Izdvojiću samo nekolikodelova iz ovog intervjua zbog toga što je prilično dugačak. One koje zanima čitav intervju mogu ga pogledati na linku
https://www.021.rs/story/Info/Mislj...a-od-toga-da-30-godina-radis-za-200-evra.html
INTERVJU Dejan Mihailović: Srbija je kolonija bez kolonizatora, nema većeg nasilja od toga da 30 godina radiš za 200 evra
Izgubili smo skoro 30 godina u jalovim diskusijama, a mehanizmi društvene kontrole cvetaju, oslonjeni na obrazovni sistem koji ne uči mlade da kritički promišljaju, već da skupljaju bodove. Univerziteti osposobljavaju izvršioce tuđih odluka. Nema više trke sa motom "Dođi, vidi, pobedi" – demo(n)kratura za nas ima vrlo jasnu poruku: Dođi, glasaj i nestani!
Stručnjak za političku teoriju, etiku i geopolitiku ili možda jednostavnije sociolog i filozof politike dr. Dejan Mihailović Novosađanin je koji već tri decenije živi u Meksiku. Na tamošnjem Tehnološkom institutu (Instituto Tecnológico) Monterej redovni je profesor istraživač, a u Latinskoj Americi danas je zvezda u rangu Slavoja Žižeka ili Srećka Horvata u postjugoslovenskoj geografiji.
Nije otišao u Latinsku Ameriku trbuhom za kruhom, ni kao izgnanik, već iz čiste ljubavi prema toj dalekoj geografiji i svemu onome što ona u nekom levičarskom smislu predstavlja. Bilo je to 1989. godine, magistrirao je 1992, da bi se nakon polugodišnjeg povratka u zemlju u kojoj se ginulo iako nije bila u ratu, vratio u Meksiko, gde je doktorirao i počeo univerzitetsku karijeru. Osim na matičnoj katedri, danas je gostujući profesor na više latinoameričkih univerziteta - u Havani, Rio de Žaneiru, Sao Paolu...
Mihailovićev kratki boravak u Novom Sadu bio je prilika da za 021.rs progovori o prostorima koji nas razdvajaju i istoriji koja nas spaja, o tome šta je treći kapitalizam, koliko je smislena srpska teorija “samo neka jedni odu a drugi dođu” i ima li uopšte više nade za običnog čoveka, gde god da živi.
Često ističete da Srbija ima više zajedničkih crta sa Meksikom, nego sa evropskim zemljama sa kolonijalnom prošlošću. Istina je i da, npr. srpski radnik u "Krušiku" ima više zajedničkih crta sa hrvatskim radnikom u "Uljaniku", ali se nikad ne povezuju na tom nivou, već su uvek nacija i nacionalni identitet povod za nerazumevanje.
To je pitanje odnosa nacionalnog i klasnog koje proizilazi iz političke tradicije moderne Evrope 18. i 19. veka. U vreme industrijskog kapitalizma stvaraju se osnovni klasni slojevi samog kapitalističkog društva, ali i nacionalna svest koja se zaokružuje kroz državu kao najviši politički entitet. Već tada dolazi do sukoba između vlasnika krupnog kapitala i radnika, ali i među državama. Ne zaboravimo da su svi ratovi na evropskom tlu, s kraja 19. i početkom 20. veka bili ratovi nacionalnih država u kojima su ratovali radnici i seljaci, a ne vlasnici krupnog kapitala. To prožimanje dvojstva nacionalnog i klasnog vidljivo je i danas.
Mi smo u Srbiji izgubili skoro tri decenije u debati između nacionalne i građanske opcije - klasna je uvek nekako bila zanemarena jer je tranzicija jednog u drugo bila dvostruka: ne samo jednog režima u drugi, nego jednog sistema u drugi. Razlika između tranzicije u Latinskoj Americi i ovde je u tome što je u tamo tranzicija bila od autoritarnog režima ka demokratskom, a ovde smo imali od autoritativnog ka demokratskom i od socijalistikog ka kapitalističkom, dakle mnogo kompleksniju situaciju. Ako analiziramo poslednjih 20-25 godina naše istorije, vrlo je zanimljiv taj gubitak vremena u jalovim diskusijama i podelama između nacionalne i građanske Srbije.
