Upravo je ispratila Rory-ja u školu. Shannon je jutros rano odvela blizance na kopno kod doktora. Blizaci su sve bolesti dobijali u paketu, onako nežni i slatki; za razliku od Rory-ja koji nije bio ozbiljnije bolestan ni jednom za tri godine, i obično delovao kao da će izrasti u dripca koji konjima čupa repove. Već je dva dana zanovetao da mu napravi gibanicu; jelo koje je obožavao kao da se radi o kakvom sablažnjivo skupom specijalitetu za retke gastronome. Bila je već debelo u poslu, kad je Hamish viknuo odole iz puba:
-Imaš posetu!..
Ona mahinalno baci pogled na stari sat na zidu. Poseta? Nijednom otkad je došla na ostrvo, nije imala posetu. Ovde je bilo malo devojaka njenih godina, a ni one kojih je bilo, nisu se s njom posećivale. Ma koliko se ona možda mogla praviti nevešta, ali najbolje što bi se uopšte reklo o odnosu ostrvljanja spram strankinje u njihovom gradu, jeste to da je velikodušno tolerišu. Da je iole ovisila o tuđem mišljenju ili naklonosti, pobegla bi sevajući petama sat vremena po dolasku. Međutim, nju to zaista nikad nije zanimalo.
Bespomoćno je pogledala nered po stolu, kao i svoje ruke. Hamish je iz nekog idiotskog razloga zvučao zvanično. Ko bi, za ime celog prokletog sveta, dolazio njoj u posetu, u ovo doba dana? Međutim, nije imala vremena da se pita. Stepenice su škripale, kao da dolazi više od jednog čoveka, ili je taj čovek neuobičajeno težak; i ona se skoro poplaši. Zurila je u vrata i nesvesno udahnula vazduh kad jedna ogromna senka ispuni dovratak i Angus McIntosh uđe u kuhinju.
Jako svetlo sa stropa rasteralo je bolećive senke jutra po ćoškovima, i ona ga po prvi put u životu uspe jasno i dobro videti. Nikad joj pre nije bio bliže. Uvek ga je viđala iz daljine, s leđa; a čak ni juče, kad mu je otišla na prag, nije ga razabrala pravo jer je stajao u senci. Međutim, skoro je zažalila za preimućstvom svog neznanja.
Uvek je imala utisak o njemu kao o velikom, uvrnutom neotesancu, iako je znala, iz razgovora, da su McIntoshi na ovom ostrvu aristokratija. Nekada je celo ostrvo bilo njihovo. Nekada je klan McIntosha držao ne samo ostrvo, već i golemu zemlju na kopnu. Onda ih je zadesilo par zlosrećnih generacija, i danas im nije preostalo ništa osim kuće na litici. Ali usprkos tome, činilo se da plava krv uvek nekako pronađe načina. Možda više nije imao zemlju i bogatstvo svojih predaka, međutim Angusu McIntoshu to nije ni trebalo. On je bio živa legenda u celoj prostranoj zemlji Škotskoj. Čak je i ona, došavši na ostrvo, pročitala nekoliko njegovih knjiga. Otkad je u Britaniji, tu i tamo je natrčavala na ime Angusa McIntosha, i svakako je znala za njega po čuvenju i listama bestselera. Međutim, zainteresovala se tek kad joj je Shannon natuknula najveću (i jedinu, ako ćemo pošteno) znamenitost svog rodnog ostrva pred polazak u Škotsku. Rekla je nešto u stilu: da li sam ti pominjala da sam išla u školu s Angusom McIntoshem? On još živi na ostrvu. Ona je pomislila: opa! Imaću čuvenog pisca u komšiluku! Više iz sprdnje nego zbog bilo čega drugog, uzela je neke njegove knjige koje su joj bleštale u lice u lokalnoj prodavnici. Pročitala ih je u dahu, za par noći.
Taj je čovek znao svoj posao, i bio majstor u njemu.
