Što se tiče ličnih stavova etničkih Srba koji su bili ogrezli bilo u ustaštvu, bilo u drugom obliku antisrpstva, odnosno koji su děo svojeg dostojanstva investirali u svojevrsnu prěvaru sebe i drugih, věrujem da tu važi pravilo koje bi moglo da glasi: ko đavolu dušu proda, nikad ju ne otkupi. Radi se o psihologiji koja se može pratiti i po tome kako je npr. pěvačima pravim Hrvatima danas mnogo lakše da dođu i pěvaju u Běogradu nego nacionalno eksponiranim pohrvaćenicima srpske etničke pripadnosti. Valjda je život prěkratak za dvě psihološke revolucije takvih razměra.
Kad bolje razmislim, tri su faktora koja konvertitu onemogućavaju rekonverziju, jedan unutrašnji faktor i dva faktora naše srědine:
1) Griža savěsti je tolika da osoba postepeno ali nepovratno formira unutrašnjeg neprijatelja od uzroka zbog kojeg ju savěst grize, pa je
put ka pokajanju blokiran. I što je osoba većeg moralnog integriteta to će se teže oprěděliti za rekonverziju tj. unutrašnju kontrarevoluciju; takva će osoba uspostaviti ravnotežu između osěćaja kazne od griže savěsti i svoje amoralne odluke o konverziji. To je češće slučaj kod prisilnih ili imam-někakav-dokaz-prisilnih konverzija, dok kod konverzija motivisanih statusnom ambicijom, kod oportunista sa slabim osěćajem za nacionalne, religiozne ili tradicionalne vrědnosti može doći i do rekonverzije i rerekonverzije itd.
2) Pored griže savěsti postoji i (stereotip ili zaista) izněverena i oštro osuđujuća srpska zajednica, sa problematičnim izgledima za uvažavanje ma kakvog pokajanja, věrovatno i sa tendencijom brutalnog iskorištavanja pokajnika u atmosferi prětećeg "opravdanog" linča.
3) S druge strane, nasuprot dosađujuće savěsti i osuđujuće srpske zajednice, u Hrvatskoj vlada atmosfera potpunog uvažavanja, prihvaćanja i pozdravljanja konvertitskog čina pojedinca što mu utire
put bez povratka.
I kad sve to uzmemo u obzir, šta nama uopšte znače izjave Uzelca ili Borojevića, kakva je njihova težina, ako znamo da je Uzelac tipičan priměr gore opisanog obrasca - jednom konvertit - uvěk konvertit - nikad rekonvertit, što je dokazao autodestruktivnim aktom uvrěde kralja Aleksandra (i to je možda najznačajniji citat koji imamo na raspolaganju po pitanju njegovog stava). Uzelac je prvo bio na strani A-U, zatim se njime, najvěrovatnije bez ikakvog poštovanja i uvažavanja poslužila vojska SHS, da bi ga velikodušno primila Pavelićeva avijacija. On 1954. umire kao ustaša i to je njegovo konačno oprěděljenje. A da li je zvao hrvatskog pravoslavnog popa da ga prěd smrt ispovědi, to znaju samo momci iz HSP-a i, kako vidim, debelo sponzorisanog sajta
www.hrvatskipravoslavci.com .
Borojević je uzorni priměr čověka od moralnog integriteta. Kako on, koji je do 1918. svim svojim srcem bio uz Cara može postati simpatizer Jugoslovije, koja mu je, (a to sam opisao pod 2), uskratila penziju? Siguran sam da ni njemu nije bio pravoslavni pop na sahrani u Celovcu - možda něko tvrdi suprotno? Iskreno tragajući za religioznim uběđenjima ove dvojice generala srpskog porěkla, ja mislim da su obojica skončali kao ateisti razočarani u život.