Jer, ako analizirate političku i ekonomsku istoriju zapadnoevropskih zemalja videćete da se sve nacionalne opcije zaokružuju demokratskim sistemima i svaki pokušaj građanskog političkog sazrevanja zaokružuje se nacionalnim državama.
To nisu nepomirljivi pojmovi, nego kompatibilni. Pitanje je, zašto je nama iz Evrope stigla poruka da se delimo na građansko i nacionalno? Zašto je na Balkan upućena klica razdora, koja je izobličila i razorila politički život u poslednjih 20 godina? Iako su ratovi završili, mi nismo politički sazreli kao društvo i većina balkanskih zemalja nema i
dalje kontinuitet državnosti. I tu je negde odgovor na to zašto se srpski i hrvatski radnik ne poistovećuju u sistemu eksploatacije, nego se i dalje identifikuju prema nacionalnom, etničkom, jezičkom, religijskom...
Čovek koji živi u Srbiji nekad ima utisak da živi neki meki totalitarizam koji lako može da sklizne u ozbiljnu diktaturu. Šta nedostaje da se to desi, da li je jedina brana tome sve bleđi građanski identitet?
Radi se o sindromu otete demokratije. To je demokratija koja je u rukama isključivo vladajućih političkih stuktura koje, možete da primetite, lete iz partije u partiju i kopiraju jedni drugima programe. Oni su u stvari jedna vrsta klike koja se bori za poziciju u parlamentu ali u suštini uvek je tu, uvek mešetari, menja oblik. To je neka vrsta postmoderne političke oligarhije, misim na naše savremene tokove, i taj sindrom otete demokratije u stvari udaljava običnog čoveka od svih onih mehanizama procesa odlučivanja o stvarima koje su bitne za njegov život. I samo nam daje one mrvice da se tu i tamo pojavimo na izborima i da se udaljimo. Poruka je vrlo perfidna: Dođi, glasaj i nestani! Posledica toga je da su mnogi ljudi postali gadljivi na politiku...
Zar izbori nisu šansa da se ti ljudi kazne?
Vi praktično uvek birate isto: kaznite onog koji je trenutno na vlasti, ali ne kažnjavate istovremeno i onog – istog - koji dolazi. Imate tako beskonačni, uzaludni niz kazni. Ne želim pri tome da se to svede na onu čuvenu rečenicu "Svi su isti". Nisu svi isti, ali je mehanizam vlasti takav da, ko god dođe, čak i onaj koji želi neku promenu, sistem ga usisa, on "legne na rudu". Moderne političke oligarhije, to su vladajuće klase kojima je jedino bitno da se održe na vlasti i zato rade sve da opstanu na njoj. Ali oni sami ne mogu: potpomognuti su ekonomsko-finansijskom oligarhijom. Na Balkanu je to tajkunizovana nacionalna ekonomija. Imate vrlo zanimljivu spregu politike i ekonomije, političku klasu koja uzurpira javni prostor, stvarajući privid demokratije. S druge strane, njihovo preživljavanje direktno zavisi od tokova novca i ta je uloga dodeljena nekolicini tajkuna, uspešnim poslovnim ljudima koji su neki uzor mladima kako krenuti u biznis, postati preduzetnik...