Svakako je mogao dozvoliti sebi da bude bahato, arogantno kopile. Samouvereni gard s kojim je sad pred njom stajao, uistinu je značio da se neki ljudi rađaju pod srećnom zvezdom. Bio je poslednji u nizu od sedam ili osam vekova plavokrvnih dripaca koji su drmali i tresli ovi delom Škotske, a uz to je imao i svog ličnog talenta; tek toliko da mu niko pod nebom ne može prebaciti kako je - samo McIntosh. Nekim ljudima, znala je, predstavlja ogroman teret to što su im preci osnivači domovine i što je mizerno malo toga preostalo da se uradi ne bi li iole opravdali prezime koje nose. Drugi, pak, uspeju sopstvenim trudom; ali ih mori nedostojno poreklo pri, s uspehom neizbežnim, kontaktom s kraljevima. Angusa McIntosha nije mučilo ništa pod nebom. On je imao sve.
Smatrala bi njegovu legendarnu ekscentričnost punim njegovim pravom, samo da se nije zamerio njoj, lično. Shannon je rekla: svi su McIntosi uvrnuti, to je oduvek tako. Niko se na ostrvu nije zamarao čuđenjem što Angus McIntos živi osamljen u kući na litici, s ćerkom jedinicom, ne kontaktira ni sa kim i ne dozvoljava da iko kontaktira s njim. Pa šta? Njegovi su preci radili još stotinu puta gore stvari, i, svakako, sa stotinu puta gorim posledicama po ostrvo i ljude koji na njemu žive. Čak je i ona, iz zemlje u kojoj je plemstvo stučeno u prah pre neizbrojivo mnogo godina, znala kako je aristokratiji prirođena uvrnutost. Zato se i kaže da im je krv plava. Jer je to nešto drugo.
Posmatrala je Angusa McIntosha u kuhinji McGonagallovih, i svakako razumevala da je on nešto drugo. Bila je u stanju ispoštovati njegovo čudaštvo, izolaciju, aroganciju... Ne slažući se, ali dozvoljavajući da je to njegovo prokleto pravo, mogla je ispoštovati što i svoju kćer drži podalje od sveta. Ali nikako nije bila u stanju zanemariti način na koji se poneo prema njoj. Uopšte nije imala sluha za kopilad koja smatra da je bezobrazluk jedino čega su svi na svetu uopšte dostojni.
Na kraju krajeva, čovek uvek primi lično.
Neugodno svesna svojih ruku ubrljanih brašnom, oholo je digla bradu pred njim i rekla:
-Da?
Nije se potrudila ni da ga pozdravi. Uostalom, i on je ćutao kao zaliven, kao da je ona došla u njegovu kuhinju. Bio je toliko visok da je odmah znala da nikad nije videla nikoga ni približno njegove visine; neverovatno velik i snažan muškarac, kao Zevs na Olimpu. Gotovo ga je mogla zamisliti kako u ruci steže munju. Širina njegovih ramena, linija nogu; sve je to bilo kao izvajano u slavu kakvom božanstvu. Pretpostavila je da bi mu, svučenom, ljudi (žene?) podigli oltar i prinosili žrtve; ali tu je misao smesta, uz psovku, oterala iz glave. Onda joj je pažnju zaokupila neobično poznata boja i izgled njegove divlje kose pale na ramena; i trebalo joj je par trenutaka pre nego je shvatila da istu takvu kosu ima i njegova ćerka. Bila je crvena i zlatna kao požar, i isto tako gusta i kvalitetna. Na ostrvu je, naravno, bilo riđokosih ljudi - ako igde, ovde ih je moralo biti - međutim, ona još nijednom nije pomislila: ovako sam zamišljala autentičnog Škota.
Ako je to bilo merilo ičega, onda je Angus McIntosh bio najautentičniji Škot u istoriji tog izraza.
On pogleda u nju onim Moraginim najplavljim plavim očima na svetu; a imao je neočekivano zgodnu riđezlatnu bradu, nije mogla da ne primeti; i reče:
-Dobro jutro, miss. Nadam se da vam ne smetam.
Tatjana trepne poput guščice, i sva njena oholost poče da se osipa kao malo peska na vetru. Nikad se nije mogla rogušiti na ljude koji se ponašaju primereno.
