Ima jedan svetitelj brzi pomoćnik

Оно на што сам знао да одговорим, одговорио сам. А оно на што нисам знао шта да одговорим, нисам.
Дуго ти већ избегаваш да нам кажеш где си завршио курс, а видим да знаш да дајеш препоруке овде ко треба коме да се моли.
 
Дуго ти већ избегаваш да нам кажеш где си завршио курс, а видим да знаш да дајеш препоруке овде ко треба коме да се моли.
Kurs? Davno sam išao na besplatni kurs stranih kod kalvinista. Uslov je bio i da se ide, ako nećeš da platiš, na proučavanje Svetog pisma. Išao sam i dosta toga naučio, ali sam sve upoređivao sa pravoslavnim tumačenjima.
 
"1. The Primacy of Peter and of the Roman Pontiff

Commenting on the text "I shall give to thee the keys of the kingdom of heaven" (Matt. 16, 19) St. Anthony says St. Peter "was placed at the head of the apostles and at the head of the Church" -and that "to him who had made a profession of Christ's divinity before all the rest, was also given before all the other apostles the prerogative of the keys."

Cephas in capite Apostolorum et ecclesiae constitutus est — qui prae caeteris confessus est, prae caeteris donatur clavibus.* The allusion here to Peter's primacy is evident. He is placed at the head of the Apostles and of the Church and for that reason is given "above all others" (prae caeteris) the custody of the keys. He enjoys power and jurisdiction, because he "above all others" (prae caeteris) was the first to make a public profession of Christ's divinity. "Keys," continues our saint serve a twofold purpose: "they admit the worthy, they exclude the unworthy from the Kingdom."

Dignos recipere et indignos excludere — a regno. In showing the excellency, the primacy of Peter's position, the Franciscan Doctor professes that although all the Apostles enjoy the same judiciary power as Peter (cf. John 20, 22) and every diocese (bishop) has the same authority over its own priests, Peter enjoys a special prerogative because on one's unity in the Faith with Peter and association with him in the Church depends both the power to be absolved from sin (jurisdiction) and the possibility of entering the kingdom of heaven. These are his words: Sed ideo Petrus specialiter earn (judiciariam potestatem) accepit, ut omnes intelligant, quod quicumque ab unitate ejus se separaverit, nec peccatis solvi, nec coelum ingredi potest. 8
(...)
Anthony of Padua, thus precedes in time, as he equals in clarity of doctrine, all of his contemporary scholastics — Alexander of Hales, Albert the Great, St. Thomas of Aquin, St. Bonaventure, and Duns Scotus in upholding this special prerogative of Peter and of his followers as vicars of the Church in the government of the whole Church — a prerogative not merely of honor (Gallicanism), but also and especially of universal jurisdiction. In his Sunday and feast-day sermons, but particularly in his In Cathedram Petri (February 22) St. Anthony teaches the divine origin of Peter's primacy, its nature, its extent, its efficacy, etc.
"
https://archive.org/details/StAnthonyOfPaduaDoctorOfTheChurchUniversal/page/46/mode/1up?view=theater

Neće vam proći podmetačina. Jeretik nije svetitelj.
 
"1. The Primacy of Peter and of the Roman Pontiff

Commenting on the text "I shall give to thee the keys of the kingdom of heaven" (Matt. 16, 19) St. Anthony says St. Peter "was placed at the head of the apostles and at the head of the Church" -and that "to him who had made a profession of Christ's divinity before all the rest, was also given before all the other apostles the prerogative of the keys."

Cephas in capite Apostolorum et ecclesiae constitutus est — qui prae caeteris confessus est, prae caeteris donatur clavibus.* The allusion here to Peter's primacy is evident. He is placed at the head of the Apostles and of the Church and for that reason is given "above all others" (prae caeteris) the custody of the keys. He enjoys power and jurisdiction, because he "above all others" (prae caeteris) was the first to make a public profession of Christ's divinity. "Keys," continues our saint serve a twofold purpose: "they admit the worthy, they exclude the unworthy from the Kingdom."