Međutim, ni oni nisu dovoljni, i njima je teško da budu sami, potrebni su im mediji, neko ko bi to sve prikazao u najboljem svetlu, tako da ljudi ne prave problem i ne pitaju se kako se ovo nama dešava? Zato imate kompletnu kontrolu medija, koji zapravo nisu mediji, jer, po tržišnom principu – oni drže monopol informacija, a po kulturološkom i socijalnom - oni su mehanizmi društvene kontrole. A da biste sve to imali, morate imati obrazovni sistem koji će biti potpuno neoliberalan i koji neće stimulisati mlade ljude da kritički promišljaju i da uče, već da skupljaju bodove. I onda imate univerzitete kao neku vrstu predsoblja za osposobljavanje izvršilaca tuđih odluka. Dakle, politička klasa, tajkuni, vlasnici medija i urušeni obrzovni sistem - to su četiri ugla koji stvaraju neki začarani krug, neku kvadraturu kruga u koju dolaze, nazovi nove, političke opccije koje su iznedrene demokratskim procesima i izborima, stvarajući iluziju da stalno postoje neke reforme i neke promene. A to su sve površinske stvari koje nikada ne dovedu u pitanje opstanak samog režima.
Da rezimiram: jeste totalitarizam koji klizi ka nekoj diktaturi, samo nije u onom klasičnom smislu - fašizam, nacizam ili staljinizam. Imamo isti proizvod, samo što je put drugačiji a to znači poslušan i disciplinovan građanin koji tuđe odluke izvršava besprekorno i koji je samo u funkciji proizvodnje i logike kapitala i preživljavanja režima kao takvog. Znači, nije tu nikakav problem da dođe do smene vlasti: vlasti se menjaju, imate promenu vlasti, odu jedni, dođu drugi, ali režim ostaje isti. Velika je razlika između države, vlade i režima. Narodski rečeno, režim je ono kako vlada vlada. To su svi oni kanali, putevi, mehanizmu samog procesa "vršenja vlasti", ona je uvek autoritativna. Zato je kapitlizam najslađi od svih uređenja jer vam stalno omogućava da nešto izaberete, ali vi niste svesni da je to što izaberete uvek jedno te isto.
Logičan sled svega toga je to da, danas, što više radiš, sve si siromašniji. Imamo redefiniciju rada: rad danas proizvodi siromaštvo.
U jednom trenutku sam pojam rada označavao je mogućnost da kroz izvor prihoda koji stičete radom možete da obezbedite kakvu - takvu egzistenciju. Ali rad danas nije isto što i pre 150 godina: imamo ljude koji se ubijaju od posla a rezultat je siromaštvo. Povezujem to sa nekom vrstom sistemskog nasilja i često kažem da nema većeg nasilja od toga da 30 godina radiš za 200 evra. U tom slučaju ne mora niko da vas šamara. Poštujem politike identiteta, njihov sam pobornik, ali one imaju neku budućnost isključivo ako su zaodenute idejom klasne borbe, jer, npr. pretučena žena može da tuži nekog i da je država i društvo zaštite, ali ako je samohrana majka petoro dece, čak i ako je niko ne šamara, imaće mnogo težak život i tu se bojim da je ni jedna državna i socijalna institucija neće zaštiti. Najsilovanije ljudsko pravo je ono da vas niko ne eksploatiše.
Govorili ste o otetoj politici a možemo govoriti i o otetom tekstu, otetoj govornoj matrici, otetom diskursu, otetim rečima.. Naime, danas imamo perverznu situaciju da oni koji su začeli mržnju i sproveli je devedesetih u njenom najsurovijem obliku, danas govore ono što je normalan svet govorio i onda i danas: da je naša budućnost evropska i antifašistička. Građanin je, dakle, odžeparen u svakom smislu.
