ИЛ-76 летећи вишенаменски теретњак

gost 352028

Aktivan član
Poruka
1.082
Колико је само пожара погасио и помоћи по Србији донео, овај авион је, према мом, више пута истицаном ставу, заслужио најважније место у музеју авијације у нашој земљи.

Прављен према пројектима конструкторског биора под именом Иљушин, још из шездесетих година, овај авион је требало да носи терете од око 40тона, полеће са кратких и неприпремљених писта и да се дохвати висине и брзине крстарења, коју имају путнички и теретни авиони. Када немате чиме да га вучете и препаркирате по аеродрому, он је то могао да обави сам, реверзирањем млаза, односно, могао је да иде и у рикверц. Управо реверзирање млаза, огромне покретне површине на крилима, велике површине на точковима (велики број точкова) су овом авиону омогућили да слети на јако кратку писту и да са исте врло брзо поскочи после краћег залета.

Овај авион је код руса познат и по Афганистанском слетању, односно он је у Афганистанском рату довлачио терете својој војсци, али на аеродромима, око којих је мала површина чувана од стране руске војске, морао да слеће из пуног маневра (спирално спуштање са великим брзинама) и то при повећаној брзини за слетање. Тиме је овај авион морао да прво слети на предњи точак и да "гура" читав авион на доле, па тек онда да спусти и задње точкове. Разлог је био прост: превелика брзина слетања са пуним отклоном узгонских површина на крилима би на класичном слетању (прво задњи точкови, па тек онда предњи) са толиком брзином довела до тога да авион прелети преко пола писте пре него што крене кочење и реверзирање, па је авион требало силом прилепити за писту и онда енергично закочити. После ове процедуре и пилоти великих бомбардера су ишли на обуку код пилота теретњака, како би научили ову процедуру. И дан данас на аеромитинзима ИЛ-76 демонстрира Афганистанско слетање (Афганская посадка).

Шасија му је предимензионисана, поседује кран у себи, може да отвори теретна врата у след лета и да на падобранима испусти тенк, падобранце, терете, све што вам падне на памет.

Чак сам пре пар дана разговарао са једним русом, који је сада камионџија на КАМАЗ-у на нафтним платформама, који је био падобранац на овом ИЛ-76 десантном и искочио је 1999. године на Приштински аеродром Слатине. Тада готово нико није знао (сем оних који су требали) да осим руских снага СФОР-а, које су ноћу убрзаним маршом стигле из БиХ на Космет, било и падобранских десанта и то управо из овог авиона, који је долетео директно из Русије.

И оно што је посластица: овај авион има четири Д-30 мотора, конструисаних од стране Павела Соловјова, који су својевремено били моторизација готово свега што лети. Дакле, потисак су давали хидроавионима, теретњацима, путничким авионима средњих и великих долета, па чак и борбеним авионима четврте генерације (МиГ-31), али и борбеном авиону пете генерације Су-47 Златни Орао (Беркут). Чак и авион за испитивање стратосфере Мајсишчев М-55 Геофизика је опремњен овим моторима. Преносни генератори се покрећу варијантом овог мотора, који покреће синхрони генератор преко редуктора.

Авион је био веома бучан за то време из простог разлога: на њему су се налазила четири двопроточна турбовентилаторска мотора, мале двопроточности, што је значило да се на издуву ових мотора ваздух кретао готово преко два маха и то је правило огромну буку.

Најновијом моторизацијом авиона са моторима ПС-90А посебно припремљених за ИЛ-76, овај авион има долет од преко 50% увећан у односу на претходне верзије авиона, али и носивост му је са 45тона повећана на 60тона. Стари аналогни компјутер од скоро 100кг је замењен дигиталним. Гомила жица и каблова је замењена штампаним плочама. Авион сада има све "на дугме", али је резервирање команди остало, тако да се све може и ручно.

Нашима је спасао многе животе, угасио многе пожаре, а ове године је још једном показао да је заслужио прво место у музејима авијације.

 
Иначе, овај авион је познат и по Кандагарском узлетању. То је узлетање са мање од половине писте:


- - - - - - - - - -

Znacajan avion, ali ogroman, gde bi to stalo u muzej?

Па наравно напољу. Обично велике летилице заврше у дворишту музеја, на спољној поставци.
 
Неки од података који овај авион описују у свом правом смислу (илити руски фактор сигурности):

60,000 kg for the Il-76MF/TF
92,000 kg (Il-76MD/TD), 104,000 kg (Il-76MF/TF)
Max aircraft weight: for other models: 170,000 kg (Il-76M/T), 190,000 kg Il-76MD/TD), 210,000 kg (Il-76MF/TF)
Flight range: 4,000 km (Il-76M/T), 4,400 km (Il-76MD/TD), 4,200 km (Il-76MF/TF)

Дакле, авион већих способности ношења терета од номиналних вредности. Са података о долету се види да је у питању податак за моторе Д-30, а не за ПС-90А-76.