Dignos recipere et indignos excludere — a regno. In showing the excellency, the primacy of Peter's position, the Franciscan Doctor professes that although all the Apostles enjoy the same judiciary power as Peter (cf. John 20, 22) and every diocese (bishop) has the same authority over its own priests, Peter enjoys a special prerogative because on one's unity in the Faith with Peter and association with him in the Church depends both the power to be absolved from sin (jurisdiction) and the possibility of entering the kingdom of heaven. These are his words: Sed ideo Petrus specialiter earn (judiciariam potestatem) accepit, ut omnes intelligant, quod quicumque ab unitate ejus se separaverit, nec peccatis solvi, nec coelum ingredi potest. 8
(...)
Anthony of Padua, thus precedes in time, as he equals in clarity of doctrine, all of his contemporary scholastics — Alexander of Hales, Albert the Great, St. Thomas of Aquin, St. Bonaventure, and Duns Scotus in upholding this special prerogative of Peter and of his followers as vicars of the Church in the government of the whole Church — a prerogative not merely of honor (Gallicanism), but also and especially of universal jurisdiction. In his Sunday and feast-day sermons, but particularly in his In Cathedram Petri (February 22) St. Anthony teaches the divine origin of Peter's primacy, its nature, its extent, its efficacy, etc.
"
https://archive.org/details/StAnthonyOfPaduaDoctorOfTheChurchUniversal/page/46/mode/1up?view=theater

Neće vam proći podmetačina. Jeretik nije svetitelj.
Papizam nije saborno osuđen, rimskom papi nije suđeno i nije osuđen za jeres. A to ako je sveti Antonije Padovanski i rekao to što navodiš, to je teologumena. Zastranjenje a ne jeretikovanje. Blaženi Augustin je takođe imao zastranjenja u veri, ali je opet svetitelj.
 
Papizam nije saborno osuđen, rimskom papi nije suđeno i nije osuđen za jeres.
Римокатолици су пуни застрањења од изворног хришћанства. Почевши од безгрешног зачећа Богородице, преко причешћа (које постоји у два различита вида) до тога да је епископ Рима незаблудив ex catedra.
Папа нема првенство власти и то је велики проблем кога римокатолици неће да се одрекну и што није у складу са Предањем.
Измишљотина коју су направили је много велика.
Пре свега, инсистирање на целибатном свештенству није у складу са историјом Цркве и никада није било обавезно да свештеници апсолутно морају бити целибатни.
Римокатолици су се потпуно запетљали у својим застрањењима.
A to ako je sveti Antonije Padovanski i rekao to je što navodiš, to je teologumena.
За православне су речи Антонија Падованског потпуно ирелевантне. Он се не слави у православној Цркви. Пробај то да схватиш.
 
Gde to piše? Gde je odluka vaseljenskog sabora? Ne slažem se sa papskim zastranjenjima.
Па сама функција папе као вечног судије који је непогрешив је застрањење. Темељи папе су застрањење. Ако се не слажеш са застрањењима, онда не можеш подржавати ни једног папу.
Зашто се мењају догматске ствари да је Богородица морала да буде безгрешно зачета ? Зашто се измишљају лажи ?
 
Римокатолици су пуни застрањења од изворног хришћанства. Почевши од безгрешног зачећа Богородице, преко причешћа (које постоји у два различита вида) до тога да је епископ Рима незаблудив ex catedra.
Папа нема првенство власти и то је велики проблем кога римокатолици неће да се одрекну и што није у складу са Предањем.
Измишљотина коју су направили је много велика.
Пре свега, инсистирање на целибатном свештенству није у складу са историјом Цркве и никада није било обавезно да свештеници апсолутно морају бити целибатни.
Римокатолици су се потпуно запетљали у својим застрањењима.

За православне су речи Антонија Падованског потпуно ирелевантне. Он се не слави у православној Цркви. Пробај то да схватиш.
Pa i neka razmišljanja blaženog Augustina su irelevantna. I Sveti vladika Nikolaj se odrekao nekih svojih spisa iz mladosti. Rekao sam da se ne slažem sa rimokatoličkim zastranjenjima, ali to ne znači da su otpali od Boga i vaseljenske Crkve skroz u jeres poput luterana, adventista i sličnih.
 
Pa i neka razmišljanja blaženog Augustina su irelevantna.
Non sequitur.
I Sveti vladika Nikolaj se odrekao nekih svojih spisa iz mladosti.
Non sequitur #2
Rekao sam da se ne slažem sa rimokatoličkim zastranjenjima, ali to ne znači da su otpali od Boga i vaseljenske Crkve skroz u jeres poput luterana, adventista i sličnih.
Oнда си се одрекао папе, честитам.
 