Baviti se politikom podrazumeva i određenu dozu lukavstva. Imate danas primer u nekim zemljama da su partije koje se bore za radnička prava iz dijapazona desnog centra ili krajnje desnica. Sve ono što je nekada bila socijaldemokratija ili neka socijalistička partija, nestalo je. Radnici danas glasaju za Mari le Pen, osećaju se ugroženima jer dolaze izbeglice iz Magreba... Ne samo da su vladajuće političke strukture preuzele taj diskusrs, one su ga usisale i poistovetile se, te ga sada nama predstavljaju kao neki njihov izvorni princip tipa "Tražili ste EU, evo, mi vas uvodimo. Mi sada radimo na onome što ste vi pre 20 godina tražili". Ali to imamo i u zapadnim zemljama da većina obespravljene mase izglasava političke karikature poput Borisa Džonsona, štancovanje profila poput Trampa, Viktora Orbana, Žaira Bolsonara, Rodriga Dutertea... To je sve stara Berluskonijeva škola. Hoćete uspešnog poslovnog čoveka koji upravlja državom? Evo ga! I onda ti uspešni poslovni ljudi, kada dođu na čelo države, zamenjuju državu sa firmom. Tako grad Beograd danas ima svog menadžera! Pa je li Beograd firma?! Onda imate predstavljanje investicionog plana. Šta to znači? Gde je strateški plan razvoja države Srbije? Nama ne treba investicioni plan! Mi nismo anonimno društvo nekog kapitala. Mi smo državni entitet, sa nedefinisanim granicama, sa krnjim suverenitetom, ali tu smo, takvi smo kakvi smo, treba nam strateški plan srednjoročnog i dugoročnog razvoja, a ne investicioni plan.
.....Živimo u svetu u kojem su ljudi bombardovani neverovatnom količinom podataka i informacija koje nam stvaraju osećaj bespomoćnosti. Jednostavno, vi ne znate kako da reagujete? Npr. dam studentu da uradi neki zadatak o kojem se informiše putem interneta, a on već posle pet minuta rada gleda šta doručkuje Šakira! I to je u stvari ta ideja, ostvaren je cilj: bitno je širenje ideje da smo svi slobodni, da svi imamo neki prostor da iskažemo ono što mislimo. Drugo je pitanje ko to čuje, vidi, kakav utisak to ostavlja, šta proizvodi…
Ljudi su danas uplašeniji nego ikada pre. Ubijena im je nada, strah je sveobuhvatan…
Srbija je kolonija bez kolonizatora. Šta to znači? Upravo je strah nevidljivija manifestaciija porobljenog uma. Mi se ponašamo i razmišljamo po spolja nametnutom obrascu, scenariju koji je unapred napisan. A mi smo, iako nam je loše, ušukani u to loše i mislimo da nemamo šta da izgubimo. To je konstantna proizvodnja straha koji nije veštački, realan je, ali njemu treba stati na put, jer kada ste u stalnom strahu - vi nemate kapacitet kritičke analize i mišljenja. Nikada nećete biti sposobni za akciju koja je sinonim za promenu. Drže nas u toru, nema oružja ili biča, već samo straha koji je najpogubniji, a najgori je taj da će vam neko oteti nešto što i nemate – dostojanstvo, koje vam je već odavno oteto.
Nemački filozof Ernst Bloh, koji je na mene mnogo uticao, kaže da je naš najveći zadatak da naučimo da se nadamo. Nada nije bogomdana, nema veze sa duhovonom ili religijskom inspiracijom. To je kognitivni proces. Nada je proces učenja. Strah, kao i fizički bol, treba da bude procesuiran u svesti da bi postao oružje za borbu. Ako strah i bol ostaju samo na nivou emocija, pukog osećanja, ako mi to ne prevedemo na viši nivo, ako kroz proces svesnosti ne pretvorimo u oružje za borbu – od svega ništa. Bol i strah moraju postati kognitivni i postati sredstvo za bolji svet, a svet je desnica koja smatra da je svet takav kakav je i levica koja misli da svet može da bude malo bolje mesto nego što jeste.
Pametan čovek. Izdvojio bih samo rečenice sa kojima se u potpunosti slažem.
Nisu svi isti, ali je mehanizam vlasti takav da, ko god dođe, čak i onaj koji želi neku promenu, sistem ga usisa, on "legne na rudu". Moderne političke oligarhije, to su vladajuće klase kojima je jedino bitno da se održe na vlasti i zato rade sve da opstanu na njoj.
Drže nas u toru, nema oružja ili biča, već samo straha koji je najpogubniji, a najgori je taj da će vam neko oteti nešto što i nemate – dostojanstvo, koje vam je već odavno oteto.
