentom, kao da je čitav život proveo u rodnoj Varoši. Po struci diplomirani povjesničar umjetnosti, Dedić je ujedno i čovjek koji je zahvaljujući zalaganju svoje majke, s nepunih 18 godina postao učitelj, preuzevši 1953. službu u Dubravici, da bi preko Primoštena i odsluženja vojnog roka u Zadru, stigao do već spomenutog Beograda. Javnost u Srbiji, posebna ona zainteresirana za kulturne teme, poznaje ga po ciklusu dokumentaraca emitiranih na drugom programu RTS-a, pod nazivom ‘Enciklopedija za radoznale’, kao i po njegovom slikarskom radu. S druge pak strane, Dedić je u hrvatskoj javnosti, izvan Šibenika, nažalost slabo prepoznat.

Umjetnički talentiran

Jednako kao i njegov brat Arsen, Milutin je također svestrano umjetnički talentiran čovjek, s tom razlikom što je primarno usmjeren ka slikanju i pisanju. Ulazak pak u Dedićev beogradski stan na Vračaru predstavlja jednu vrstu nesvakidašnjeg iskustva, budući da je doslovno čitav zid pokriven njegovom velikom slikom, preslikom vedute Šibenika, mletačkog kartografa Vincenza Coronellija iz 17. stoljeća.
Značajan dio životnog iskustva sabrao je u tekstovima i crtežima unutar knjige ‘Trg tišine’, koju je objavio 2013. godine. S obzirom da se već i kroz informativno čitanje spomenute knjige, čitatelju jasno ukazuju dvije ključne Dedićeve umjetničke preokupacije, Šibenik i Hilandar, ne treba čuditi kako upravo čita rijetko dostupnu knjigu Đorđa Boškovića i Vladana Petkovića, posvećenu kosovskom manastiru Dečani, iz 1941. godine, za koju je dao dvije svoje slike.

S obzirom da živite na jedanaestom katu vračarskog nebodera s otvorenim pogledom na Dunav, imate li ponekad dojam da s prozora gledate more?

Ponekad kad je večernja sumaglica, gledam Banat i Zrenjanin i doista imam osjećaj kako promatram pučinu. Koju sam oduvijek više volio od prizora luke. Šibenik je grad na moru, ali kao da nema more, jer je okružen sa svim tim brdima, Mandalina, Martinska, kanal. Stoga me oduvijek privlačio izlazak iz kanala i pogled na Zlarin, Vodice i otoke šibenskog arhipelaga. Pošto sam bio brodski slikar na brodu Jadran sa pitomcima, često sam im pričao stvari koje sam znao o mjestima kroz koja smo plovili. Jednom smo tako išli rutom Tivat, Mesinski prolaz, Lipari, na kojima je bio fašistički logor, nakon čega smo ušli u Tirensko more.
Tri dana i tri noći smo tukli more, ni neba, ni pučine, ni galeba, sve do hridi ispred Toulona. Onda smo došli između Korzike i Srdinicije, do prolaza Bonifacio i arhipelaga Madlena, pusti otoci i hridine. Najveći otok se zove Caprera. Tu su imbarkali Garibaldija, da se ne bi od njega pravio kult. Na taj sam detalj, jednako kao i na onaj da je Garibaldijev grob često posjećivao pukovnik Rajevski po kojem je Tolstoj izmaštao Vronskog skretao pitomcima pažnju. More je za mene jedna kompleksna i važna činjenica, zahvaljujući čemu na kantunalu imam preko 200 školjki iz raznih mora na kojima sam bio te naravno spužve sa Krapnja.

Djetinjstvo u Šibeniku

Vaše šibensko djetinjstvo svakako nije bilo obilježeno obiljem. Kako ste uopće iz takvog ambijenta vi uspjeli završiti u Beogradu i razviti svoje umjetničke talente, a Arsen u Zagrebu?
Ponajprije zahvaljujući našoj majci, koja je, valjda zahvaljujući nekom unutrašnjem instiktu, imala nepogrešivi osjećaj za naše talente. Tako je Arsenu znala govoriti kad bi nešto loše odsvirao, jednako kao što bi ga hvalila kad bi to kvalitetno napravio. Na isti način, moje crteže koje je smatrala bezvrijednim je odmah bacala, a one vrijedne pažnje čuvala. Tako se uostalom sačuvao i moj rani crtež danas nepostojeće česme u Varoši.
Na kraju krajeva, bilo je poželjno da odem, jer nije u kući bilo nekog novca. Živilo se teško. Ćaća je radio kao zidar i pitur, otčepljivao je zahode, a mater je prala robu kod linih šinjora. Nisu oni imali puno povjerenja u mene, nisam pokazivao neke znake zbog kojih bi trebali da investiraju nešto u mene. Za razliku od Arsena koji je od malena čega se god dohvatio, sve je to bilo spektakularno. I onda su govorili, e njega ćemo sada pomoći.

