нпр, предпостављам да се верници индијске цркве не причешћују у православној и обратно
затим које су конкретне разлике, нпр символ вере,.............
посетићу их ускоро па да знам на које додирне тачке а на које недодорине да се везујем/не везујем
предпостављам да су нам они ближи него катаолици или протестанти догматски
нпр да си ти у њиховом друштву како би водио разговор, типа - браћа/не браћа
чисто ми дај неке основе
Најпре, сасвим си у праву када претпостављаш да су нам ближи од римокатолика и протестаната. Не само догматски него и по страдању, етосу, поимању духовне борбе и живота. Био сам присутан на њиховим форумима, (знам није репрезентативно и није искуство живе комуникације, али 'ај' сад), буквално да нисам знао о којој цркви се ради, помислио бих да се налазим међу православцима.
Нажалост, Православна Црква није у заједници са дохалкидонским Црквама. И то већ скоро 1500 година. И поред толике одвојености осећа се блискост са њима. Разлог одвајања је њихово неприхватање одлука Васељенског Сабора у Халкидону 451.године који је потврдио православну веру у то да је Христос потпуни Бог и потпуни човек у исто време. Проблем је био у томе што је неких 20ак година пре тог Сабора, био Ефески сабор 331. године, који се бавио несторијанском јереси. Несторије је такође говорио о двојној суштаствености Христовој, али је ишао толико далеко да је малтене разликовао Бога Логоса и човека у Христу, готово као два субјекта. Несторијев главни противник, св.Кирило Александријски, инсистирао је на томе да је у Христу само један субјекат, да је Христос заправо Бог Логос који је постао човек, тј. да је Бог Логос тај човек Исус и то изразио контроверзном формулациом «једна оваплоћена природа Бога Логоса». Његови противници оптуживали су га да тиме пориче Христово човештво (монофизитство). Ипак, Кирилова вера постала је, тако да кажем, мера православности у Ефесу 431. године.
Већи проблеем је био у томе што су постојали неки Кирилови следбеници који су заиста исповедали монофизитство.
Халкидонски сабор је православну веру изразио, не Кириловом формулом «једна оваплоћена природа», већ формулом св.Лава Великог «распознајемо Христа у две природе». Противницима Халкидона (а чији потомци су данашњи Копти, Јермени, Етиопљани, Сиријци, Индијци и Еритрејци), сматрали су да се тиме прихвата Несторијева јерес, што наравно није била истина. Али није ни било све тако сјајно и чисто ни са наше стране, пошто су Халкидон заиста прихватили и неки који су били несторијанци. Тек 100 година касније, Православна Црква је још ближе дефинисала свој Христолошки догмат не остављајући могућност за несторијанска тумачења Халкидонске вере.
Сликовито да се изразим, ситуација је била следећа:
10% десних екстремиста – монофизити
40% десних центриста – немонофизитски противници Халкидона
40% левих центриста – ненесторијански заговорници Халкидона
10% левих екстремиста – несторијанци
Дакле, по мени, главнина није била јеретичка, већ се није добро разумела. Maда, било је ту и неких других ствари које су проузроковале проблем..
Оно што је заправо била највећа трагедија, јесте различитост коришћења/разумевања истих богословских термина, конкретно речи «природа» и «ипостас». Православни исповедају две природе у Христу и једну ипостас. Дохалкидонци исповедају једну природу која је јединство две природе и једну ипостас. Обе заједнице исповедају да је Христос и Бог и човек у исто време. Обе заједнице исповедају да је Христос заправо оваплоћени Бог Логос. Али, они су мислили да ми исповедамо несторијанство због наше формулације (Христос у две природе), а ми њих оптуживали да исповедају монофизитство због њиховог изратза (Христос је једна оваплоћена природа Бога Логоса. Ствар је у томе што смо давали нагласак на друге ствари. Ми, православни, да је Христос и Бог и човек. Дохалкидонци су више инсистирали на томе да је Христос један субјекат, једна личност да је Христос заправо оваплоћени Бог Логос.
Плус, што је велику улогу у дефинитивном расколу Цркве имао и етнички моменат. Наиме и Копти и Сиријци и део Јермена се осећао угњетеним од стране царске власти Источног Римског Царства и тежили су независности.
Почетком 60их година 20.века почели су преговори са дохалкидонцима. И ствари су се сасвим лепо развијале до 1990. године када је потписана друга заједничка декларација којом се обе стране саглашавају да исповедају заправо исту веру, додуше описану другачијим формулацијама и предложени су конкретни кораци за уједињење.
Након тога преговори су стагнирали током деведесетих, због неких противљења које се јавило на обе стране.
Од 2000. године Руси преузимају иницијативу за поновно покретање преговора. Не знам докле се стигло. Али знам да све помесне Православне Цркве гаје одличне односе са дохалкидонцима. Иначе, на устоличењу патријарха Иринеја били су присутни и припадници Јерменске Апостолске Цркве и Индијске Православне Цркве.
Конкретно, у вези Индијске Православне Цркве, реч је о тзв Томиним хришћанима, потомцима оних хришћана које је крстио св.ап.Тома. У Индији постоје две дохалкидонске заједнице: једна која је аутономна у оквиру Сиријске Православне Цркве и друга која је прогласила аутокоефалију (непризнату од стране Сиријске Православне Цркве). Ова друга се званично зове још и «Индијска Православна Црква» и мислим да је о њој реч, када си ти у питању.
У Индији, поред две дохалкидонске заједнице, од Томиних хришћана постоје још и заједница Асирске Цркве Истока («несторијанци»), две унијатске верзије (унијати дохалкидонци и унијати несторијанци) и једна протестанстка верзија...
Ето...
Ту сам ако треба још нешто...