Povezujem to sa nekom vrstom sistemskog nasilja i često kažem da nema većeg nasilja od toga da 30 godina radiš za 200 evra.
https://www.021.rs/story/Info/Mislj...a-od-toga-da-30-godina-radis-za-200-evra.html
INTERVJU Dejan Mihailović: Srbija je kolonija bez kolonizatora, nema većeg nasilja od toga da 30 godina radiš za 200 evra
Izgubili smo skoro 30 godina u jalovim diskusijama, a mehanizmi društvene kontrole cvetaju, oslonjeni na obrazovni sistem koji ne uči mlade da kritički promišljaju, već da skupljaju bodove. Univerziteti osposobljavaju izvršioce tuđih odluka. Nema više trke sa motom "Dođi, vidi, pobedi" – demo(n)kratura za nas ima vrlo jasnu poruku: Dođi, glasaj i nestani!
Stručnjak za političku teoriju, etiku i geopolitiku ili možda jednostavnije sociolog i filozof politike dr. Dejan Mihailović Novosađanin je koji već tri decenije živi u Meksiku. Na tamošnjem Tehnološkom institutu (Instituto Tecnológico) Monterej redovni je profesor istraživač, a u Latinskoj Americi danas je zvezda u rangu Slavoja Žižeka ili Srećka Horvata u postjugoslovenskoj geografiji.
Nije otišao u Latinsku Ameriku trbuhom za kruhom, ni kao izgnanik, već iz čiste ljubavi prema toj dalekoj geografiji i svemu onome što ona u nekom levičarskom smislu predstavlja. Bilo je to 1989. godine, magistrirao je 1992, da bi se nakon polugodišnjeg povratka u zemlju u kojoj se ginulo iako nije bila u ratu, vratio u Meksiko, gde je doktorirao i počeo univerzitetsku karijeru. Osim na matičnoj katedri, danas je gostujući profesor na više latinoameričkih univerziteta - u Havani, Rio de Žaneiru, Sao Paolu...
Mihailovićev kratki boravak u Novom Sadu bio je prilika da za 021.rs progovori o prostorima koji nas razdvajaju i istoriji koja nas spaja, o tome šta je treći kapitalizam, koliko je smislena srpska teorija “samo neka jedni odu a drugi dođu” i ima li uopšte više nade za običnog čoveka, gde god da živi.
Često ističete da Srbija ima više zajedničkih crta sa Meksikom, nego sa evropskim zemljama sa kolonijalnom prošlošću. Istina je i da, npr. srpski radnik u "Krušiku" ima više zajedničkih crta sa hrvatskim radnikom u "Uljaniku", ali se nikad ne povezuju na tom nivou, već su uvek nacija i nacionalni identitet povod za nerazumevanje.
To je pitanje odnosa nacionalnog i klasnog koje proizilazi iz političke tradicije moderne Evrope 18. i 19. veka. U vreme industrijskog kapitalizma stvaraju se osnovni klasni slojevi samog kapitalističkog društva, ali i nacionalna svest koja se zaokružuje kroz državu kao najviši politički entitet. Već tada dolazi do sukoba između vlasnika krupnog kapitala i radnika, ali i među državama. Ne zaboravimo da su svi ratovi na evropskom tlu, s kraja 19. i početkom 20. veka bili ratovi nacionalnih država u kojima su ratovali radnici i seljaci, a ne vlasnici krupnog kapitala. To prožimanje dvojstva nacionalnog i klasnog vidljivo je i danas.
Mi smo u Srbiji izgubili skoro tri decenije u debati između nacionalne i građanske opcije - klasna je uvek nekako bila zanemarena jer je tranzicija jednog u drugo bila dvostruka: ne samo jednog režima u drugi, nego jednog sistema u drugi. Razlika između tranzicije u Latinskoj Americi i ovde je u tome što je u tamo tranzicija bila od autoritarnog režima ka demokratskom, a ovde smo imali od autoritativnog ka demokratskom i od socijalistikog ka kapitalističkom, dakle mnogo kompleksniju situaciju. Ako analiziramo poslednjih 20-25 godina naše istorije, vrlo je zanimljiv taj gubitak vremena u jalovim diskusijama i podelama između nacionalne i građanske Srbije.
