Задњих дана по медијима је доста пажње изазвала одлука да се у српској пријестолници преименују улице именоване по (неким) топонимима, као и одлука да Благоје Јововић, атентатор на Павелића, добије своју улицу.
Одлука да се преименују улице именоване по неким топонимима мислим да је исхитрена и ту ваља бити опрезан код уклањања неких имена, та имена улица по топонимима имају некад симболичку важност, некад би кроз та имена подсјећало на трагичну судбину и страдање нашег народа, Београд је увијек био отворен град, и кроз та имена по топонимима се шаље порука пријатељства и отворености према свима. И овдје, по мени, ваља бити крајње обазрив код отклона од неких топонима.
Овдје се ваља више фокусирати на улице именоване по личностима, да ли имамо личности по којима су именоване улице у Београду а то не заслужују и да ли имамо личности по којима нису именоване улица у Београду а то су заслужиле.
За разлику од свих других градова и насеља у Србији и Српској, Београд код именовања улица и нема права на локалпатриотизам, или ако га и има, то мора имати мјеру. У српској пријестолници код именовања улица своје мјесто морају имати сви значајни Срби гдје год битисали и за који год завичај били везани, и ниједан Србин или Српкиња који је за живота нешто остварио/ла бе би смјели бити запостављени.
По којима су личностима именоване улице у Београду које то нису заслужиле?
Овдје сам се ослонио на списак улица у Београду (овдје), за нека имена за која ми је било чудно да их нема, вршио сам додатну провјеру.
Многе личности везане за други свјетски рат су добиле “своју улицу“ у Београду. За многе од њих осим податка да су били активисти НОП-а готово ништа не знамо, и ту је политичка и идеолопшка позадина код именовања тих улица била пресудна. Неки од оних који су погинули у борби или у неком од фашистичких логора (не могу сви наравно добити улицу и ту ваља бити обазрив код избора) заслужују да се по њима именује улица.
Они који су претекли, рецимо Виктор Бубањ, Ђуро Салај, Перо Косорић, Саво Бурић, Томица Поповић, Драган Ракић, Слободан Пенезић и други “јунаци социјалистичког рада“, има их још подоста, осим што су у послијератном времену уграбили високе позиције или чинове у војсци, нису нешто урадили значајно да би заслужили да се по њима именује улица.
Исто важи за неке по вокацији политичаре који осим политичког рада нису ништа значајно урадили.
Наравно, они који би поред политичког ангажмана оставили траг у књижевности, економији, науци и уопште некој струци заслужују да добију своју улицу, други пак “јунаци социјалистичког рада“ којима једина “врлина“ бјеше подобност и лојалној “вољеном вођи“ не би требали имати улицу у Београду, још само фали да улицу добију Кардељ и Доланц и да весеље буде комплетно.
И по Брозу је остала именована понека улица. То би се морало промијенити, што прије, то боље.
Из два разлога. Први разлог, колико год апологети бранили лик и дјело овог Броза или неки снисходљиво провлачили да је он историјска личност, што јесте (а историјска личности су и Рајнхард Хајдрих и Адолф Ајхман, па?), превагнуће аргументи да он није заслужио да се по њему именује улица, наравно код оних који теже разборитом и објектовном суду, они који понављају пропаганду из неких прошлих времена и нису вриједни осврта.
Други разлог, те улице су именоване док је Броз био жив, бјеше то вријеме једноумља, агресивне идеолошке индоктринације гдје се уз помоћ пропаганде и репресивног апарата његовао култ личности, један прилично болестан амбијент, одбацивањем имена тих улица правимо отклон од те заоставштине када је интелект био сатиран и успостављен један накарадан систем вриједности.
Ако неко сматра да Броз заслужује улицу, сада како је упокојен, као што су то урадили у Љубљани 2009-е, нека предложи па да као у случају са Благоје Јововићем чујемо оне који су за и против приједлога или идеје.
По Гоци Делчеву, Душану Вукасовићу, Стјепану Филиповићу, Радету Кончару Марку Орешковићу именоване су двије улице у Београду, и једна је довољно, другу ваља именовати по личностима које су заслужиле, а итекако их има.
