- Poruka
- 13.385
ČEKAJUĆI SRODNU DUŠU: Gde je moja druga polovina?
Za nesrećan brak mnogi krive činjenicu da nisu sa pravom osobom, pokazuju istraživanja.
Posle kraha veze, ljudi nastavljaju da traže dalje držeći se istog šablona i stalno se razočaravaju
Kada je Džon Lenon "iscrtavao" bajku u kojoj su on i Joko Ono glavni junaci, govorio je da je to reinkarnacija snažne ljubavi Napoleona Bonaparte i Žozefine. I da njihove duše više ne lutaju, jer su pronašle svoju drugu polovinu.
- Pre nego što smo se upoznali, bili smo samo pola osobe. Napokon smo postali celina - objasnio je čuveni britanski muzičar.
Nije on ni prvi ni poslednji verujući ovog kova. Ta rapsodija vere i iščekivanja druge polovine odavno se i udobno ugnezdila na svim kontinentima. A, sve je počelo od Aristotela, koji je rekao da se ljubav sastoji od jedne duše nastanjene u dva tela. Tako se na temelju antičke misli razvila teorija o lutanju sa višim ciljem. Naša duša putuje kroz prostor, savladava prepreke, prolazi kroz iskušenja. Traži nas godinama, ponekad decenijama, možda zauvek. Ako nas ikada sretne. Jer, sasvim je živa i podteorija da ćemo ceo život oploviti bez svoje druge polovine, baš kako je zapisano u drevnom mitu koji se uporno reprodukuje kroz nova literalna i filmska ostvarenja. Dok je za jedne taj zanos u rangu verovanja u vilenjake i Deda Mraza, drugi na njega nisu imuni. I valjda otuda sva ona istraživanja koja pokazuju da neki ljudi za nesreću u braku krive činjenicu da nisu sa pravom osobom. Ne uspeva im da se u svojim partnerima ogledaju, a protokol mita to zahteva. I kako onda živeti bez svog odraza?
Psihoterapeut dr Zoran Milivojević na početku priče kaže da je istina da mnogi pate zato što im se čini da izborom partnera nisu postali celina. Repovi iz Stare Grčke još se vuku. Tamo je dominiralo verovanje da su nekada postojala savršena bića andro-gini ili muško-ženci koji su služili bogove, a onda su oni odlučili da ih zamene, jer su toliko bili idealni.
- Da bi ih oslabili, bogovi su ih presekli i tako su nastali muškarci i žene - objašnjava sagovornik "Života plus". - Međutim, ove polovine su zadržale sećanje na simbiozu i kao lude su tražile onu drugu izgubljenu polovinu, a kada bi je našle, grčevito su se spajali. Mnogi su upili tu predstavu u detinjstvu ili mladosti, drže je se tokom života, pa su spremni da čekaju onoliko koliko treba samo da bi dočekali ono pravo.
Hipotetički izgleda da bi čekanje, koliko god trajalo, trebalo da se pozlati. Ako pronađemo svoj odraz u ogledalu, živećemo srećno do kraja života. Međutim, psihoterapeut nas podseća da je izraz "romantična ljubav" u početku bio pogrdan i da se odnosio na zanesenjake koji su iščekivali da im se dogode sadržaji iz romana. Amnezija je učinila da i danas mnogi traže tu idealnu, jedinu, pravu ljubav za sebe. Problem je što, iz ugla većine stručnjaka, idealni ne postoje, pa se idealizacija nužno završava razočaranjem. Osoba koja je bila očarana i nije dobro percepirala stvarnost postala je - razočarana.
- Ljudi misle da je zaljubljivanje prva faza ljubavi i obrazac po kojem će doći do prave osobe. I zato je toliko više ili manje razočaranih. Mnogi i posle kraha nastavljaju da traže dalje, ali se drže istog šablona. Zato se stalno razočaravaju. Neki ostaju polurazočarani, sa doživljajem da su sebe i svoju sreću žrtvovali zbog braka, dece ili okruženja, ne dočekavši pravu ljubav - objašnjava psihoterapeut.
Dok jedna struja stručnjaka pokušava da nas oslobodi ovog verovanja, druga nas uporno na njega vraća. Savremena literatura definitivno nije očišćena od bajkovitih priča ili čak praktičnih saveta kako da prepoznamo svoju srodnu dušu. Tako doktorka Karmen Hara kaže da ako sretnemo osobu sa kojom komuniciramo bez reči, ne treba da sumnjamo. To je ta. Ona tvrdi da srodne duše mogu da se čitaju kao otvorene knjige.
Neretko jedna drugoj završavaju rečenice, u isto vreme posežu za telefonom kako bi se čule, a vrlo često osećaju kako bi umrle jedna bez druge - kaže Hara.
