Nakon Hristove smrti nije doslo ni do kakve radikalne promene u veri Crkve.Vera u Svetu Trojicu je ranohriscanska vera koja je bila sastavni deo svih baptizmalnih simvola.Kao prilog tome,navescu odlomke iz dela hriscanskih pisaca drugog veka gde je vera u Svetu Trojicu jasno izrazena:
-Atinagora Atinski,Molba za Hriscane(176-7.):
„Ko se ne bi čudio tome što ateistima zovu one koji poštuju Boga Oca,Boga Sina i Duha Svetoga i koji uče o Njihovom jedinstvu u sili i Njihovoj različitosti u poretku.“Zatim dalje kaze da hriscani „teže samo ka tome da upoznaju Boga i Njegovog Logosa,da poznaju jedinstvo Oca i Sina i kakvo je opštenje Oca sa Sinom,ko je Duh,u čemu se sastoji jedinstvo između Njih Trojice,Duha,Sina i Oca,a u čemu je Njihova razlika u tome jedinstvu...Sin Božiji jeste Logos Očev kao Njegova ideja i dejstvujuća sila.Jer po Njemu i kroz Njega je sve stvoreno,pošto su jedno Otac i Sin.A pošto je Sin u Ocu i Otac u Sinu,po jedinstvu i sili Duha,to je onda Sin Božiji Um i Logos Oca.Sin je prvi izdanak Oca,ali On nije u vremenu počeo da postoji-nije stvorenje,jer,pošto je Bog večni Um i večno logosan,On je u Sebi od početka imao Svoj Logos...Duh Sveti ishodi od Oca,kao sunčev zrak izliva se iz Njega i vraća se ka Njemu“.
-Ignatije Antiohijski(postradao 106.),poslanica Filipljanima:
„Tako je Gospod poslao apostole da uče među svim narodima,zapovedivši im da krštavaju u Ume Oca i Sina i Svetoga Duha,ne u jednu ličnost koja ima tri imena,niti u tri ličnosti koje su se ovaplotile,nego u Trojicu koji imaju istu slavu“.
-Teofilo Antiohijski(?-181.),Knjige Avtoliku:
„Ona tri dana, koji su bili pre stvaranja nebeskih svetila,jesu slika Trojice-Oca,Njegovog Logosa i Njegove Premudrosti“.
Dakle,pitanje da li je Bog Sveta Trojica se nije postavljalo.Ono sto je bilo sporno jeste nacin na koji ce se ta vera tumaciti i dozivljavati.Tako smo imali tropike,savelijance,monarhijane idr.,koje su na sebi svojstven nacin tumacili veru u Svetu Trojicu.Pitanje da li mozemo govoriti o jednom Bogu ukoliko kazemo da je on Sveta Trojica,postaje aktuelno sredinom drugog veka,kada je hriscanstvo doslo u dodir sa drevnom grckom filozofijom.To tzv. "grcko pitanje",je zaokupljalo gotovo sve apologete,da bi svoj najveci znacaj dobilo za vreme kapadokijskih otaca,tokom druge polovine cetvrtog veka.
Pre kapadokijaca(Vaslije Veliki,Grigorije Bogoslov,Grigorije Niski),prvi koji je delimicno dao odgovor na ovo pitanje bio je Tertulijan,koji je uveo trijadolosku formulu:"Una substantia,tres personae"("Jedna sustina a tri licnosti").Dakle,jedan Bog je jedna sustina u kojoj postoje tri licnosti ili ipostasi).Ovakvo glediste prihvatili su i kapadokijci koji su,da bi objasnili tajnu Svete Trojice,koristili primer sa tri coveka(ili tri sunca).Naime,kao sto tri coveka predstavljaju tri potpuna bica koja imaju jednu(istu) prirodu,tako i kada je u pitanju Bog imamo tri potpuna bica ali jednu sustinu.No,iako su prihvatili ovakvo poredjenje to su ucinili uz jedno veoma bitno ogranicenje.Postavilo se pitanje,zasto kada govorimo o ljudima postoje tri coveka,dok kada je u pitanju Bog nemamo tri Boga,iako je svako Bozansko bice u potpunosti nosioc bozanske prirode.Kapadokijci odgovaraju da,kada su u pitanju ljudi,moramo uzeti u obzir kategorije prostora i vremena.Naime,prostor i vreme su ono sto dele ljude,sto cini da ti nisi ja,i obrnuto.
No,kada je u pitanju Bog,ne mozemo ukljuciti prostor i vreme,jer te kategorije upucuju na odredjen pocetak,sto bi negiralo pojam bespocetnosti u Bogu.
Dakle,kapadokijci prihvataju ovakvo poredjenje,ali uz izuzimanje prostora i vremena.
Sve ovo do sada i nije bilo toliko revolucionarno(u odnosu na Tertulijanovu formulu),koliko ovo sto sledi.
Standardan odgovor na pitanje "zasto postoji svet?",bio je zato sto Bog(Otac) tako zeli i daje mu da postoji.Medjutim,kapadokijci se ne zaustavljaju na tome.Oni idu korak dalje i postavljaju pitanje:sta je uzrok postojanju Boga?Do tada ovo pitanje se nije postavljalo,vec je Bozije postojanje shvatano kao jedna neminovna realnost.Dakle,Bog jednostavno postoji zato sto je besmrtan po prirodi.Kapadokijci se ne zadovoljavaju ovim odgovorem i uvode pojam ontoloskog Nacela ili Uzroka,koji pronalaze u Licnosti Oca.Otac je,dakle,onaj koj vecno postoji,koji ne stupa u postojanje.Medjutim,to sto je on Otac jeste ontoloski naziv.Jer,ukoliko kazemo da je Bog Otac,onda je logicno pitanje koje sledi:ko mu je Sin.Otac je Otac samo u zajednici sa Sinom i Duhom,i iz tog odnosa prema njima crpi svoje postojanje,vlastiti identitet("Ako je Jedan od iskoni onda su Trojica"-Grigorije Bogoslov).Otac je taj koji zeli da postoji u zajednici sa Sinom i Duhom,na sta mu drugo dvoje,iz ljubavi,odgovaraju potvrdno.Ovakvim shvatanjem Bozije Trojicnosti dolazimo do jos jedne revolucionare ideje-a to je da je jedan Bog,ne jedna sustina,vec Otac("Bog je jedan jer je Otac"-Vasilije Veliki).Tako se teziste pomera sa sustine na licnost.Bog ne postoji zato sto je prosto besmrtan po prirodi,vec zato sto zeli da postoji,i to postojanje neprestano potvrdjuje kroz zajednicu sa drugim dvema licnostima.
a li si vernik neke religije ili se dopisujem sa antiteistom?