Jer, ako analizirate političku i ekonomsku istoriju zapadnoevropskih zemalja videćete da se sve nacionalne opcije zaokružuju demokratskim sistemima i svaki pokušaj građanskog političkog sazrevanja zaokružuje se nacionalnim državama.
To nisu nepomirljivi pojmovi, nego kompatibilni. Pitanje je, zašto je nama iz Evrope stigla poruka da se delimo na građansko i nacionalno? Zašto je na Balkan upućena klica razdora, koja je izobličila i razorila politički život u poslednjih 20 godina? Iako su ratovi završili, mi nismo politički sazreli kao društvo i većina balkanskih zemalja nema i
dalje kontinuitet državnosti. I tu je negde odgovor na to zašto se srpski i hrvatski radnik ne poistovećuju u sistemu eksploatacije, nego se i dalje identifikuju prema nacionalnom, etničkom, jezičkom, religijskom...
Čovek koji živi u Srbiji nekad ima utisak da živi neki meki totalitarizam koji lako može da sklizne u ozbiljnu diktaturu. Šta nedostaje da se to desi, da li je jedina brana tome sve bleđi građanski identitet?
Radi se o sindromu otete demokratije. To je demokratija koja je u rukama isključivo vladajućih političkih stuktura koje, možete da primetite, lete iz partije u partiju i kopiraju jedni drugima programe. Oni su u stvari jedna vrsta klike koja se bori za poziciju u parlamentu ali u suštini uvek je tu, uvek mešetari, menja oblik. To je neka vrsta postmoderne političke oligarhije, misim na naše savremene tokove, i taj sindrom otete demokratije u stvari udaljava običnog čoveka od svih onih mehanizama procesa odlučivanja o stvarima koje su bitne za njegov život. I samo nam daje one mrvice da se tu i tamo pojavimo na izborima i da se udaljimo. Poruka je vrlo perfidna: Dođi, glasaj i nestani! Posledica toga je da su mnogi ljudi postali gadljivi na politiku...
Zar izbori nisu šansa da se ti ljudi kazne?
Vi praktično uvek birate isto: kaznite onog koji je trenutno na vlasti, ali ne kažnjavate istovremeno i onog – istog - koji dolazi. Imate tako beskonačni, uzaludni niz kazni. Ne želim pri tome da se to svede na onu čuvenu rečenicu "Svi su isti". Nisu svi isti, ali je mehanizam vlasti takav da, ko god dođe, čak i onaj koji želi neku promenu, sistem ga usisa, on "legne na rudu". Moderne političke oligarhije, to su vladajuće klase kojima je jedino bitno da se održe na vlasti i zato rade sve da opstanu na njoj. Ali oni sami ne mogu: potpomognuti su ekonomsko-finansijskom oligarhijom. Na Balkanu je to tajkunizovana nacionalna ekonomija. Imate vrlo zanimljivu spregu politike i ekonomije, političku klasu koja uzurpira javni prostor, stvarajući privid demokratije. S druge strane, njihovo preživljavanje direktno zavisi od tokova novca i ta je uloga dodeljena nekolicini tajkuna, uspešnim poslovnim ljudima koji su neki uzor mladima kako krenuti u biznis, postati preduzetnik...
Međutim, ni oni nisu dovoljni, i njima je teško da budu sami, potrebni su im mediji, neko ko bi to sve prikazao u najboljem svetlu, tako da ljudi ne prave problem i ne pitaju se kako se ovo nama dešava? Zato imate kompletnu kontrolu medija, koji zapravo nisu mediji, jer, po tržišnom principu – oni drže monopol informacija, a po kulturološkom i socijalnom - oni su mehanizmi društvene kontrole. A da biste sve to imali, morate imati obrazovni sistem koji će biti potpuno neoliberalan i koji neće stimulisati mlade ljude da kritički promišljaju i da uče, već da skupljaju bodove. I onda imate univerzitete kao neku vrstu predsoblja za osposobljavanje izvršilaca tuđih odluka. Dakle, politička klasa, tajkuni, vlasnici medija i urušeni obrzovni sistem - to su četiri ugla koji stvaraju neki začarani krug, neku kvadraturu kruga u koju dolaze, nazovi nove, političke opccije koje su iznedrene demokratskim procesima i izborima, stvarajući iluziju da stalno postoje neke reforme i neke promene. A to su sve površinske stvari koje nikada ne dovedu u pitanje opstanak samog režima.