Molitva za pronalazak onoga što je izgubljeno

Slavni sveti Antune, udostojen si božanske blagodati da pronađeš ono što je izgubljeno. Pomozi mi da pronađem Božiju milost i učini me revnim i čestitim u služenju Bogu. Pomozi mi, po tvom zagovoru, da pronađem ono što sam izgubio.

(Možete navesti izgubljeno)

Molitva Gospodnja

Bogorodice Djevo

Slava Ocu...

Pomolimo se:

Sveti Antune, slavni slugo Božiji, poznat po svojim zaslugama i velikim čudesima, pomozi nam pronaći izgubljeno; ojačaj nas u iskušenju i prosvetli nam razum u traženju Božije volje. Pomozi nam da ponovo zadobijemo blagodatni život uništen našim grehom i dovedi nas do slave koju nam je obećao Spasitelj. Amin.
Nije iz Niša
 
Moje lično teološko mišljenje (teologumena) je da samo Pravoslavna Crkva ima izvorno hrišćansko učenje koje su učili Gospod Isus Hristos i njegovi apostoli i da je punina blagodati Svetoga Duha postoji samo u Pravoslavnoj Crkvi, ali i da Sveti Duh deluje i u drugim hrišćanskim zajednicama kako bi ljude doveo do spasenja (koliko je vera bliža izvornoj, toliko je i blagodat jača). Pa prema tome i Otkrivenju 3. glava (pismo crkvi u Sardu), smatram Antonija Padovanskog svetiteljem, na delu.
 
Moje lično teološko mišljenje (teologumena) je da samo Pravoslavna Crkva ima izvorno hrišćansko učenje koje su učili Gospod Isus Hristos i njegovi apostoli i da je punina blagodati Svetoga Duha postoji samo u Pravoslavnoj Crkvi, ali i da Sveti Duh deluje i u drugim hrišćanskim zajednicama kako bi ljude doveo do spasenja (koliko je vera bliža izvornoj, toliko je i blagodat jača). Pa prema tome i Otkrivenju 3. glava (pismo crkvi u Sardu), smatram Antonija Padovanskog svetiteljem, na delu.
Kad nemaš ništa onda mitovi su nešto i drži nedaj,vukodlaci i vile barabići ...
 
Rekao sam da se ne slažem sa rimokatoličkim zastranjenjima, ali to ne znači da su otpali od Boga i vaseljenske Crkve skroz u jeres poput luterana, adventista i sličnih.
Земља је равна или није равна.
Не можеш истовремено веровати у обоје.
Ти или си за папу или против. Нема средине.
Ако си против застрањења, ти си против папе.
Јасно као дан.
Сам папа је застрањење. Схваташ ? Његова функција је таква да без незаблудивости ex catedra римокатолици не постоје, бискупи не постоје, не постоји ништа.
Римокатолици не желе да се одрекну незаблудивости папе. Ако си против тога, ти си против папе. Просто.
 
Gde to piše? Gde je odluka vaseljenskog sabora? Ne slažem se sa papskim zastranjenjima.
Пише у дјелима православних светитеља.

"Према томе, једна, света католичанска и апостолска Црква следећи источним и западним Оцима, као што је у време наших Отаца проповедала, тако и сада опет саборно вапије да ово новоуведено мишљење, као да Дух Свети од Оца и Сина исходи, јесте суштински јерес, и да његови следбеници, ма ко они били, јесу јеретици по изричитој осуди споменутог Дамаса, а заједнице које они образују јесу јеретичке, и да је са њима свака духовна заједница од стране деце православне католичанске Цркве безакона, а нарочито по сили 7. правила Трећег васељенског сабора." (Окружна посланица источних патријараха из 1848. године).

"Али, главна јерес римске цркве, не по суштини, већ по деловању, јесте измишљени догмат првенства, или тачније, гордо тражење власти епископа Рима над друга четири Источна патријарха. Ради ове власти, следбеници римске цркве су свог папу поставили више правила и одлука Васељенских Сабора, верујући у његову непогрешивост." (св. Амврозије Оптински).
 
Пише у дјелима православних светитеља.

