Kada mislite da nema više nade kako reagujete? Da li vas hvata panika, strah i beznađe ili uvek nalazite svetlo u tami?
Gde ga pronađete, i odakle crpite snagu, volju i želju za daljom borbom?
Tražite li podršku ili iz tog mračnog tunela izlazite sami?
Ne razumem čemu uopšte služi nada? Da se lakše zavaraš?
Ne hvata me ništa, šta bude, biće, ako od mene ne zavisi, pomirim se sa činjeničnim stanjem... ako zavisi, neko vreme dozvolim sebi da budem syebana, ali mi se smuči jako brzo taj osećaj samosažaljenja i patetike... i odlučim da izađem iz tunela. Zayebano kada misliš da nije stvar odluke, jer jeste. Najlakše je prepustiti se i kukati nad sopstvenom sudbinom.
To valjda moraš u sebi da pronađeš, ako su deca, ili neko drugi razlog da se boriš, odustani u startu. Takve stvari se ne rade zarad drugih, već sebe radi, jer drugima ne treba taj osećaj krivice koji im se spontano nameće; radi tebe se borim, zbog tebe se trudim, za tebe se žrtvujem... ma laž, bre... sve što radimo radimo radi sebe.
Ako si kukavica da menjaš bilo šta, plašeći se goreg, možeš komotno da skratiš sebi dalje muke... radikalnom metodom.
I nikada ne pomišljam kako je invalidima, onima koji su izgubili najbliže i ostalo gore od onoga što se meni dešava... to je tak utopija. Gledaj one srećnije, pozitivne, pa će se nešto od njihovog pozitivnog potencijala možda nakalemiti... ali opet ni ovo ne znači da trebaš da budeš pasivna. To je najgore u celoj priči. Ne postoji stvar u životu (sem jedne) od koje se nećeš oporaviti, niti problem (sem jednog) za koji ne postoji rešenje. Sve što je neminovno, prihvatiti.
, postupam na sledeci nacin...
koje cuje, oseca, razume sve sto ti se desava ...
