Inteligencija je sposobnost logičnog razumevanja ili uočavanja i povezivanja uzročno posledičnih zakononitosti u objektivnom svetu. Ta sposobnost je urodjena isto kao i telesna konstitucija. Na inteligenciju se može u izvesnoj meri uticati, ali se ne može drastično izmeniti. Slično je i sa fizičkim izgledom ukoliko se ne primeni plastična hirurgija. Na primer, treninzima i vežbama se razviju mišići i dobije bolja kondicija. Intelektualna stimulacija, učenje novih veština, rešavanje logičnih zadataka itd. mogu pridoneti poboljšanju IQ.
Karakter i mentalitet ličnosti nisu produkti inteligencije, već su značajni pokazatelji duhovnog razvoja i psihičkog zdravlja. Mentalne bolesti ponekad nastanu zbog neuroloških poremećaja, a nekad je uzrok psihički faktor, kao i njihova kombinacija. Toksična sredina, stalna izloženost stresu, nesposobnost da se pronalazi balans u traumatičnim situacijama i različitim, protivrečnim osećanjima i mislima koje se njima javljaju itd.
Duhovnost se obično povezuje s misticizmom. Jedan od razloga je što je nadsvesna sfera svesti ili potencijal ljubavi/empatije i savesti/moralnosti. To je čini nejasnom i neodredjenom. Mora se stalno realizovati u umu da bi se spoznavala. Razne tehnike, koje opuštaju telo i smiruju um, su korisne za duhovni razvoj, ali nisu obavezne. Važna je svesna odluka da se sledi najplemenitije u sebi, ostaje dosledan duhovnim principima i odoli iskušenjima. Time se postiže integralan razvoj ličnosti, pa ego koristi puni svesni kapacitet. Postaje introspektivan i konteplativan. Iskreno i nepristrasno razmatra unutrašnja i spoljašnja zbivanja, povezuje ih, objedinjava, proširivajući shvatanje i unoseći mudrost u inteligenciju.
Opredeljenjem za sebične i destruktivne nagone, kao i impulsivne/površne/automatske misli dolazi do dezintegracije ega jer ne koristi duhovni potencijal, već ostaje samo u podsvesnom. Zato stvara nerealnu, iskrivljenu predstavu o sebi i svojoj vrednosti. Ili se podcenjuje ili precenjuje. Kada se podcenjuje gubi samopouzadanje, vitalnost, nadu, veru u svoju sposobnost. Smatra da je glup, bezvredan, beskoristan itd. Taj stav nije odraz inteligencije, već je posledica nepravilnog vaspitanja, različith trauma, potisnutih konflikata i disfunkcionalnog mišljenja koje obiluje zabludama i predrasudama.
Za ličnost koja se precenjuje je karakteristična oholost, sujeta i arogantnost. Za nju se obično kaže da ima "veliki ego" i da je "prepuna sebe". Ukoliko je duhovni razvoj u potpunosti zapostavljen ili ako je prisutna dugotrajna, hronična duhovna zaostalost može se govoriti o psihopati, sociopati i narcisoidnoj ličnosti. Takvi ljudi nemaju savest niti osećaju ljubav i empatiju. Mada mogu biti veoma inteligentni, obrazovani, snalažljivi, uspešni i na visokom položaju njihova inteligencija nema mudrost nego lukavstvo. Lukavstvo je vid nepotpunog, osakaćenog shvatanja života.
Dakle, ljudi mogu koristiti inteligenciju i za dobro i za zlo. Kada se opredele za konstruktivni, duhovni potencijal postaju mudri, a izborom sebičnih, destruktivnih nagona lukavi. Mudrost, kao suštinsko razumevanje, je neophodna za postizanje unutrašnjeg mira i skladanog odnosa sa okolinom. Bez duhovnog uvida inteligencija nema transcedentalnost. Nije sposobna da prevazilazi ograničenost fizičkom egzistencijom i sagledava suptilne, duhovne zakonitosti ili viši smisao, red i sklad.
Narcis, psihopata i sociopata nastoje zadovoljiti svaku potrebu i užitak po bilo koju cenu. Varaju, kradu, otimaju. Ne obaziru se na moralne principe ili posledice i patnju koju time nanose drugima. Ništa im nije sveto. Postoji samo jedno pravilo: "Sve je dobro u čemu uživam i što mi služi da postignem svoj cilj, a loše što mi stane na put, pa se mora uništiti."