Ни Срђан Алексић не би смио имати улицу у било којем српском граду, јер је та прича која обилује лажима подвањена бошњачка пропаганда. Имамо на хиљаде погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата који заслужују да се по њима именују улице. Све те хероје и најбоље Србе што изгинуше маргинализовати а на другој страни подилазити лажној причи и подваљеној пропаганди није разумно, српска пријестолница треба бити отворен град према свима добронамјернима али и имуна на пропаганду и лагарије иза којих стоје политички мотиви.
Које су личности из српске историје запостављени и немају улицу у српској пријестолници именовану по свом имену, а морали би имати?
Овдје сам приложио неких 25 по мени значајних личности српске историје или недавно упокојених које немају “своју улицу“ у Београду, а по мени требали би имати
Има наравно још личности које су запостављене и које су заслужиле да се по њима именује улица, свакако више од многих прилично непознатих личности које имају "своју улицу", то би тражило и подужи осврт, али ових 25 личности би баш требали по мени имати "своју улицу" у српској пријестолници, свакако прије од неких "другова".
Београд има улицу Људевита Посавског, што по мени није спорно, треба да има, али зато Часлав Клонимировић, Јован Владимир, Стефан Војислав немају “своју улицу“, морали би имати, неко првенство се мора знати.
Уопште код имена улица су фаворизоване личности из времена другог свјетског рата, ту о многим личностима осим да су били активисти НОП-а ништа друго не знамо, или тек понешто, зато су запостављене личности из средњег вијека, што никако није ни оправдано ни разумно. Имамо ми ту многе личности које симболизују оне најбоље врлине, храброст, отпор завојевачу. Новак Гребострек или пак Влатко Вуковић би морали добити “своју улицу“.
Није нормално да је у српској пријестолници улица именована по Мехмеду Соколовићу, гдје и нисам сигуран да ли уопште заслужује да се по њему именује улица, а по једном Николи Скобаљићу немамо именовану улицу.
Своју улицу би требали добити Мићо Љубибратић, Петар Поповић Пеција и Богдан Зимоњић, можда још неки од вођа устаника који смболизују слободарски дух Срба у Херцеговини и Крајини.
Бројни сликари (Паја Јовановић, Урош Предић, Сава Шумановић, Ђорђе Костић и други) имају своју улицу у Београду, био би неопростив пропуст да немају, међутим своју улицу би морали имати и сликари Стеван Алексић и Степан Колесников..
Имамо још један апсурд, многе личности везане за други свјетски рат о којима се готово ништа не зна или су били комесарчићи који су се касније доказали у лојалности “вољеном вођи“ добиле су своју улицу у Београду, а командант који је предводио напад приликом ослобођења првог града од нациста, Лознице, и том приликом погинуо, Веселин Мисита нема улицу именовану по њему. Неопростив пропуст, то би се морало исправити.
Поред побројаних има још личности које заслужују улицу у београду, ту су бројни хероји и погинули борци одбрамбено-отаџбинских ратова 1991-95, или одбране од агресије НАТО савеза 1999-е, поменуо бих капетана Марка Лабудовића и војника Стојадина Мирковића јер њихова жртва је по много чему посебна и узвишена, али било који од бораца одбрамнено-отаџбинских ратова да добије улицу, заслужио је.
Само именовање улица јесте политичка одлука, ту се код именовања подвлађује свјетини, предност имају личности више заступљене на телевизији, глумци или музичари добију често улицу послије упокојења, зато су запостављени научници, умјетници и уопште људи који су оставили траг у струци а нису на радару јавности.
Именовању или преименовању улица треба приступити са пуно пажње, ако су личности не тако давно упокојене и о којима се подоста зна, извагати допринос у области и ако су имали грешака или гријеха, Благоје Јововић је прошао приличну "провјеру" од оних који су се противили да добије своју улицу, што је у реду, треба провјеравати, али и тај аршин треба важити и код других који су добијали улице у времену када је идеолошка позадина била пресудна, ако се негдје омануло код именовања улице, а јесте, ваља то исправити.