Da rezimiram: jeste totalitarizam koji klizi ka nekoj diktaturi, samo nije u onom klasičnom smislu - fašizam, nacizam ili staljinizam. Imamo isti proizvod, samo što je put drugačiji a to znači poslušan i disciplinovan građanin koji tuđe odluke izvršava besprekorno i koji je samo u funkciji proizvodnje i logike kapitala i preživljavanja režima kao takvog. Znači, nije tu nikakav problem da dođe do smene vlasti: vlasti se menjaju, imate promenu vlasti, odu jedni, dođu drugi, ali režim ostaje isti. Velika je razlika između države, vlade i režima. Narodski rečeno, režim je ono kako vlada vlada. To su svi oni kanali, putevi, mehanizmu samog procesa "vršenja vlasti", ona je uvek autoritativna. Zato je kapitlizam najslađi od svih uređenja jer vam stalno omogućava da nešto izaberete, ali vi niste svesni da je to što izaberete uvek jedno te isto.
Logičan sled svega toga je to da, danas, što više radiš, sve si siromašniji. Imamo redefiniciju rada: rad danas proizvodi siromaštvo.
U jednom trenutku sam pojam rada označavao je mogućnost da kroz izvor prihoda koji stičete radom možete da obezbedite kakvu - takvu egzistenciju. Ali rad danas nije isto što i pre 150 godina: imamo ljude koji se ubijaju od posla a rezultat je siromaštvo. Povezujem to sa nekom vrstom sistemskog nasilja i često kažem da nema većeg nasilja od toga da 30 godina radiš za 200 evra. U tom slučaju ne mora niko da vas šamara. Poštujem politike identiteta, njihov sam pobornik, ali one imaju neku budućnost isključivo ako su zaodenute idejom klasne borbe, jer, npr. pretučena žena može da tuži nekog i da je država i društvo zaštite, ali ako je samohrana majka petoro dece, čak i ako je niko ne šamara, imaće mnogo težak život i tu se bojim da je ni jedna državna i socijalna institucija neće zaštiti. Najsilovanije ljudsko pravo je ono da vas niko ne eksploatiše.
Govorili ste o otetoj politici a možemo govoriti i o otetom tekstu, otetoj govornoj matrici, otetom diskursu, otetim rečima.. Naime, danas imamo perverznu situaciju da oni koji su začeli mržnju i sproveli je devedesetih u njenom najsurovijem obliku, danas govore ono što je normalan svet govorio i onda i danas: da je naša budućnost evropska i antifašistička. Građanin je, dakle, odžeparen u svakom smislu.
