Ribar
Poznat
- Poruka
- 9.164
Naravno, ne! Nije potrebno biti stručnjak za ekonomiju, dovoljno je samo malo razmisliti – čak se pritom ni prst ne mora staviti na čelo.
Na prvi pogled, problem je nezaposlenost. Nezaposlenost je logična posledica razvoja tehnike. Danas jedan jedini čovek, uz pomoć odgovarajuće tehnike, proizvodi više nego deset, sto ili čak hiljadu ljudi pre deset, dvadeset ili sto godina. Ne tako davno, da bi bilo dovoljno hrane poljoprivredom se moralo baviti gotovo celokupno stanovništvo planete. Danas se zemljoradnjom može baviti svega nekoliko procenata (jednocifren broj!) „zemljana“ pa da hrane bude za sve.
Isto važi i za sve ostale proizvodne delatnosti.
Prema tome posla, onako kako smo do sada radili, nikako ne može biti za sve!
Rešenje je prosto: umesto dosadašnje radne sedmice od 35 – 48 sati, trebalo bi je skratiti i tako zaposliti više ljudi. Istovremeno bi svima koji (ipak) ne mogu doći do posla trebalo davati odgovarajuću socijalnu pomoć. Da li je to moguće?
Jeste, sigurno!
Pošto mali broj zaposlenih može proizvesti veliku količinu dobara potrebno je samo ta dobra raspodeliti na pogodan način.
Ko ima najveći uticaj na raspodelu dobara?
Naravno, vlast!
Vlast utiče ne samo na raspodelu, nego čak i na razmišljanje pojedinaca o raspodeli!
Upravo zbog stava vlasti, većina onih koji su pogođeni nepravednom raspodelom, i ne sagledava da su doslovce opljačkani.
Poznato je da mali broj bogataša poseduje oko 80% svetskog bogatstva! Da li su milionski prihodi opravdani na bilo koji način? Kako je moguće da rad jednog jedinog čoveka za jedan sat, vredi više nego rad drugog za godinu, deset godina ili čak za ceo radni vek?
Mislim da tako nešto ipak nije moguće! Ipak je to pljačka – manje ili više legalizovana!
Vlast se ponaša kao da je se to uopšte ne tiče jer su nosioci vlasti ili sami među pljačkašima ili su povezani sa njima.
Opšte je poznato da vlast u Srbiji veoma širokogrudo toleriše rad na crno. Mnogi rade za bednih 8000 (osam hiljada!!!) dinara ne 35 ili 48, nego često 60, pa čak i 70 sati nedeljno!
Uzmimo da rade „samo“ 48 sati (prosek je svakako veći!), njihova je stvarna satnica manje od 38.5 dinara, odnosno nepuna 34 evroCENTA! Istovremeno u istoj državi, trener fudbalske reprezentacije ima 100 000 evra mesečno, odnosno 1 200 000 (milion i dve stotine hiljada!!!) evra godišnje! http://diplomiraniduduk.mojblog.rs/p-ljudi-ili-podrepasi/181332.html Neka je i njegovo radno vreme 48 sati (svakako je manje), satnica mu je 480.77 evra! Trener (zaposlen a ne vlasnik kluba!) ima 1425 PUTA veću satnicu! Jedan jedini trenerov sat vredi koliko šest meseci i 26 dana rada ovog drugog!
Da li je tolika razlika moguća makar taj trener imao i deset doktorata!
Ta zarada može biti samo posledica prevara i pljački u raznim oblicima! To što su mnogi oblici pljačke legalizovani nimalo ne menja njihovu stvarnu suštinu!
Malo će se ko složiti sa ovim razmišljanjem. S jedne strane su duboko ukorenjena predubeđenja i predrasude kod većine, čak i kod onih kojima ovo ide u prilog, a s druge previše je snažan otpor pljačkaša jer su uglavnom oni i na vlasti.
Na prvi pogled, problem je nezaposlenost. Nezaposlenost je logična posledica razvoja tehnike. Danas jedan jedini čovek, uz pomoć odgovarajuće tehnike, proizvodi više nego deset, sto ili čak hiljadu ljudi pre deset, dvadeset ili sto godina. Ne tako davno, da bi bilo dovoljno hrane poljoprivredom se moralo baviti gotovo celokupno stanovništvo planete. Danas se zemljoradnjom može baviti svega nekoliko procenata (jednocifren broj!) „zemljana“ pa da hrane bude za sve.
Isto važi i za sve ostale proizvodne delatnosti.
Prema tome posla, onako kako smo do sada radili, nikako ne može biti za sve!
Rešenje je prosto: umesto dosadašnje radne sedmice od 35 – 48 sati, trebalo bi je skratiti i tako zaposliti više ljudi. Istovremeno bi svima koji (ipak) ne mogu doći do posla trebalo davati odgovarajuću socijalnu pomoć. Da li je to moguće?
Jeste, sigurno!
Pošto mali broj zaposlenih može proizvesti veliku količinu dobara potrebno je samo ta dobra raspodeliti na pogodan način.
Ko ima najveći uticaj na raspodelu dobara?
Naravno, vlast!
Vlast utiče ne samo na raspodelu, nego čak i na razmišljanje pojedinaca o raspodeli!
Upravo zbog stava vlasti, većina onih koji su pogođeni nepravednom raspodelom, i ne sagledava da su doslovce opljačkani.
Poznato je da mali broj bogataša poseduje oko 80% svetskog bogatstva! Da li su milionski prihodi opravdani na bilo koji način? Kako je moguće da rad jednog jedinog čoveka za jedan sat, vredi više nego rad drugog za godinu, deset godina ili čak za ceo radni vek?
Mislim da tako nešto ipak nije moguće! Ipak je to pljačka – manje ili više legalizovana!
Vlast se ponaša kao da je se to uopšte ne tiče jer su nosioci vlasti ili sami među pljačkašima ili su povezani sa njima.
Opšte je poznato da vlast u Srbiji veoma širokogrudo toleriše rad na crno. Mnogi rade za bednih 8000 (osam hiljada!!!) dinara ne 35 ili 48, nego često 60, pa čak i 70 sati nedeljno!
Uzmimo da rade „samo“ 48 sati (prosek je svakako veći!), njihova je stvarna satnica manje od 38.5 dinara, odnosno nepuna 34 evroCENTA! Istovremeno u istoj državi, trener fudbalske reprezentacije ima 100 000 evra mesečno, odnosno 1 200 000 (milion i dve stotine hiljada!!!) evra godišnje! http://diplomiraniduduk.mojblog.rs/p-ljudi-ili-podrepasi/181332.html Neka je i njegovo radno vreme 48 sati (svakako je manje), satnica mu je 480.77 evra! Trener (zaposlen a ne vlasnik kluba!) ima 1425 PUTA veću satnicu! Jedan jedini trenerov sat vredi koliko šest meseci i 26 dana rada ovog drugog!
Da li je tolika razlika moguća makar taj trener imao i deset doktorata!
Ta zarada može biti samo posledica prevara i pljački u raznim oblicima! To što su mnogi oblici pljačke legalizovani nimalo ne menja njihovu stvarnu suštinu!
Malo će se ko složiti sa ovim razmišljanjem. S jedne strane su duboko ukorenjena predubeđenja i predrasude kod većine, čak i kod onih kojima ovo ide u prilog, a s druge previše je snažan otpor pljačkaša jer su uglavnom oni i na vlasti.
U Srbiji prvo treba da se otvore kampovi i koledži za decu i mlade na kojima će da uče kulturu i ponašanje normalnih društava, neka vrsta kulturne kolonizacije i renesanse.