Tijekom života ste promijenili više od dvadeset zanimanja, posvetivši se svojim istinskim interesima, slikanju i pisanju, tek kad ste otišli u mirovinu. Kako je do toga došlo?
Promijenio sam jedno 20 zanimanja. Mater je nastojala samo da nisam na ulici, koja je po njoj bila izvor svega zla. Išla je kod šefa remonta u Mandalini, da me ubaci da učim za neki zanat. Kako sam imao tek 13 godina, nisu me primili. Onda je uhvatila Stanka Protegu, poslovođu u poljoprivrednoj zadruzi, koji je rekao majci da to nije za mene. Išla je zatim kod prof. Marka Marinčića, matematičara, koji joj je rekao da ja nisam za školu. Na koncu sam, zahvaljujući materinoj upornosti upisao učiteljsku školu koju sam završio 1953., s nepunih 18 godina.

Namjestili su me u Dubravice, pa u Primošten, nakon čega sam odslužio vojsku u Zadru i onda sam iz Zadra otišao u Beograd. Po dolasku u Beograd radio sam kao grafički radnik u tadašnjoj Jugoštampi, kasnijem BIGZ-u, nakon čega sam odgajao učenike u domu škole učenika u privredi, pa radio na Radničkom univerzitetu Đuro Salaj i u Centru za kulturu. Mirovina, u koju sam otišao sa 39 godina i 16 dana staža, bez dana bolovanja, me zatekla na mjestu glavnog urednika časopisa ‘Kulturni život’, koji se 1990. godine jednostavno prestao financirati, s obzirom da je bio savezni.
Fali li vam život u Šibeniku?
Čujte, ja sam iz Šibenika otišao davno, međutim sam ostao u strašno bliskom odnosu s rodnim gradom. Dolazio sam stalno dok je mater bila živa, poslije mi je taj motiv oslabio. Onda je došlo do ovih događaja raspada. Ja sam non stop išao za vrijeme rata i to je bilo dosta mučno onim autobusima, no nije meni to smetalo. Međutim, moja generacija više i ne postoji. Malo ih je živih.
Ali mi smo u Beogradu stvorili veliko drustvo Šibenčana i prijatelja Šibenika. Ovi sa školovanja, vojna lica, pa predstavnici šibenskih firmi, vinarije. Mnogo više je bilo prijatelja Šibenika. Meni je strašno bilo krivo što je taj klub ugašen. Često bi u Skadarliji kužinavali na večerima Šibenika, dovodili klape, a na koncu se Šibenik zbratimio s beogradskom opštinom Vračar. Onda su došli neki, koje ne želim spominjat, koji su sve to porazbijali i ugasili. Nakon toga Šibenčani su se povukli i sve ih je manje. Ali smo ostali u kontaktu.
Braća Ježina, Luka i Marko, vlasnici šibenske luke, bili su bogati, imali su kuće po Beogradu. Luka je bio sportski komentator na RTS-u, a Marko je bio predstavnik Transjuga iz Rijeke. Olivera Ježina, glumica mu je kćer. Tu su zatim bili inžinjer Dinko Bujas te Mića Arsenijević, dugogodišnji direktor Beogradske Arene, kojem je mater Šibenčanka, sestra čuvenog profesora matematike, Ive Kujundžića. Družim se i generalom Tomom Kronjom, koji je bio dugogodišnji načelnik vojne akademije. Sin Goran mu je čuveni kirurg. Preko njih držim emotivnu vezu sa Šibenikom. Ali reći ću ti di ja sidim. Ja sidim ovdje, a preko puta na zidu je slika stari Šibenik, po graviri Vicenza Coronellija.