Иначе војне ватијанте ових авиона су опремљене двоцевним, радаром навођеним, топом у репу, детекторима радарског и ласерског осветљавања и ИЦ мамцима. Још нисам видео како овај авион маневрише и избацује мамце, али увек је импозантно када се види како велики авион прави фигуре у ваздуху.

Још пре двадесетак година пилот авиона Ту-204 је преплашио публику на аеромитингу, када је направио фигуру ваљак. Да не кажем да на пример Ту-160 има летачке карактеристике налик борбеном авиону са целообртним хоризонталним и вертикалним репним стабилизаторима.
 
Иначе, овај авион је познат и по Кандагарском узлетању. То је узлетање са мање од половине писте:


- - - - - - - - - -



Па наравно напољу. Обично велике летилице заврше у дворишту музеја, на спољној поставци.

Ma znam, ali nas muzej kod surcinskog aerodroma ima skroman prostor. Mozda jednom kad budu prosirili.
 
Још пре двадесетак година пилот авиона Ту-204 је преплашио публику на аеромитингу, када је направио фигуру ваљак. Да не кажем да на пример Ту-160 има летачке карактеристике налик борбеном авиону са целообртним хоризонталним и вертикалним репним стабилизаторима.
Generalno je uvek vazilo da ruski avioni imaju nadmocne letacke sposobnosti u odnosu na odgovarajuce americke, dok su ovi imali savremeniju elektroniku.
 
Ово сам и ја до пре пар година мислио да је тачно, али онда ме је гомила нових чињеница потпуно разуверила. Наиме, управо нови руски документарци о њиховим тачкама развоја током последњих седамдесетак година су показали супротно.

Чак шта више, поседовање и развој микрорачунарске електронике способне да обједини све параметре лета у један дигитални мозак је готово паралелно ишло између источних и западних сила. Да не кажем да је и развој персоналних рачунара до 1991. године ишао подједнако добро и са истом динамиком, како код руса, тако и код американаца. Опет, да додам и ово: развој персоналних рачунара са перформансама до периода 1991. године је сасвим довољан да се у целости искористи и за најсавременије летилице. Боља савременост микрорачунарске електронике је просто непотребна. Још нешто, крајње важно је и то да управо руска архитектура електронског мозга летилице дозвољава баш овакав приступ.

Руска архитектура је у поређењу са америчком сложенија, али та сложеност се огледа у поседовању више перифералних процесора за одређене подсистеме. На пример, код руса је код борбених авиона раздвојен систем радара и команди лета помоћу два процесора, остали подсистеми (на пример систем за генерисање кисеоника за пилота, аутопилот и слично) такође поседују своје независне процесоре. Главни процесор је мањих капацитета, али је расподелом послова по процесорима растерећен, па му већи капацитети ни не требају.

Примера ради, амерички Ф-22 раптор и Ф-35 лајтнинг 2 су авиони са једним "великим" централним процесором који све главне системе и подсистеме заједно води. Отуда и тако чести откази ових авиона и честа приземљавања. То је прича која се не прича јавно код американаца, али је чак и општепозната.

Наиме, у времену када су се уводиле електричне команде лета, пионири увођења су били руси. Шта су заправо електричне команде лета? То је електрични серво, који најприближније реалности спроводи задату команду пилота, али где је команда на палици, педалама и гасу, потпуно раздвојена од актуатора. Повратна информација је исто тако спроведена до управљачких команди, али је и она раздвојена, што буквално овако значи: при брзини од 800км/ч пун отклон палице је са малим повратним силама, а отклон померивих површина је само у одређеним границама. Када се све то зада на 2300км/ч, "опруге" у палици су јаче и више је враћају назад, а отклом померивих површина је мањи. Систем електричних команди је четири пута резервиран, а ако би све четири резерве испале из рада, онда би постојала вероватноћа најнеобичнијих кварова, који су само у први мах изван логике, а то је на пример: на брзинама преко два маха да не раде "опруге" и да авион направи такав заокрет, који би му покидао крила.

Управо код руса је систем електричних команди лета савршенији него амерички и то је јасно из простог разлога - системи аутоматског управљања, као предмет на факултетима се најбоље савладају ако се уче из руских уџбеника. Наиме, многи врсни пилоти на НАТО авионима старијих генерација су после увођења Ф-14, Ф-15, Ф-16 и Ф-18 у оперативне јединице почели да се жале на квалитет лета и на немогућност да извуку све оне маневре, које су они осећали да тај авион треба да извуче. Једноставно, рачунар није имао добру усаглашеност са параметрима и режимима лета. Са друге стране, истих година, када је увођен Ф-15, први Су-27, односно Т-10 је повучен из употребе, јер су руси закључили да никако не лети како су они замислили иако је имао интегрални прорачун крила као летилица, која треба да лети стабилно и веома агилно, малтене и на три маха. Многи мисле да је Су-27 каснио у односу на Ф-15, али он је заправо у својој иницијалној везији имао карактеристике лета као и Ф-15, што русе није задовољавало. Зато је оно што ми данас видимо као Су-27 заправо Т-10М и има линеаризован прорачун крила и репа и много практичнија и ефективнија решења него што то има Т-10.

Нећу два пута напомињати да је Су-27 вршњак са Ф-15 и да су оба имала дигитални рачунар лета, електричне команде (fly-by-wire), али да је Су-27 имао пре тога Т-4 који је електричне команде лета готово из првог покушаја имао идеалне, тако да је рецимо, када се појавио Су-27, позната реченица из документараца, коју су малтене многи пилоти изговорили је: "Овај авион је први авион, којег сам ја видео да има веће могућности од мене". Буквално, руска верзија дигитализованог, аутоматског система команди лета и управљања покретним површинама је била најбоља на свету.

Отуда звучи запањујуће то да је нетачна тврдња да је америчка авионска електроника боља од руске. Тачно је само то да у грађанској авијацији, руска индустрија није била тржишно окренута, односно није имала принцип трке у наоружању, као што је то имала војна индустрија, те да је била много више уљуљкана у сигурност својих тржишних захтева и испуњавања истих.
 
Ma znam, ali nas muzej kod surcinskog aerodroma ima skroman prostor. Mozda jednom kad budu prosirili.

Па баш сам пре неколико дана био тамо. Не бих се превише бавио туђим послом, али макар на први поглед се види да би у дворишту тог музеја добро дошло неколико парова вредних руку. Било би тамо и много више места.
 
Осим Ченеја, опремљеног са пар комада Ан-2, видео сам и аеродром Биково код Суботице и један пољопривредни аеродром, који није ништа друго, него ваљцима притиснута земља преко које је нарасла трава, која се редовно шиша, али која нема никакве аеродромске установе.

Примера ради, Биковски аеродром би авион из наслова теме могао да искористи за принудно слетање и полетање са минималним теретом. Да нагласим само да је Биковски аеродром сертификован као међународни, иако је највише дом летачког и падобранског друштва Иван Сарић и који има неколико једрилица, моторних змајева и један авион Цесна.
 
Занимљива нова разрада осавремењавања ИЛ-76 авиона са моторима ПД-14М (максималног потиска 15,6т, повећане двопроточности, која дозвољава мањи потисак у режиму пењања, већу уштеду у крстарењу и још краћу писту за полетање јер са истим потиском који има и ПС-90А, овај авион даје већу количину ваздуха на свом издуву, тј. већи степен двопроточности) који му дозвољава још додатних 12% побољшања у односу на претходно осавремењавање. Наиме после Д-30 мотора, варијанта са ПС-90А моторима је побољшала авион за 12%, тако да варијанта са ПД-14М побољшава авион 44% у односу на варијанту са Д-30 моторима. Ово је "збирни" коефицијент и односи се на оптеретивост авиона, долет, потрошњу горива и слично.

Што се тиче моторизације, колико знам, Пермски институт осим ПД-14 (класе 14т), ПД-14М (класе 16т), разрађује и ПД-18Р (Р-означава редукторски мотор, а класа му је до 20т). Редукторски мотор је заправо троосовински мотор где се погон компресора и погон турбине сада налазе на другим брзинама обртања у унапред израчунатом преносном односу планетарног преносника а са циљем бољег оптимирања рада млазног мотора.

Трендови код двопроточних млазних мотора код подзвучних летилица су - повећање степена двопроточности и оптимирање рада компресора и турбине. Осим тога, тренд је и на повећању температуре улазног ваздуха пред коло турбине, односно повећање издрживости кола турбине на високе температуре.

Следи линк:

http://bmpd.livejournal.com/612817.html
 
Poslednja izmena:
Само још један додатак видеу из контроле лета из Канберског аеродрома: авион је полетео са писте која је тада била дугачка 1888 стопа (566метара !!!), тако да је то веома успешно полетање било. Да додам само и то да на овом авиону у кокпиту постоји тастер "РЕЗЕРВ" (резерва) где пилот укључује додатни потисак на овим моторима у кратком временском периоду.

Да не претрпавам тему постовима, убацујем две слике са руског сајта:

5959993.png
laser_plane_by_sobaku_chiuchiu-d68hk8x.jpg


Реч је о летећим ласерским станицама са ласерским постројењем снаге до 1MW. Паралелни тестови су спровођени и на Боингу 747, али о успесима ласера на авиону, више се зна у вези са Боингом, док руси поричу било какво постојање Иљушина опремљеног ласером.
 
Poslednja izmena:

Back
Top