"Према томе, једна, света католичанска и апостолска Црква следећи источним и западним Оцима, као што је у време наших Отаца проповедала, тако и сада опет саборно вапије да ово новоуведено мишљење, као да Дух Свети од Оца и Сина исходи, јесте суштински јерес, и да његови следбеници, ма ко они били, јесу јеретици по изричитој осуди споменутог Дамаса, а заједнице које они образују јесу јеретичке, и да је са њима свака духовна заједница од стране деце православне католичанске Цркве безакона, а нарочито по сили 7. правила Трећег васељенског сабора." (Окружна посланица источних патријараха из 1848. године).

"Али, главна јерес римске цркве, не по суштини, већ по деловању, јесте измишљени догмат првенства, или тачније, гордо тражење власти епископа Рима над друга четири Источна патријарха. Ради ове власти, следбеници римске цркве су свог папу поставили више правила и одлука Васељенских Сабора, верујући у његову непогрешивост." (св. Амврозије Оптински).
Pošto nema pravno validne osude, onda su još u Crkvi.
 
Odakle ti ideja da je za konstatovanje jeresi potreban vaseljenski sabor? Nisu sve jeresi ikad izašle pred vaseljenske sabore pa ih ipak smatramo jeresima.
Ovo rezonovanje grčkog starokalendarskog mitropolita Kiprijana Kucumbasa (+2013) dobro razjašnjava položaj i rimokatolika i današnjih pravoslavnih ekumenista:

Verujemo u “jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu”. “Crkva na nebu i Crkva na zemlji jedno su”, čak i ako se potonja naziva imenima različitih mesta, poput Crkve “u Galatiji”, “u Efesu” ili “Crkva u Grčkoj”. “Jedan Gospod” Pravoslavne Crkve je Gospod naš Isus Hristos. “Jedna vera” u Crkvi je Pravoslavlje bogonadahnutih apostola, svetih vaseljenskih sabora i bogonosnih otaca. "Jedno krštenje" za spasenje - pravoslavno krštenje "u ime Oca i Sina i Svetoga Duha".

Pravoslavna crkva u celini je nepogrešiva i nepobediva. "I vrata paklena neće je nadvladati", govori Gospod Svemogući. Međutim, hrišćani i mesne Crkve mogu pogrešiti u pitanjima vere, odnosno mogu duhovno oboleti, a ponekad dolazi i do stanovitog “prodiranja bolesti u telo Crkve”, kako kaže sv. Jovan Zlatousti. Hrišćani se mogu podeliti i unutar Crkve se može pojaviti “razdor”, kako apostol Pavle piše Korinćanima. Pomesne Crkve mogu pasti u jeres, kao što se dogodilo sa drevnom Pravoslavnom Crkvom Zapada, koja je upala u velike jeresi papizma i protestantizma, a naposletku i u jeres nad jeresima – ekumenizam.

Duhovne bolesti unutar Crkve leče se ili pokajanjem ili crkvenim sudom. Sve do samog izvrgnuća jeretika, raskolnika ili grešnika – bilo od strane Crkve, bilo izravno od samog Gospoda – mišljenje pojedinog vernika ne može zameniti saborni sud Crkve i njezina Gospoda Isusa Hrista, čak i ako stvar ostaje nerešena do Drugog dolaska. Kao što znate, Crkva se u Svetom pismu upoređuje sa poljem punim "pšenice" i "kukolja", prema Božanskoj i crkvenoj ekonomiji. Lica koja su u zabludi u ispravnom shvatanju vere, čime greše, ali još nisu osuđena od crkvenog suda, bolesni su članovi Crkve. Crkvene tajne koje obavljaju takvi neosuđeni članovi, prema Sedmom vaseljenskom saboru, valjani su. Na primer, njihova su rukopoloženja od Boga, rekao je predsedavajući ovog Sabora sv. Tarasije. Sa druge strane, eventualne kazne koje propovednici jeresi izriču pravoslavnima koji joj se suprotstavljaju nevažeće su i neutemeljene, prema učenju Crkve, “od trenutka kada su počeli propovedati” (odnosno od trenutka kada su počeli propovedati jeres), kako kaže sv. Celestin Rimski i odobrio je Treći vaseljenski sabor.
 
Poslednja izmena:

Back
Top