Одлука да се преименују улице именоване по неким топонимима мислим да је исхитрена и ту ваља бити опрезан код уклањања неких имена, та имена улица по топонимима имају некад симболичку важност, некад би кроз та имена подсјећало на трагичну судбину и страдање нашег народа, Београд је увијек био отворен град, и кроз та имена по топонимима се шаље порука пријатељства и отворености према свима. И овдје, по мени, ваља бити крајње обазрив код отклона од неких топонима.
Овдје се ваља више фокусирати на улице именоване по личностима, да ли имамо личности по којима су именоване улице у Београду а то не заслужују и да ли имамо личности по којима нису именоване улица у Београду а то су заслужиле.
За разлику од свих других градова и насеља у Србији и Српској, Београд код именовања улица и нема права на локалпатриотизам, или ако га и има, то мора имати мјеру. У српској пријестолници код именовања улица своје мјесто морају имати сви значајни Срби гдје год битисали и за који год завичај били везани, и ниједан Србин или Српкиња који је за живота нешто остварио/ла бе би смјели бити запостављени.
По којима су личностима именоване улице у Београду које то нису заслужиле?
Овдје сам се ослонио на списак улица у Београду (овдје), за нека имена за која ми је било чудно да их нема, вршио сам додатну провјеру.
Многе личности везане за други свјетски рат су добиле “своју улицу“ у Београду. За многе од њих осим податка да су били активисти НОП-а готово ништа не знамо, и ту је политичка и идеолопшка позадина код именовања тих улица била пресудна. Неки од оних који су погинули у борби или у неком од фашистичких логора (не могу сви наравно добити улицу и ту ваља бити обазрив код избора) заслужују да се по њима именује улица.
Они који су претекли, рецимо Виктор Бубањ, Ђуро Салај, Перо Косорић, Саво Бурић, Томица Поповић, Драган Ракић, Слободан Пенезић и други “јунаци социјалистичког рада“, има их још подоста, осим што су у послијератном времену уграбили високе позиције или чинове у војсци, нису нешто урадили значајно да би заслужили да се по њима именује улица.
Исто важи за неке по вокацији политичаре који осим политичког рада нису ништа значајно урадили.
Наравно, они који би поред политичког ангажмана оставили траг у књижевности, економији, науци и уопште некој струци заслужују да добију своју улицу, други пак “јунаци социјалистичког рада“ којима једина “врлина“ бјеше подобност и лојалној “вољеном вођи“ не би требали имати улицу у Београду, још само фали да улицу добију Кардељ и Доланц и да весеље буде комплетно.
И по Брозу је остала именована понека улица. То би се морало промијенити, што прије, то боље.
Из два разлога. Први разлог, колико год апологети бранили лик и дјело овог Броза или неки снисходљиво провлачили да је он историјска личност, што јесте (а историјска личности су и Рајнхард Хајдрих и Адолф Ајхман, па?), превагнуће аргументи да он није заслужио да се по њему именује улица, наравно код оних који теже разборитом и објектовном суду, они који понављају пропаганду из неких прошлих времена и нису вриједни осврта.
Други разлог, те улице су именоване док је Броз био жив, бјеше то вријеме једноумља, агресивне идеолошке индоктринације гдје се уз помоћ пропаганде и репресивног апарата његовао култ личности, један прилично болестан амбијент, одбацивањем имена тих улица правимо отклон од те заоставштине када је интелект био сатиран и успостављен један накарадан систем вриједности.
Ако неко сматра да Броз заслужује улицу, сада како је упокојен, као што су то урадили у Љубљани 2009-е, нека предложи па да као у случају са Благоје Јововићем чујемо оне који су за и против приједлога или идеје.
По Гоци Делчеву, Душану Вукасовићу, Стјепану Филиповићу, Радету Кончару Марку Орешковићу именоване су двије улице у Београду, и једна је довољно, другу ваља именовати по личностима које су заслужиле, а итекако их има.