Taj je čovek bio izuzetno grub s njom koliko juče, međutim, sad joj se obraćao uljudno, i, svakako, kulturnije nego ijedan čovek kojeg je srela u zadnjih godinu dve dana. Naglasak kojim su ovi ljudi govorili, njenom je uhu često bio sasvim nerazumljiv, kao da uopšte ne govore engleski; međutim, on je pričao potpuno normalno, i, svakako, koristio prave reči. Bila je ljuta, ne više na njega koliko na sebe, što naseda na takve smicalice; ali nije si umela pomoći. Odjednom je postala oštro i neprijatno svesna svoje, za ovo mesto, uvrnute odeće: kratke suknje na debele čarape i visoke cipele na vezivanje; svog malog crnog džempera i svojih perli; i svojih noktiju obojanih u crno. Jutros je, žureći, pokupila masu svoje kose u otprilike izvesnu punđu, mada nije bilo šnala koje su dugo uspevale držati njenu kosu, i upravo je postala svesna kako je mnogo od tog poispadalo. Hitrim je pokretom smakla pramen s obraza, shvativši šta čini tek kad je već uradila - ruke su joj bile bele od brašna. Njemu preko lica pređe neobičan izraz, kao da će se nasmijati, i ona utučeno shvati da se verovatno umazala.
Krasno. Sad će još pričati s njim i musava.
Panično grabeći sve poraspadale delove svog dostojanstva, oholo je odgovorila:
-Ne, u redu je. Da li ste nešto trebali, gospodine McIntosh?
-Da se ispričam, svakako.
Ona se zgrozi nad njegovim rečima. Imala je neočekivan dojam da je u pitanju neka psina, da je zavitlava. Znala je da je ovo što doživljava verovatno presedan u gradu. Angus McIntosh u životu nije ušao u Hamishev pub ili u bilo čiju kuću u krugu od dvesta milja uopšte. Ideja da će doći odskorašnjoj strankinji iz istočne Evrope bila je upravo jeres. On se nije ispričavao ljudima s kojima njegova porodica živi vekovima i koje, verovatno, zna poimence.
Kakvu glupost izvodi?
Naterala se da kaže:
-Oh?
Onda joj proradi kućno vaspitanje. Možda je taj čovek bio bezobrazno kopile, šta god da mu je sad; ali ona je znala red. Rekla je:
-Sedite, molim vas. Želite li čaj? Kafu?
On je nekoliko trenutaka oklevao. Neobičnim ju je, hitrim pogledom celu obuhvatio; tako da je imala dojam da je tim jednim pogledom zapazio svaki, i najmanji, detalj na njoj; i svakako ga zapamtio. U isto vreme to nije bio mnogo lep pogled. Tako su poznavaoci gledali rasna grla. Ona se ponovo smrači; ali onda on zaustavi oči na njenim, i odjednom se tako lepo nasmeši da joj to istera dah ispod rebara. Nije volela kad se smeh nije doticao čovekovih očiju. Kako se on nasmešio; ceo onaj nadmeni, oholi gard za tren spade, i oči mu omekšaju, postanu, za ne poverovati, ali još plavlje... Imao je savršene zube, osmeh za bilborde.
Rekao je:
-Ne, hvala. Mrsko mi je što vam smetam ovako rano ujutro. Ali obećao sam Morag da ću doći da vam se ispričam.
Ona pomisli: a, obećao si Morag... To je već imalo smisla u posvemašnjoj pomrčini. Ono je slatko dete videlo kakav mu je otac skot. Iz mračne satisfakcije trgnuše je njegove reči:
-Svakako bi bili veom ljubazni ako bi prihvatili moje izvinjenje. Moje jučerašnje ponašanje bez svake je sumnje bilo ružno i neotesano. Ali izuzetno sam slab na svoju ćerku, miss. Postajem ishitren kad je vidim u suzama.
Ona je i dalje ćutala. On reče:
-Da li biste privatili moje izvinjenje, miss?
I onda se ponovo nasmeši tako da njoj klecnuše kolena.
Pomislila je kako on, sasvim sigurno, zna kakav dojam na ljude, a pogotovo žene; ima taj osmeh. Svako ko se tako smeši savršeno je dobro upoznat šta se tim osmehom može.
Znala je to, i svejedno nije uspela odoleti.
Rekla je, skoro kroz zube, ali je svejedno rekla:
-U redu je, gospodine.
Ali se ni uz najbolju volju nije mogla naterati na iole uljudniju reakciju. Jedva nešto blaže, dodala je:
-Je li Morag dobro?
-Oh, da. To je bila samo obična posekotina.
-Drago mi je.
Činilo se da više nemaju šta reći jedno drugom.
