Па, извини, али и мени делује застрашујуће да нећу више бити индивидуа, кад ТАКО то кажеш.
али мислим да ту долази до неспоразума. Јер, кад кажемо индивидуа мисли се на нас као одређени телесни ентитет који заузима време и простор, има тело, име, презиме, посао, друштвену персону и стотине других илузорних идентификација. то је индивидуа како се иначе разумева. Смрћу се све те лажне идентификације сљуште ко кора са поморанџе да се открије права суштина бића. али ништа се суштински смрћу не губи, све што је у нашој души - остаје.
То је страх од промене, од непознатог. Као када ово дводимензионално биће, у овом видео клипу, страхује "шта ће бити, шта ће постати" када пређе у тродимензионали свет који му је као такав непојмљив.
Слично је и са нама. Прелазимо у за сазнање непојмљив свет од кога имамо само неке интуиције. Сада, у праву си да ништа не губимо тим прелазом и да ће тендеција "хтети сазнати" која са собом носи цео овај објективни појавни свет и тада постојати у својој тенденцији. Али, питање је да ли ћемо се њој уопште обраћати јер чему би служила тенденција створена зарад циљева индивидуалне воље у свету у коме нема индивидалитета, у свету квалитативне, а не квантитативне множине? Чему би таквом бићу служила индивидуална свест јер :
Naša saznajna moć potpuno je usmerena napolje zato što je ona proizvod moždane funkcije nastale radi pukog samoodržanja, to jest radi traženja hrane i hvatanja plena. Stoga svako o sebi zna samo kao o jedinki, onakvoj kakva se pojavljuje u spoljašnjem opažanju. Ako bi, međutim, čovek mogao da postane svestan onog što je on osim toga i van toga, onda bi on rado odustao od svoje individualnosti, smejao bi se upornosti svoje vezanosti za nju, pa bi rekao: „Šta me se tiče gubitak te individualnosti kada ja u sebi nosim mogućnost bezbrojnog mnoštva individualnosti?" On bi uvideo da, iako mu ne predstoji trajanje njegove individualnosti, ipak je to isto tako dobro kao da on ima takvo trajanje, jer on u sebi nosi savršenu kompenzaciju za njega.
Шопенхауер
Ту ситуацију је добро описао Буда у оној причи о човеку и чамцу. Човеку коме је чамац био потребан да би прешао реку, али када је једном ступио на другу обалу чамац му није више потребан већ сметња.
“Jedan čovek krete na put. Stiže do velike reke. On reče sebi: ‘Ovo je ogromna voda i obala je sa ove strane puna opasnosti; no suprotna je obala sigurna i bez opasnosti. Nikakav čamac ne ide na drugu obalu, niti ima kakvog mosta da bi se moglo preći. Zato bi bilo dobro kada bih nakupio trave, drveta, grana i lišća i napravio splav; njime bih bez problema prešao na drugu obalu veslajući nogama i rukama’. Tada taj čovek nakupi trave, drveta, grana i lišća i napravi splav, njime bez problema pređe na drugu obalu veslajući nogama i rukama. Prešavši reku i domogavši se druge obale, on pomisli: ‘Ovaj splav mi je mnogo pomogao. Uz njegovu pomoć sam bez problema prešao na drugu obalu veslajući nogama i rukama. Bilo bi dobro ako ponesem ovaj splav na leđima kud god dalje krenem’.
Šta mislite, ako tako učini postupa li taj čovek ispravno u pogledu splava?”
“Ne, gospodine.”
“Kako bi, onda, trebalo on ispravno da postupi u pogledu splava?
Pošto je prešao reku i domogao se druge obale, pretpostavimo da je taj čovek pomislio: ‘Ovaj splav mi je mnogo pomogao. Uz njegovu pomoć sam bez problema prešao na drugu obalu veslajući nogama i rukama. Bilo bi dobro ako bih splav izvukao iz vode ili ga privezao za obalu, a onda krenuo dalje putem’. Ako bi tako postupio, taj bi čovek pravilno postupio u odnosu na splav.
Na isti način, poučavao sam vas učenju sličnom tom splavu – ono služi da se pređe bujica, a ne za nošenje. Vi, o prosjaci, koji uviđate da je učenje slično splavu trebalo bi da napustite dobre stvari (dhamma); a još pre bi trebalo da napustite loše stvari (adharnota).
Poslednja izmena:
