Када сам срећан, кажу ми да сам детињаст.
Уживам у видео играма, али је друштвено прихватљивије да одем у кладионицу и потрошим новац узалуд.
Питају ме због чега сам ишао у Истанбул, а две године носим једне исте патике од 50 еура. Кажем им да су патике и даље изузетно добре и корисне. Због чега би их мењао? Кажем да сам фасциниран Истанбулом, зато сам и отишао да видим тај град. Питају ме какву корист имам од тог пута. Јесам ли донео јефтине робе за продају? Нисам ништа купио. Зашто нисам више слика барем направио? Живео сам у тренутку, нисам имао времена за слике. Па шта сам то видео? Видео сам историју, коју обожавам. Непроцењив доживљај.
Идем на екскурзије, кажу ми, као да сам основац. Набрајају ми ''корисне'' ствари, на које сам могао новац да потрошим.
Људи који проведу два сата свакодневно на телефонским игрицама, или на ТикТоку, питају ме зашто проведем два сата, једном седмично, на "Red Dead Redemption 2". Кажу ми да то није исто. Они то раде из досаде, а ја се ''уживљавам''. Уживам у невероватној причи и изузетном креираном свету, наспрам безумном скроловању и кликтању по шареним мехурићима. Из неког разлога, људи мисле да је моје уживање мање прихватљиво од овог другог.
Имам довољно новца за живот, за породицу. Имам своју кућу, свој ауто, своје ужитке. Имам и слободно време. Зашто не користим слободно време да створим још новца? Питају ме. Увек се може боље живети. Може се имати боља кућа, бољи ауто. Може се већи ужитак направити. Можда сам и имао све то боље. Али док сам имао добар ауто, нисам имао времена да га возим. Док сам живео у ''бољем'' месту, живот ми је био окупиран послом. Тај бољи посао, једино ме је научио вредности времена. Нисам осећао тај ''понос'' док носим скупе ствари, као што појединци мисле да треба да осећам. Стварам већи новац, не да бих ја уживао, већ да бих га приказао другоме. Зашто бих то радио? Не живим за непознанике, већ за себе.
Онда када сам схватио да ми је довољно пријатно да носим ''обичне'' ствари, почео сам да живим за себе. Када сам схватио да се на крају свог живота нећу никоме правдати за узалуд потрошено време, осим самом себи, почео сам да живим за себе. Можда су историја и путовања безазлене ствари некоме. Мени нису. Можда некоме видео игре звуче безазлено и детињасто. Мени нису. Можда сам могао слободно време, које сада проводим са пријатељима и породицом, да потрошим у стварању више новца. Не кајем се.
Ево ме сад, живим са неком просечном платом. Не конзумирам цигарете, нисам никада ни пробао. Док сам стварно био дете, сматрао сам да би ми та завист уништавала живот, ако би јој се предао. Но добро, ја сам сада детињаст, а могао сам поједине животне ствари да схватим док сам стварно био дете. Тај трошак сада немам. Возим обичан ауто, који је заправо изузетно поуздан и обавља своју дужност. Још један трошак, смањен на минимум, прилагођен мојим могућностима. Али изнад свега, психички сам искоренио ту потребу да јурим за скупим стварима, које служе само да би некоме другом створиле завист.
Питају ме како је могуће да боље живим сада, са дупло мањом платом него пре. Сада имам времена за живот. Сада живим за себе и себи најмилије. Туђе речи, туђе очи и туђе потребе - више нису моје.