Zaista, odmah po njenim rečima, on nanovo poprimi onaj strašni gard posvemašnje oholosti. Učinilo joj se da je izrastao za još nekoliko palčeva kad se prestao smešiti. Bez pozdrava, klimnuo je glavom, okrenuo se i izašao.
Ona osta stajati i gledati za njim; i iako je čula kako grmi stepeništem nadole; opet se nekoliko puta uzastopce pitala je li sve sanjala.
-Imaš posetu!..
Ona mahinalno baci pogled na stari sat na zidu. Poseta? Nijednom otkad je došla na ostrvo, nije imala posetu. Ovde je bilo malo devojaka njenih godina, a ni one kojih je bilo, nisu se s njom posećivale. Ma koliko se ona možda mogla praviti nevešta, ali najbolje što bi se uopšte reklo o odnosu ostrvljanja spram strankinje u njihovom gradu, jeste to da je velikodušno tolerišu. Da je iole ovisila o tuđem mišljenju ili naklonosti, pobegla bi sevajući petama sat vremena po dolasku. Međutim, nju to zaista nikad nije zanimalo.
Bespomoćno je pogledala nered po stolu, kao i svoje ruke. Hamish je iz nekog idiotskog razloga zvučao zvanično. Ko bi, za ime celog prokletog sveta, dolazio njoj u posetu, u ovo doba dana? Međutim, nije imala vremena da se pita. Stepenice su škripale, kao da dolazi više od jednog čoveka, ili je taj čovek neuobičajeno težak; i ona se skoro poplaši. Zurila je u vrata i nesvesno udahnula vazduh kad jedna ogromna senka ispuni dovratak i Angus McIntosh uđe u kuhinju.
Jako svetlo sa stropa rasteralo je bolećive senke jutra po ćoškovima, i ona ga po prvi put u životu uspe jasno i dobro videti. Nikad joj pre nije bio bliže. Uvek ga je viđala iz daljine, s leđa; a čak ni juče, kad mu je otišla na prag, nije ga razabrala pravo jer je stajao u senci. Međutim, skoro je zažalila za preimućstvom svog neznanja.
Uvek je imala utisak o njemu kao o velikom, uvrnutom neotesancu, iako je znala, iz razgovora, da su McIntoshi na ovom ostrvu aristokratija. Nekada je celo ostrvo bilo njihovo. Nekada je klan McIntosha držao ne samo ostrvo, već i golemu zemlju na kopnu. Onda ih je zadesilo par zlosrećnih generacija, i danas im nije preostalo ništa osim kuće na litici. Ali usprkos tome, činilo se da plava krv uvek nekako pronađe načina. Možda više nije imao zemlju i bogatstvo svojih predaka, međutim Angusu McIntoshu to nije ni trebalo. On je bio živa legenda u celoj prostranoj zemlji Škotskoj. Čak je i ona, došavši na ostrvo, pročitala nekoliko njegovih knjiga. Otkad je u Britaniji, tu i tamo je natrčavala na ime Angusa McIntosha, i svakako je znala za njega po čuvenju i listama bestselera. Međutim, zainteresovala se tek kad joj je Shannon natuknula najveću (i jedinu, ako ćemo pošteno) znamenitost svog rodnog ostrva pred polazak u Škotsku. Rekla je nešto u stilu: da li sam ti pominjala da sam išla u školu s Angusom McIntoshem? On još živi na ostrvu. Ona je pomislila: opa! Imaću čuvenog pisca u komšiluku! Više iz sprdnje nego zbog bilo čega drugog, uzela je neke njegove knjige koje su joj bleštale u lice u lokalnoj prodavnici. Pročitala ih je u dahu, za par noći.
Taj je čovek znao svoj posao, i bio majstor u njemu.
Svakako je mogao dozvoliti sebi da bude bahato, arogantno kopile. Samouvereni gard s kojim je sad pred njom stajao, uistinu je značio da se neki ljudi rađaju pod srećnom zvezdom. Bio je poslednji u nizu od sedam ili osam vekova plavokrvnih dripaca koji su drmali i tresli ovi delom Škotske, a uz to je imao i svog ličnog talenta; tek toliko da mu niko pod nebom ne može prebaciti kako je - samo McIntosh. Nekim ljudima, znala je, predstavlja ogroman teret to što su im preci osnivači domovine i što je mizerno malo toga preostalo da se uradi ne bi li iole opravdali prezime koje nose. Drugi, pak, uspeju sopstvenim trudom; ali ih mori nedostojno poreklo pri, s uspehom neizbežnim, kontaktom s kraljevima. Angusa McIntosha nije mučilo ništa pod nebom. On je imao sve.