Je li s gašenjem tog društva prestala bilo kakva organizirana povezanost s Dalmacijom?
To ipak nije slučaj, s obzirom da je prije par godina osnovana Udruga Hrvata u Beogradu, nazvana po Tinu Ujeviću, unutar kojeg najveći dio članstva čine Šibenčani i Splićani. Upravo u suradnji s njima radim na projektu prezentacije baštine hrvatskih kipara koji su ostavili značajan trag u Beogradu i Srbiji. Meštrovića izostavljam jer je suviše eksponiran. Mada, kad su klesane karijatide na Avali, jedan šibenski kipar Grgo Antunac je isklesao dvije. On je obnovio šibensku vijećnicu nakon rušenja u Drugom svjetskom ratu.
Međutim, meni smeta što je došlo vrijeme u kojem je ono što je približavalo ove ljude potisnuto. Veliki Antun Augustinčić je još 1940. u Zaječaru napravio spomenik stradalima u Timočkoj buni. Isto kao i spomenik Crvenoarmejcima u Beogradu. Kad god imam prilike stanem barem pet minuta da se divim kako je Rudolf Valdec napravio spomenik Dositeju Obradoviću na Studentskom trgu. Ili Frani Kršiniću koji je napravio Nikolu Teslu.
Najviše me pak oduševio Ivo Rendić, veliki portretista, koji je posjetio manastir Mileševo, te na sugestiju kralja Petra prvog izgradio spomenik borcima Prvog svjetskog rata u Prijeboju. On je sam financirao brački kamen koji se tu donosio. Prije desetak godina su makli spomenik i sad ja vodim akciju da ga vrate. Veliki Vojin Bakić je u Valjevu napravio čuveni spomenik Stevanu Filipoviću. A ta fotografija s njegovog smaknuća krasi Muzej u Aušvicu i UN-u. Ako bi se složili s idejom velikog Bele Hamvasa o tome da je umjetnost maternji jezik čovječanstva, držimo se toga.

Ratna vremena

Kad smo već na ovoj temi, teško je zaobići ratna događanja i njihove posljedice. Vi naravno, sjajno poznajete taj kraj, ali kad se danas čovjek nađe u, primjerice Čistoj Maloj, suoči se s polusrušenim selom, u koje se vratilo tek pedesetak ljudi, dok istovremeno kroz njega prolazi moderna autocesta. Je li išta tijekom vašeg odrastanja i uopće u to doba dalo naslutiti da će doći do toga?
Upravo završavam čitanje sjajne knjige Gligora Stanojevića Dalmacija za Morejskog rata. Tada je došlo do miješanja tog naroda. Tu je vrlo važna uloga crkava. Ima jedan fantastičan čovjek koji živi u Jezerima na Murteru.. Tadija Lapov, čuveni ribar, koji je bio predsjednik Udruženja profesionalnih ribara Jugoslavije. On zna čitav ciklus narodnih pjesama na pamet. No najzanimljivija priča u vezi njega odnosi se na činjenicu da njegova sestra ima najneobičnije ime na svijetu.
Ona se zove Vjerosima. Rekao mi je kako su oni htjeli da se zove Jevrosima, po majci Jevrosimi iz junačke pjesme, ali župnik nije dao. Pa su je nazvali Vjerosima. To je jedan mali detalj koji govori sve. Mene je strah da će to još jako dugo trajati, jer neke grupacije ljudi se teško odriču nekih svojih privilegija i osjećaja moći. Strah me da ulazimo u razdoblje gdje su emocije potisnute, gdje je tradicija, generalno govoreći potisnuta i dolazi do uniformnosti mišljenja i standarda.


Intervjui sa poznatim licnostima iz kulture - Page 2 IMG_2487


Milutin i Arsen u bendu limene glazbe

Ja sam Arsenu dao imena tih lokacija u pjesmi ‘Posljednji tango u Đevrskama’. Moram bit krajnje iskren u tom pogledu. U mom Varošu ni ja, ni moji nismo primijetili ništa što bi ukazivalo na to.
Naprotiv, porodica Bego, naše komšije, su u kritičnim trenucima bili vrlo atenti da se nama nešto ne desi u Drugom svjetskom ratu. No ima tu nešto zanimljivo. Pola te naše ulice, Hrvati, katolici su znali kad su nama bile krsne slave. Ne trebamo zatvarat oči pred procesima unijaćenja. Upravo čitam Đorđa Trifunovića, najboljeg poznavaoca stare srpske književnosti, koji navodi da se par godina nakon velike seobe Srba iz 1690. hiljadu porodica vratilo pod tursku vlast, da ne bi mijenjali vjeru.
Doduše, u vrijeme maspoka je nekakva bomba bačena na našu kuću. Nikad se nije otkrilo tko je i zašto to bacio. Ja imam slutnju da je to uradio netko kome Arsen nije ispunio nešto što je u vezi muzičke karijere netko očekivao da napravi, pa je iskoristio politički moment. To je jedini incident za kojeg znam. Što je bilo za vrijeme Oluje i ratnih događaja, ne znam, jer nisam tamo bio. No kad sam dolazio, ljudi s kojima sam komunicirao, primjerice među njima i predsjednik HDZ-a za Varoš, prema meni su bili krajnje predusretljivi.

.............

telegran.hr
 

Top
  Blokirali ste reklame
Dragi prijatelju, nemojte da blokirate reklame - isključite Ad Blocker na Forumu, jer će tako mesto vaših susreta na Krstarici ostati besplatno za korišćenje.