Verujem sebi...samo svojim ocima, mislima, usima, osecanjima...to sto drugi kazu je sporedno i ne uzimam mnogo u obzir jer obicno bude jedno misli, drugo prica, trece govori...generalno ne verujem ljudima...
Cesto me nervira sto umem da jako dobro "provalim" ljude..njihove namere bile skrivene ili ne...nekad je bolje bit gluv i slep za neke stvari... razocara se covek koliko su ljudi u sustini pokvareni, zlonamerni, zavidni, sebicni...itd...
5 minuta razgovora sa osobom i vidjanja dovoljno mi je da procenim osnovne osobine ( i vise od osnovnog
) i na osnovu toga formiram misljenje o doticnoj osobi koje se skoro pa uvek poklapa sa onim sto osoba zaista i jeste...
Negativizam se uvek oseti..prosto postane mi neizdrzivo sa tom osobom..jaka energija sece, davi, blokira sve ono sto je pozitivno...kad to osetim u necijem prisustvu, bezim glavom bez obzira...
Oci su zaista ogledalo duse...ko ume da gleda, moze u njima da vidi patnju bol, srecu, frustraciju...+ govor tela, celekupan nastup itd...i eto konacne slike...
P.s. Slika govori mnogo vise od reci...
.
uh, ja sam duduk i znam zestoko da se naljutim na sebe kad totalno ispromasujem......
uvek treba malo povuci-potegni..oces-neces..ko ce koga pre zezne..provalim dal vredi pecati
bog te, znaci da sad padas na prvi utisak????