Smatrala bi njegovu legendarnu ekscentričnost punim njegovim pravom, samo da se nije zamerio njoj, lično. Shannon je rekla: svi su McIntosi uvrnuti, to je oduvek tako. Niko se na ostrvu nije zamarao čuđenjem što Angus McIntos živi osamljen u kući na litici, s ćerkom jedinicom, ne kontaktira ni sa kim i ne dozvoljava da iko kontaktira s njim. Pa šta? Njegovi su preci radili još stotinu puta gore stvari, i, svakako, sa stotinu puta gorim posledicama po ostrvo i ljude koji na njemu žive. Čak je i ona, iz zemlje u kojoj je plemstvo stučeno u prah pre neizbrojivo mnogo godina, znala kako je aristokratiji prirođena uvrnutost. Zato se i kaže da im je krv plava. Jer je to nešto drugo.
Posmatrala je Angusa McIntosha u kuhinji McGonagallovih, i svakako razumevala da je on nešto drugo. Bila je u stanju ispoštovati njegovo čudaštvo, izolaciju, aroganciju... Ne slažući se, ali dozvoljavajući da je to njegovo prokleto pravo, mogla je ispoštovati što i svoju kćer drži podalje od sveta. Ali nikako nije bila u stanju zanemariti način na koji se poneo prema njoj. Uopšte nije imala sluha za kopilad koja smatra da je bezobrazluk jedino čega su svi na svetu uopšte dostojni.
Na kraju krajeva, čovek uvek primi lično.
Neugodno svesna svojih ruku ubrljanih brašnom, oholo je digla bradu pred njim i rekla:
-Da?
Nije se potrudila ni da ga pozdravi. Uostalom, i on je ćutao kao zaliven, kao da je ona došla u njegovu kuhinju. Bio je toliko visok da je odmah znala da nikad nije videla nikoga ni približno njegove visine; neverovatno velik i snažan muškarac, kao Zevs na Olimpu. Gotovo ga je mogla zamisliti kako u ruci steže munju. Širina njegovih ramena, linija nogu; sve je to bilo kao izvajano u slavu kakvom božanstvu. Pretpostavila je da bi mu, svučenom, ljudi (žene?) podigli oltar i prinosili žrtve; ali tu je misao smesta, uz psovku, oterala iz glave. Onda joj je pažnju zaokupila neobično poznata boja i izgled njegove divlje kose pale na ramena; i trebalo joj je par trenutaka pre nego je shvatila da istu takvu kosu ima i njegova ćerka. Bila je crvena i zlatna kao požar, i isto tako gusta i kvalitetna. Na ostrvu je, naravno, bilo riđokosih ljudi - ako igde, ovde ih je moralo biti - međutim, ona još nijednom nije pomislila: ovako sam zamišljala autentičnog Škota.
Ako je to bilo merilo ičega, onda je Angus McIntosh bio najautentičniji Škot u istoriji tog izraza.
On pogleda u nju onim Moraginim najplavljim plavim očima na svetu; a imao je neočekivano zgodnu riđezlatnu bradu, nije mogla da ne primeti; i reče:
-Dobro jutro, miss. Nadam se da vam ne smetam.
Tatjana trepne poput guščice, i sva njena oholost poče da se osipa kao malo peska na vetru. Nikad se nije mogla rogušiti na ljude koji se ponašaju primereno.
Taj je čovek bio izuzetno grub s njom koliko juče, međutim, sad joj se obraćao uljudno, i, svakako, kulturnije nego ijedan čovek kojeg je srela u zadnjih godinu dve dana. Naglasak kojim su ovi ljudi govorili, njenom je uhu često bio sasvim nerazumljiv, kao da uopšte ne govore engleski; međutim, on je pričao potpuno normalno, i, svakako, koristio prave reči. Bila je ljuta, ne više na njega koliko na sebe, što naseda na takve smicalice; ali nije si umela pomoći. Odjednom je postala oštro i neprijatno svesna svoje, za ovo mesto, uvrnute odeće: kratke suknje na debele čarape i visoke cipele na vezivanje; svog malog crnog džempera i svojih perli; i svojih noktiju obojanih u crno. Jutros je, žureći, pokupila masu svoje kose u otprilike izvesnu punđu, mada nije bilo šnala koje su dugo uspevale držati njenu kosu, i upravo je postala svesna kako je mnogo od tog poispadalo. Hitrim je pokretom smakla pramen s obraza, shvativši šta čini tek kad je već uradila - ruke su joj bile bele od brašna. Njemu preko lica pređe neobičan izraz, kao da će se nasmijati, i ona utučeno shvati da se verovatno umazala.