Njihova energija i inteligencija je usmerena na kovanje planova za podvale, obmane i manipulacije. Nezajažljiva pohlepa neprestano stvara nezadovoljstvo i nemir. Zato su u stalnoj trci da uzimaju i konstantnoj napetosti da nešto ne propuste. Ne shvataju da se do blagostanja ne stiže samo materijalnim sredstvima, fizičkim zadovoljstvima i ispraznim užicima, već dubljim, duhovnim vrednostima..
Karakter i mentalitet ličnosti nisu produkti inteligencije, već su značajni pokazatelji duhovnog razvoja i psihičkog zdravlja. Mentalne bolesti ponekad nastanu zbog neuroloških poremećaja, a nekad je uzrok psihički faktor, kao i njihova kombinacija. Toksična sredina, stalna izloženost stresu, nesposobnost da se pronalazi balans u traumatičnim situacijama i različitim, protivrečnim osećanjima i mislima koje se njima javljaju itd.
Duhovnost se obično povezuje s misticizmom. Jedan od razloga je što je nadsvesna sfera svesti ili potencijal ljubavi/empatije i savesti/moralnosti. To je čini nejasnom i neodredjenom. Mora se stalno realizovati u umu da bi se spoznavala. Razne tehnike, koje opuštaju telo i smiruju um, su korisne za duhovni razvoj, ali nisu obavezne. Važna je svesna odluka da se sledi najplemenitije u sebi, ostaje dosledan duhovnim principima i odoli iskušenjima. Time se postiže integralan razvoj ličnosti, pa ego koristi puni svesni kapacitet. Postaje introspektivan i konteplativan. Iskreno i nepristrasno razmatra unutrašnja i spoljašnja zbivanja, povezuje ih, objedinjava, proširivajući shvatanje i unoseći mudrost u inteligenciju.
Opredeljenjem za sebične i destruktivne nagone, kao i impulsivne/površne/automatske misli dolazi do dezintegracije ega jer ne koristi duhovni potencijal, već ostaje samo u podsvesnom. Zato stvara nerealnu, iskrivljenu predstavu o sebi i svojoj vrednosti. Ili se podcenjuje ili precenjuje. Kada se podcenjuje gubi samopouzadanje, vitalnost, nadu, veru u svoju sposobnost. Smatra da je glup, bezvredan, beskoristan itd. Taj stav nije odraz inteligencije, već je posledica nepravilnog vaspitanja, različith trauma, potisnutih konflikata i disfunkcionalnog mišljenja koje obiluje zabludama i predrasudama.
Za ličnost koja se precenjuje je karakteristična oholost, sujeta i arogantnost. Za nju se obično kaže da ima "veliki ego" i da je "prepuna sebe". Ukoliko je duhovni razvoj u potpunosti zapostavljen ili ako je prisutna dugotrajna, hronična duhovna zaostalost može se govoriti o psihopati, sociopati i narcisoidnoj ličnosti. Takvi ljudi nemaju savest niti osećaju ljubav i empatiju. Mada mogu biti veoma inteligentni, obrazovani, snalažljivi, uspešni i na visokom položaju njihova inteligencija nema mudrost nego lukavstvo. Lukavstvo je vid nepotpunog, osakaćenog shvatanja života.
Dakle, ljudi mogu koristiti inteligenciju i za dobro i za zlo. Kada se opredele za konstruktivni, duhovni potencijal postaju mudri, a izborom sebičnih, destruktivnih nagona lukavi. Mudrost, kao suštinsko razumevanje, je neophodna za postizanje unutrašnjeg mira i skladanog odnosa sa okolinom. Bez duhovnog uvida inteligencija nema transcedentalnost. Nije sposobna da prevazilazi ograničenost fizičkom egzistencijom i sagledava suptilne, duhovne zakonitosti ili viši smisao, red i sklad.
Narcis, psihopata i sociopata nastoje zadovoljiti svaku potrebu i užitak po bilo koju cenu. Varaju, kradu, otimaju. Ne obaziru se na moralne principe ili posledice i patnju koju time nanose drugima. Ništa im nije sveto. Postoji samo jedno pravilo: "Sve je dobro u čemu uživam i što mi služi da postignem svoj cilj, a loše što mi stane na put, pa se mora uništiti."
Njihova energija i inteligencija je usmerena na kovanje planova za podvale, obmane i manipulacije. Nezajažljiva pohlepa neprestano stvara nezadovoljstvo i nemir. Zato su u stalnoj trci da uzimaju i konstantnoj napetosti da nešto ne propuste. Ne shvataju da se do blagostanja ne stiže samo materijalnim sredstvima, fizičkim zadovoljstvima i ispraznim užicima, već dubljim, duhovnim vrednostima..