Ни Срђан Алексић не би смио имати улицу у било којем српском граду, јер је та прича која обилује лажима подвањена бошњачка пропаганда. Имамо на хиљаде погинулих бораца одбрамбено-отаџбинског рата који заслужују да се по њима именују улице. Све те хероје и најбоље Србе што изгинуше маргинализовати а на другој страни подилазити лажној причи и подваљеној пропаганди није разумно, српска пријестолница треба бити отворен град према свима добронамјернима али и имуна на пропаганду и лагарије иза којих стоје политички мотиви.
Које су личности из српске историје запостављени и немају улицу у српској пријестолници именовану по свом имену, а морали би имати?
Овдје сам приложио неких 25 по мени значајних личности српске историје или недавно упокојених које немају “своју улицу“ у Београду, а по мени требали би имати
Има наравно још личности које су запостављене и које су заслужиле да се по њима именује улица, свакако више од многих прилично непознатих личности које имају "своју улицу", то би тражило и подужи осврт, али ових 25 личности би баш требали по мени имати "своју улицу" у српској пријестолници, свакако прије од неких "другова".
Београд има улицу Људевита Посавског, што по мени није спорно, треба да има, али зато Часлав Клонимировић, Јован Владимир, Стефан Војислав немају “своју улицу“, морали би имати, неко првенство се мора знати.
Уопште код имена улица су фаворизоване личности из времена другог свјетског рата, ту о многим личностима осим да су били активисти НОП-а ништа друго не знамо, или тек понешто, зато су запостављене личности из средњег вијека, што никако није ни оправдано ни разумно. Имамо ми ту многе личности које симболизују оне најбоље врлине, храброст, отпор завојевачу. Новак Гребострек или пак Влатко Вуковић би морали добити “своју улицу“.
Није нормално да је у српској пријестолници улица именована по Мехмеду Соколовићу, гдје и нисам сигуран да ли уопште заслужује да се по њему именује улица, а по једном Николи Скобаљићу немамо именовану улицу.
Своју улицу би требали добити Мићо Љубибратић, Петар Поповић Пеција и Богдан Зимоњић, можда још неки од вођа устаника који смболизују слободарски дух Срба у Херцеговини и Крајини.
Бројни сликари (Паја Јовановић, Урош Предић, Сава Шумановић, Ђорђе Костић и други) имају своју улицу у Београду, био би неопростив пропуст да немају, међутим своју улицу би морали имати и сликари Стеван Алексић и Степан Колесников..
Имамо још један апсурд, многе личности везане за други свјетски рат о којима се готово ништа не зна или су били комесарчићи који су се касније доказали у лојалности “вољеном вођи“ добиле су своју улицу у Београду, а командант који је предводио напад приликом ослобођења првог града од нациста, Лознице, и том приликом погинуо, Веселин Мисита нема улицу именовану по њему. Неопростив пропуст, то би се морало исправити.
Поред побројаних има још личности које заслужују улицу у београду, ту су бројни хероји и погинули борци одбрамбено-отаџбинских ратова 1991-95, или одбране од агресије НАТО савеза 1999-е, поменуо бих капетана Марка Лабудовића и војника Стојадина Мирковића јер њихова жртва је по много чему посебна и узвишена, али било који од бораца одбрамнено-отаџбинских ратова да добије улицу, заслужио је.
Само именовање улица јесте политичка одлука, ту се код именовања подвлађује свјетини, предност имају личности више заступљене на телевизији, глумци или музичари добију често улицу послије упокојења, зато су запостављени научници, умјетници и уопште људи који су оставили траг у струци а нису на радару јавности.
Именовању или преименовању улица треба приступити са пуно пажње, ако су личности не тако давно упокојене и о којима се подоста зна, извагати допринос у области и ако су имали грешака или гријеха, Благоје Јововић је прошао приличну "провјеру" од оних који су се противили да добије своју улицу, што је у реду, треба провјеравати, али и тај аршин треба важити и код других који су добијали улице у времену када је идеолошка позадина била пресудна, ако се негдје омануло код именовања улице, а јесте, ваља то исправити.
Poslednja izmena: