Ima li svetla? :(

Uvek ce da postoje i tama i svetlo... i problem i resenje... Oni koji kazu da postoji samo 'jedna strana' - nisu u pravu. A mi biramo cime cemo da se bavimo. Da li cemo od svega da pravimo problem ili resenje.
Potrebna je velika umna snaga da bi se neko iz 'minusa' okrenuo u 'plus', a razni su i putevi. Za mene je dobar put bio - knjige. Kazu da su knjige zgodan put... ako se i naljutim na knjigu - bolje da pocepam knjigu nego prijatelja...
 
Trinity je lepo napisala da od kukanja nema vajde, svestan sam ja toga, al ponekad biva lakse. Sta ciniti kada ti se zivot svede samo na posao i nista vise, bez ikakvih drugih zivotnih radosti, ljubavi, druzenja?
Kako se pomeriti iz tacke visegodisnjeg mirovanja, tacke obavijene crnilom, bez svetlosti i tracka nade?
Evo uskoro cu uci u tridesete, a zivot mi je bas obesmisljen.
Istina je da nikad nisam bio bas drustven, takav sam po prirodi.
Ranije mi to nije smetalo, a sad kako straim osecam sve vecu prazninu, usamljenost, sto je posledica mog ispraznog zivljenja i svodjenje zivota samo na posao i nista vise.

Ne znam, da li ima medju forumasima ljudi koji su u slicnoj situaciji, ljudi koji su nasli nacina da daju zviotu smisao?
Voleo bih da cujem misljenja i ostalih ljudi, samo vas molim, bez vredjanja i nipodastavanja, zaista nema potrebe za tim.
 
Kada mislite da nema više nade kako reagujete? Da li vas hvata panika, strah i beznađe ili uvek nalazite svetlo u tami?
Gde ga pronađete, i odakle crpite snagu, volju i želju za daljom borbom?

Tražite li podršku ili iz tog mračnog tunela izlazite sami?

http://3.***************/_kMPNVauYFlM/SLaANL_2YFI/AAAAAAAACv4/i6vLmRzv7Rc/s400/djerdap_tunel.jpg
kojot-225x300.jpg
Nada uvek umire zadnja i sve dokle god se covek nada i veruje u lepo i dobro, ima sanse da se to u najvecoj meri upravo i ostvari. ne kaze se zalud da kakve su nam milsi, takav nam je i zivot, jer sve se to reflektuje na druge, jer je covek energija i kakve su nam milsi, na takav nacin da kazem zracimo, a samim tim i takve okolnosti privlačimo. A ima još i ona jedna, pomozi sam sebi pa ce ti i Bog pomoci, dakle zasucemo rukavice pa u borbu sa samim sobom, strahovima, nemirima, zeljama, strepnjama, nadnjima i koječime sta nas sve muci, sputava i nervira, obeshrabrije i koci da realizujemo ono u sta verujemo, zelimo i prizeljkujemo. Svakoga ponekad uhvati strah i osecanje nemoci, ali se covek polako abere pa teraj dalje u nove radne pobede. nekada treba vise vremena nekada manje da se covek pridigne i ustane, ali je vazno da ustane, jer nije sramota pasti vec je srammota ne ustati. Po prvi put u zivotu mi je bio period da mi je bio brodolom u svim segmentima zivota istovremeno gotovo i teško mi je palo. Jako. Trebalo mi je vremena da se saberem i to poprilično, jer sam nerviranjem upropastila zdravlje da sada ne znam kome da zahvalim za to, osim sebi i svojoj preosetljivosti, ali dobro, sta je tu je , izboricu se i sa tim valjda vec nekako, da bude kao pre, jer ovako kako funkcionisem sada me jako iritira i jako sam besna na sebe sto sam svoje telo terala do maksimima ne hajuci za sebe zbog drugih koje je sada baš briga za mene bilo oduvek, sada to znam. Ne trazim podrsku, nekako sam "teška" na trazenju pomoci, samo ko me dobro poznaje ce znati da sama nikada necu zatraziti pomoc u nevolji vec da ce onaj ko me voli znati to da prepozna u meni kada se javlja kao vapaj ali da je meni tesko reci pomozi mi. Znam ja da ljudi uvek pomisle kada me vide, da ono najgore sam prevazišla ali je sitina skroz drugacija i ja to nosim duboko u sebi, neku tugu i bol koja ce se tesko zalečiti, zarasti i ne znam da li cu to ikada moci sa nekim podeliti, podeliti tugu i zal, ali dobro. Izlazim sama na kraj, jer u mojoj glavi ne zelim da dugi vide moje slabosti, ne zato sto se stidim, vec sto bi im to dalo dodatno motiva za radovanje da me vide slomljenu i ranjivu. IZdrazavam kako znam i umem, borim se, ali nije niko od kamena, svako ima neki svoj prag izdrzljivosti i negde uvek mora da pukne, da se covek "dozove" pameti. ZIvot je samo jedan, treba ga ziveti, nisam shvatala dobronamerne savete meni milih ljudi i preterano sam vodila racuna o drugima, najmanje o sebi. NIkada ne treba odustajati i treba se uvek boriti, jer kako kazu nasi stari, kome je leka, tom je i veka. Naučih se, da se mogu osloniti samo na sebe, da samo sebi mogu verovati najviše i porodici i ljudima u koje sam stekla kroz njihove postupke poverenje. Svetla svakako uvek da ima na kraju tunela i uvek ce ga biti, samo smo nekada suvise skoncentrisani na stosta da ne vidimo jasno pri jasnom vidu. :)
 

Back
Top