Njena istomišljenica, klinički psiholog Sju Džonson tvrdi da srodne duše tačno znaju kako da odgovore na emocionalne signale svog partnera. I to je ono što ih čini posebnim.
S obzirom na to da je danas mnogo usamljenih bića, to bi onda značilo da još nisu pronašli drugu polovinu ili da je nisu prepoznali. Ali, takvo čekanje ponekad preskupo košta, ako ga realnost sa kamatom naplati. Neko svesno pristaje na samoću, neko sebi uskraćuje roditeljstvo. Nisu isključene ni prevare bračnog druga, kao posledica hroničnog nezadovoljstva, a sve sa idejom da se u nekoj drugoj postelji krije pravi. Truli kompromisi koji će kad tad eksplodirati su jedan od mogućih scenarija. Pa šta je onda pametnije - čekati idealnog ili pristati na usidrenje bez ushićenja, a onda zažaliti?
- Kada ljudi idealizuju ljubav, najverovatnije je da neće biti zadovoljni, jer tako nešto ne postoji. Jedni ne žele da prave kompromise i ostaju sami, nadajući se da će bar u kasnim godinama naći srodnu dušu, a drugi se u strahu od samoće svesno vezuju za osobe koje za njih nisu dobre. I jedni i drugi pate. Lično se zalažem za to da razumno počnemo da promišljamo ljubav i veze, kako bismo mogli bolje da izaberemo, realističnije očekujemo i tako živimo zadovoljniji i srećniji - savetuje Milivojević.
Psihoterapeut naglašava da srce i mozak moraju da sarađuju, kao što je važan osećaj prihvaćenosti i sigurnosti u partnera koji nam se dopada mentalno, a seksualno nam je privlačan. Dodajmo tome još nužni paket vrednosti i sličnih pogleda na ključna životna pitanja, ali ne na sva i ne u svemu. Potrebno je da nas neko oseti i da mi nekog osetimo. Ako je to polazna osnova za trajnije zadovoljstvo, a želimo da ga ostvarimo, onda nije bitno da li smo verujući ili nam je odrednica "druga polovina" smešna. Možemo da se nađemo na pola i, na primer, poverujemo filozofu i piscu Ričardu Bahu, koji kaže:
- Srodne duše nisu one koje su potpuno iste kao mi, već one koje imaju ključeve za sve naše brave i brave za sve naše ključeve.
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.676.html:622510-CEKAJUCI-SRODNU-DUSU-Gde-je-moja-druga-polovina
Za nesrećan brak mnogi krive činjenicu da nisu sa pravom osobom, pokazuju istraživanja.
Posle kraha veze, ljudi nastavljaju da traže dalje držeći se istog šablona i stalno se razočaravaju
Kada je Džon Lenon "iscrtavao" bajku u kojoj su on i Joko Ono glavni junaci, govorio je da je to reinkarnacija snažne ljubavi Napoleona Bonaparte i Žozefine. I da njihove duše više ne lutaju, jer su pronašle svoju drugu polovinu.
- Pre nego što smo se upoznali, bili smo samo pola osobe. Napokon smo postali celina - objasnio je čuveni britanski muzičar.
Nije on ni prvi ni poslednji verujući ovog kova. Ta rapsodija vere i iščekivanja druge polovine odavno se i udobno ugnezdila na svim kontinentima. A, sve je počelo od Aristotela, koji je rekao da se ljubav sastoji od jedne duše nastanjene u dva tela. Tako se na temelju antičke misli razvila teorija o lutanju sa višim ciljem. Naša duša putuje kroz prostor, savladava prepreke, prolazi kroz iskušenja. Traži nas godinama, ponekad decenijama, možda zauvek. Ako nas ikada sretne. Jer, sasvim je živa i podteorija da ćemo ceo život oploviti bez svoje druge polovine, baš kako je zapisano u drevnom mitu koji se uporno reprodukuje kroz nova literalna i filmska ostvarenja. Dok je za jedne taj zanos u rangu verovanja u vilenjake i Deda Mraza, drugi na njega nisu imuni. I valjda otuda sva ona istraživanja koja pokazuju da neki ljudi za nesreću u braku krive činjenicu da nisu sa pravom osobom. Ne uspeva im da se u svojim partnerima ogledaju, a protokol mita to zahteva. I kako onda živeti bez svog odraza?
Psihoterapeut dr Zoran Milivojević na početku priče kaže da je istina da mnogi pate zato što im se čini da izborom partnera nisu postali celina. Repovi iz Stare Grčke još se vuku. Tamo je dominiralo verovanje da su nekada postojala savršena bića andro-gini ili muško-ženci koji su služili bogove, a onda su oni odlučili da ih zamene, jer su toliko bili idealni.
