Сребрена
Poznat
- Poruka
- 7.967
Прича о Григорију Журављеву, иконописцу рођеном без руку и ногу
Данас цео свет познаје име Ника Вујичића – проповедника, који се родио без руку и ногу. Али мало ко зна да је у 19. веку у Русији живео Григорије Журављев, који се такође родио без руку и ногу, али га то није спречило да постане – иконописац. Следи прича о његовом чудесном животу.
Његово име постало је шире познато у Русији и шире када је 1963. године професор Здравко Кајмакановић, док је радио попис живописа Српске православне цркве у Босни, открио у једном селу код Тузле икону на којој је на руском писало: ,,Ова икона живописана је у Самарској губернији, Бузулукском срезу, Утовској сеоској општини и селу истога имена, зубима сељака Григорија Журављева, безруког и безногог, 1885. године, 2. септембра”. Државни архив Русије касније је потврдио да је натпис на пронађеној икони – аутентичан.
Григорије се родио 1858. као тежак инвалид. ”Заборављен од Бога”, такав суд су донели сељани кад су видели тек рођено дете. У почетку, породица Журављев делила је такво мишљење. По причама, мати Григоријева је горко плакала, и од велике жалости је хтела да изврши самоубиство, да се баци у реку заједно са својом бебом, али је деда – Петар Васиљевич Траикин – прекинуо такве помисли своје ћерке, додавши да ће Гришу подизати он сам.
После неког времена дечак богаљ није изазивао само сажаљење, колико дивљење: пузао је по дворишту, узимао прутић у зубе и дуго по прашини цртао људе, куће или животиње. Показало се да Гриша није ”заборављен од Бога”, већ да му је дарован посебан таленат.
Када је Гриша мало порастао, деда га је носио у школу. Зими на санкама, лети на колицима. После дедине смрти, ваљало је заборавити на школу, али је са паметним дететом рад наставио сеоски учитељ Троицки. Дечак је учио да чита и пише, са пером у зубима. По причама, имао је прелеп рукопис.
У дом Григорија Журављева почели су да навраћају сељаци са молбом да се напише писмо рођенима, или нека молба чиновнику. У учењу му је помагао Бог, а у свакодневном животу старији брат Афанасије. После мајчине смрти, баш он је постао његова дадиља, тачније његове руке и ноге: носио га је, хранио и прао.
..
, са 15 година Гриша, који никада до тада није изашао ван граница свог села, одлази у велики губернијски град и обраћа се живописцу Травкину са молбом да му овај покаже како се слика.
Сликар је примио необичног ученика, сместио га у свој стан на неколико дана, где му је показао основне технике сликања. То је за Журављева било довољно. Купио је у Самари боје, четкице и остали материјал и вратио се у родну Утевку. Тамо је направио специјалан сто, и почео да усавршава своје сликање”.
Након пет година труда, млади иконописац решио је да поклони неколико својих икона виђенијим људима из Самаре. На његове ,,живе” иконе одмах су обратили пажњу, и кренуле су прве поруџбине. И ускоро је Губернијска скупштина, примивши к знању лоше материјално стање Журављевих, доделила породици пензију од 60 рубаља годишње.
У раду је Григорију помагала цела породица. Брат Афанасије спремао је даске за иконе и припремао боје, бака је пазила на четкице, док је отац разносио иконе до Самаре. Касније је Журављев добио и ученике – Михајла Хмељева и Василија Попова.
С једине фотографије Григорија Журављова, гдѣ он стоји поред брата Афанасија
.............Григорије Журављев се упокојио 1916. године.
ТЕКСТ И ВИДЕО
https://www.standard.rs/2018/02/14/ikonopisac/
http://sloven.org.rs/srb/?p=5965
Данас цео свет познаје име Ника Вујичића – проповедника, који се родио без руку и ногу. Али мало ко зна да је у 19. веку у Русији живео Григорије Журављев, који се такође родио без руку и ногу, али га то није спречило да постане – иконописац. Следи прича о његовом чудесном животу.
Његово име постало је шире познато у Русији и шире када је 1963. године професор Здравко Кајмакановић, док је радио попис живописа Српске православне цркве у Босни, открио у једном селу код Тузле икону на којој је на руском писало: ,,Ова икона живописана је у Самарској губернији, Бузулукском срезу, Утовској сеоској општини и селу истога имена, зубима сељака Григорија Журављева, безруког и безногог, 1885. године, 2. септембра”. Државни архив Русије касније је потврдио да је натпис на пронађеној икони – аутентичан.
Григорије се родио 1858. као тежак инвалид. ”Заборављен од Бога”, такав суд су донели сељани кад су видели тек рођено дете. У почетку, породица Журављев делила је такво мишљење. По причама, мати Григоријева је горко плакала, и од велике жалости је хтела да изврши самоубиство, да се баци у реку заједно са својом бебом, али је деда – Петар Васиљевич Траикин – прекинуо такве помисли своје ћерке, додавши да ће Гришу подизати он сам.
После неког времена дечак богаљ није изазивао само сажаљење, колико дивљење: пузао је по дворишту, узимао прутић у зубе и дуго по прашини цртао људе, куће или животиње. Показало се да Гриша није ”заборављен од Бога”, већ да му је дарован посебан таленат.
Када је Гриша мало порастао, деда га је носио у школу. Зими на санкама, лети на колицима. После дедине смрти, ваљало је заборавити на школу, али је са паметним дететом рад наставио сеоски учитељ Троицки. Дечак је учио да чита и пише, са пером у зубима. По причама, имао је прелеп рукопис.
У дом Григорија Журављева почели су да навраћају сељаци са молбом да се напише писмо рођенима, или нека молба чиновнику. У учењу му је помагао Бог, а у свакодневном животу старији брат Афанасије. После мајчине смрти, баш он је постао његова дадиља, тачније његове руке и ноге: носио га је, хранио и прао.
..
, са 15 година Гриша, који никада до тада није изашао ван граница свог села, одлази у велики губернијски град и обраћа се живописцу Травкину са молбом да му овај покаже како се слика.
Сликар је примио необичног ученика, сместио га у свој стан на неколико дана, где му је показао основне технике сликања. То је за Журављева било довољно. Купио је у Самари боје, четкице и остали материјал и вратио се у родну Утевку. Тамо је направио специјалан сто, и почео да усавршава своје сликање”.
Након пет година труда, млади иконописац решио је да поклони неколико својих икона виђенијим људима из Самаре. На његове ,,живе” иконе одмах су обратили пажњу, и кренуле су прве поруџбине. И ускоро је Губернијска скупштина, примивши к знању лоше материјално стање Журављевих, доделила породици пензију од 60 рубаља годишње.
У раду је Григорију помагала цела породица. Брат Афанасије спремао је даске за иконе и припремао боје, бака је пазила на четкице, док је отац разносио иконе до Самаре. Касније је Журављев добио и ученике – Михајла Хмељева и Василија Попова.
С једине фотографије Григорија Журављова, гдѣ он стоји поред брата Афанасија
.............Григорије Журављев се упокојио 1916. године.
ТЕКСТ И ВИДЕО
https://www.standard.rs/2018/02/14/ikonopisac/
http://sloven.org.rs/srb/?p=5965