Krasno. Sad će još pričati s njim i musava.
Panično grabeći sve poraspadale delove svog dostojanstva, oholo je odgovorila:
-Ne, u redu je. Da li ste nešto trebali, gospodine McIntosh?
-Da se ispričam, svakako.
Ona se zgrozi nad njegovim rečima. Imala je neočekivan dojam da je u pitanju neka psina, da je zavitlava. Znala je da je ovo što doživljava verovatno presedan u gradu. Angus McIntosh u životu nije ušao u Hamishev pub ili u bilo čiju kuću u krugu od dvesta milja uopšte. Ideja da će doći odskorašnjoj strankinji iz istočne Evrope bila je upravo jeres. On se nije ispričavao ljudima s kojima njegova porodica živi vekovima i koje, verovatno, zna poimence.
Kakvu glupost izvodi?
Naterala se da kaže:
-Oh?
Onda joj proradi kućno vaspitanje. Možda je taj čovek bio bezobrazno kopile, šta god da mu je sad; ali ona je znala red. Rekla je:
-Sedite, molim vas. Želite li čaj? Kafu?
On je nekoliko trenutaka oklevao. Neobičnim ju je, hitrim pogledom celu obuhvatio; tako da je imala dojam da je tim jednim pogledom zapazio svaki, i najmanji, detalj na njoj; i svakako ga zapamtio. U isto vreme to nije bio mnogo lep pogled. Tako su poznavaoci gledali rasna grla. Ona se ponovo smrači; ali onda on zaustavi oči na njenim, i odjednom se tako lepo nasmeši da joj to istera dah ispod rebara. Nije volela kad se smeh nije doticao čovekovih očiju. Kako se on nasmešio; ceo onaj nadmeni, oholi gard za tren spade, i oči mu omekšaju, postanu, za ne poverovati, ali još plavlje... Imao je savršene zube, osmeh za bilborde.
Rekao je:
-Ne, hvala. Mrsko mi je što vam smetam ovako rano ujutro. Ali obećao sam Morag da ću doći da vam se ispričam.
Ona pomisli: a, obećao si Morag... To je već imalo smisla u posvemašnjoj pomrčini. Ono je slatko dete videlo kakav mu je otac skot. Iz mračne satisfakcije trgnuše je njegove reči:
-Svakako bi bili veom ljubazni ako bi prihvatili moje izvinjenje. Moje jučerašnje ponašanje bez svake je sumnje bilo ružno i neotesano. Ali izuzetno sam slab na svoju ćerku, miss. Postajem ishitren kad je vidim u suzama.
Ona je i dalje ćutala. On reče:
-Da li biste privatili moje izvinjenje, miss?
I onda se ponovo nasmeši tako da njoj klecnuše kolena.
Pomislila je kako on, sasvim sigurno, zna kakav dojam na ljude, a pogotovo žene; ima taj osmeh. Svako ko se tako smeši savršeno je dobro upoznat šta se tim osmehom može.
Znala je to, i svejedno nije uspela odoleti.
Rekla je, skoro kroz zube, ali je svejedno rekla:
-U redu je, gospodine.
Ali se ni uz najbolju volju nije mogla naterati na iole uljudniju reakciju. Jedva nešto blaže, dodala je:
-Je li Morag dobro?
-Oh, da. To je bila samo obična posekotina.
-Drago mi je.
Činilo se da više nemaju šta reći jedno drugom.
Zaista, odmah po njenim rečima, on nanovo poprimi onaj strašni gard posvemašnje oholosti. Učinilo joj se da je izrastao za još nekoliko palčeva kad se prestao smešiti. Bez pozdrava, klimnuo je glavom, okrenuo se i izašao.
Ona osta stajati i gledati za njim; i iako je čula kako grmi stepeništem nadole; opet se nekoliko puta uzastopce pitala je li sve sanjala.