- Da bi ih oslabili, bogovi su ih presekli i tako su nastali muškarci i žene - objašnjava sagovornik "Života plus". - Međutim, ove polovine su zadržale sećanje na simbiozu i kao lude su tražile onu drugu izgubljenu polovinu, a kada bi je našle, grčevito su se spajali. Mnogi su upili tu predstavu u detinjstvu ili mladosti, drže je se tokom života, pa su spremni da čekaju onoliko koliko treba samo da bi dočekali ono pravo.
Hipotetički izgleda da bi čekanje, koliko god trajalo, trebalo da se pozlati. Ako pronađemo svoj odraz u ogledalu, živećemo srećno do kraja života. Međutim, psihoterapeut nas podseća da je izraz "romantična ljubav" u početku bio pogrdan i da se odnosio na zanesenjake koji su iščekivali da im se dogode sadržaji iz romana. Amnezija je učinila da i danas mnogi traže tu idealnu, jedinu, pravu ljubav za sebe. Problem je što, iz ugla većine stručnjaka, idealni ne postoje, pa se idealizacija nužno završava razočaranjem. Osoba koja je bila očarana i nije dobro percepirala stvarnost postala je - razočarana.
- Ljudi misle da je zaljubljivanje prva faza ljubavi i obrazac po kojem će doći do prave osobe. I zato je toliko više ili manje razočaranih. Mnogi i posle kraha nastavljaju da traže dalje, ali se drže istog šablona. Zato se stalno razočaravaju. Neki ostaju polurazočarani, sa doživljajem da su sebe i svoju sreću žrtvovali zbog braka, dece ili okruženja, ne dočekavši pravu ljubav - objašnjava psihoterapeut.
Dok jedna struja stručnjaka pokušava da nas oslobodi ovog verovanja, druga nas uporno na njega vraća. Savremena literatura definitivno nije očišćena od bajkovitih priča ili čak praktičnih saveta kako da prepoznamo svoju srodnu dušu. Tako doktorka Karmen Hara kaže da ako sretnemo osobu sa kojom komuniciramo bez reči, ne treba da sumnjamo. To je ta. Ona tvrdi da srodne duše mogu da se čitaju kao otvorene knjige.
Neretko jedna drugoj završavaju rečenice, u isto vreme posežu za telefonom kako bi se čule, a vrlo često osećaju kako bi umrle jedna bez druge - kaže Hara.
Njena istomišljenica, klinički psiholog Sju Džonson tvrdi da srodne duše tačno znaju kako da odgovore na emocionalne signale svog partnera. I to je ono što ih čini posebnim.
S obzirom na to da je danas mnogo usamljenih bića, to bi onda značilo da još nisu pronašli drugu polovinu ili da je nisu prepoznali. Ali, takvo čekanje ponekad preskupo košta, ako ga realnost sa kamatom naplati. Neko svesno pristaje na samoću, neko sebi uskraćuje roditeljstvo. Nisu isključene ni prevare bračnog druga, kao posledica hroničnog nezadovoljstva, a sve sa idejom da se u nekoj drugoj postelji krije pravi. Truli kompromisi koji će kad tad eksplodirati su jedan od mogućih scenarija. Pa šta je onda pametnije - čekati idealnog ili pristati na usidrenje bez ushićenja, a onda zažaliti?
- Kada ljudi idealizuju ljubav, najverovatnije je da neće biti zadovoljni, jer tako nešto ne postoji. Jedni ne žele da prave kompromise i ostaju sami, nadajući se da će bar u kasnim godinama naći srodnu dušu, a drugi se u strahu od samoće svesno vezuju za osobe koje za njih nisu dobre. I jedni i drugi pate. Lično se zalažem za to da razumno počnemo da promišljamo ljubav i veze, kako bismo mogli bolje da izaberemo, realističnije očekujemo i tako živimo zadovoljniji i srećniji - savetuje Milivojević.
Psihoterapeut naglašava da srce i mozak moraju da sarađuju, kao što je važan osećaj prihvaćenosti i sigurnosti u partnera koji nam se dopada mentalno, a seksualno nam je privlačan. Dodajmo tome još nužni paket vrednosti i sličnih pogleda na ključna životna pitanja, ali ne na sva i ne u svemu. Potrebno je da nas neko oseti i da mi nekog osetimo. Ako je to polazna osnova za trajnije zadovoljstvo, a želimo da ga ostvarimo, onda nije bitno da li smo verujući ili nam je odrednica "druga polovina" smešna. Možemo da se nađemo na pola i, na primer, poverujemo filozofu i piscu Ričardu Bahu, koji kaže:
- Srodne duše nisu one koje su potpuno iste kao mi, već one koje imaju ključeve za sve naše brave i brave za sve naše ključeve.
http://www.novosti.rs/vesti/zivot_+.676.html:622510-CEKAJUCI-SRODNU-DUSU-Gde-je-moja-druga-polovina
koja glupost.