Baviti se politikom podrazumeva i određenu dozu lukavstva. Imate danas primer u nekim zemljama da su partije koje se bore za radnička prava iz dijapazona desnog centra ili krajnje desnica. Sve ono što je nekada bila socijaldemokratija ili neka socijalistička partija, nestalo je. Radnici danas glasaju za Mari le Pen, osećaju se ugroženima jer dolaze izbeglice iz Magreba... Ne samo da su vladajuće političke strukture preuzele taj diskusrs, one su ga usisale i poistovetile se, te ga sada nama predstavljaju kao neki njihov izvorni princip tipa "Tražili ste EU, evo, mi vas uvodimo. Mi sada radimo na onome što ste vi pre 20 godina tražili". Ali to imamo i u zapadnim zemljama da većina obespravljene mase izglasava političke karikature poput Borisa Džonsona, štancovanje profila poput Trampa, Viktora Orbana, Žaira Bolsonara, Rodriga Dutertea... To je sve stara Berluskonijeva škola. Hoćete uspešnog poslovnog čoveka koji upravlja državom? Evo ga! I onda ti uspešni poslovni ljudi, kada dođu na čelo države, zamenjuju državu sa firmom. Tako grad Beograd danas ima svog menadžera! Pa je li Beograd firma?! Onda imate predstavljanje investicionog plana. Šta to znači? Gde je strateški plan razvoja države Srbije? Nama ne treba investicioni plan! Mi nismo anonimno društvo nekog kapitala. Mi smo državni entitet, sa nedefinisanim granicama, sa krnjim suverenitetom, ali tu smo, takvi smo kakvi smo, treba nam strateški plan srednjoročnog i dugoročnog razvoja, a ne investicioni plan.
.....Živimo u svetu u kojem su ljudi bombardovani neverovatnom količinom podataka i informacija koje nam stvaraju osećaj bespomoćnosti. Jednostavno, vi ne znate kako da reagujete? Npr. dam studentu da uradi neki zadatak o kojem se informiše putem interneta, a on već posle pet minuta rada gleda šta doručkuje Šakira! I to je u stvari ta ideja, ostvaren je cilj: bitno je širenje ideje da smo svi slobodni, da svi imamo neki prostor da iskažemo ono što mislimo. Drugo je pitanje ko to čuje, vidi, kakav utisak to ostavlja, šta proizvodi…
Ljudi su danas uplašeniji nego ikada pre. Ubijena im je nada, strah je sveobuhvatan…
Srbija je kolonija bez kolonizatora. Šta to znači? Upravo je strah nevidljivija manifestaciija porobljenog uma. Mi se ponašamo i razmišljamo po spolja nametnutom obrascu, scenariju koji je unapred napisan. A mi smo, iako nam je loše, ušukani u to loše i mislimo da nemamo šta da izgubimo. To je konstantna proizvodnja straha koji nije veštački, realan je, ali njemu treba stati na put, jer kada ste u stalnom strahu - vi nemate kapacitet kritičke analize i mišljenja. Nikada nećete biti sposobni za akciju koja je sinonim za promenu. Drže nas u toru, nema oružja ili biča, već samo straha koji je najpogubniji, a najgori je taj da će vam neko oteti nešto što i nemate – dostojanstvo, koje vam je već odavno oteto.
Nemački filozof Ernst Bloh, koji je na mene mnogo uticao, kaže da je naš najveći zadatak da naučimo da se nadamo. Nada nije bogomdana, nema veze sa duhovonom ili religijskom inspiracijom. To je kognitivni proces. Nada je proces učenja. Strah, kao i fizički bol, treba da bude procesuiran u svesti da bi postao oružje za borbu. Ako strah i bol ostaju samo na nivou emocija, pukog osećanja, ako mi to ne prevedemo na viši nivo, ako kroz proces svesnosti ne pretvorimo u oružje za borbu – od svega ništa. Bol i strah moraju postati kognitivni i postati sredstvo za bolji svet, a svet je desnica koja smatra da je svet takav kakav je i levica koja misli da svet može da bude malo bolje mesto nego što jeste.
Pametan čovek. Izdvojio bih samo rečenice sa kojima se u potpunosti slažem.
Nisu svi isti, ali je mehanizam vlasti takav da, ko god dođe, čak i onaj koji želi neku promenu, sistem ga usisa, on "legne na rudu". Moderne političke oligarhije, to su vladajuće klase kojima je jedino bitno da se održe na vlasti i zato rade sve da opstanu na njoj.
Drže nas u toru, nema oružja ili biča, već samo straha koji je najpogubniji, a najgori je taj da će vam neko oteti nešto što i nemate – dostojanstvo, koje vam je već odavno oteto.
Povezujem to sa nekom vrstom sistemskog nasilja i često kažem da nema većeg nasilja od toga da 30 godina radiš za 200 evra.
