3.
О икони и апстрактпом сликарству
Запад je, раскинувши догматско јединство са Источном Црквом, изгубио мистички, сазрцатељни доживљај духовног света који je својствен древној Цркви. Он je овај доживљај заменио миметичком сликом на визуелном нивоу. Миметичка слика je у суштини уметност уметничке фотографије - што je већа сличност са приказаним предметом то ce слика сматра вреднијом и талентованијом. Али, визуелна слика може да одрази индивидуу, a не личност, односно, она не прониче иза завесе људског тела. Духовна лепота ce у таквој слици често замењује телесном лепотом и психолошким стањем приказаног човека. Оваква слика динамику мистичких сазрцања замењује спољашњом експресијом.
До процвата западног, римокатоличког сликарства и уметности долази у доба Ренесансе. Ренесанса значи "препород". О каквом препороду ce овде ради? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Многобошцима je нарочито било својствено да приказују богове са Олимпа, да израђују њихове статуе од метала и камена. Статуе паганских богова су са људске тачке гледишта биле тако предивно урађене да су до нас дошла предања о томе како су ce неки људи безумно и страсно у њих заљубљивали. Тако су и сликари епохе Препорода тежили ка томе да на платно пренесу живе и пластичне облике. У фигурама "светитеља" које су са људске тачке гледишта приказивали генијални, али духовно слепи уметници Ренесансе, осећамо присуство не духа, већ плоти и крви. Ha њима постоје пластичност, лепота, и заједно са тим - тешка материјалност, затвореност у вештаство људског тела, његова тежина, масивност, страсност, "приземљеност".
Икона je мистична, a слика психологична. Слика код човека изазива одређена емоционална осећања, икона - духовна, мистичка осећања. Изглед предивног људског тела може да изазове подсвесна еротска осећања која човек грешком може да сматра за мистичку екстазу. Такав човек ce, молећи ce привидно, у мрачним дубинама душе наслађује сексуалним осећањима, која имитирају духовно надахнуће. Такав човек ће остати непрепорођен и непросвећен.
У икони епохе Препорода, овом врхунцу миметичке религијске слике обоготворен je сам човек, апсолутизоване су његове земаљске страсти, његово земаљско постојање. Због тога у делима великих уметника Ренесансе (великих пo ономе како je хвалио и хвали њихове таленте овај свет, и ништавих пo духовним мерилима), у њиховим сликама човек ce клања самом себи. У њима je изгубљен символички језик.
Друга крајност je карактеристична управо за наш век: то je апстрактна уметност. У њој je језик иконе такође изгубљен. Символ je општељудска појава, за разлику од амблема, метафоричних слика, оличења, која могу да имају индивидуални, субјективни, појединачни карактер. Символ je уопштеност и одређена сталност. У апстрактној уметности нема символа. Апстрактна уметност je увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо символа она користи лик, али лик деформисан, изврнут, као да je преврнут наопако, који често личи на неке кошмарне сижее, на неки привид, наглашену илузорност. Због тога je о језику апстрактне уметности немогуће говорити исто као што je немогуће говорити о језику наркомана, о језику њихових безумних визија.
A језик иконе je управо језик символа. Кроз црквене символе ce остварује реално заједништво оних који ce моле, њихово црквено јединство, јединствено осећање, јединствена вера и нада. A апстрактна уметност никога не може да сједини, она ствара код људи на основу подсвесних асоцијација различите представе и стања која ни пo чему не личе мећу собом. Пред апстрактном сликом je свако затворен у круг својих дубоко личних индивидуалних доживљаја и емоција. Због тога апстрактна уметност не сједињује, него разједињује и дели.
Уметник - апстракциониста ce бави мрачним дубинама подсвести, он из ових дубина изводи путем асоцијација мрачне, нејасне снове, као што чаробњак изводи авети из ноћне таме. "Апстракција" je апстраховање, одвајање од конкретности, од реалија, то je бекство у ништа, то je поезија мрака и хаоса безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може да постане уметност храмова, она никада неће моћи да носи и одражава у себи символику храма.
Сама Црква значи јединство, заједништво, усредсређеност. Црква je заједништво молитве, богослужења, заједништво символа. Установљена символика има историјско прејемство (наследност), због тога треба да чувамо црквено предање као језик Цркве. Када више не будемо умели да схватимо овај језик постаћемо туђи њеном унутрашњем животу.
Док je црквена уметност уопштено искуство подвижника апстрактна уметност je искуство декадената, имитација уметности у сликама душевних болесника.
Црквена уметност показује преображену човекову личност просвећену Таворском Светлошћу. Светитељ гледа у овај свет из вечности. У црквеној уметности није приказана просто људска личност, већ ологосена личност, односно личност у којој je пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим. A у апстрактној уметности je приказан други свет: распад личности, њена деформација.
Апстрактна уметност je унутрашњи раскид, предосећај будућих катаклизми и потреса. У црквеној уметности oceћa ce надање на вечни живот и Васкрсење; у апстрактној уметности ce oceћa дах смрти и задах труљења.
Црквена уметност je уметност унутрашње хармонизације, унутрашњег ологосења, исцељења људске природе. Апстрактна уметност je уметност првобитног хаоса и безумља.
У црквеној уметности вечна, невидљива светлост прониче и излива ce као изнутра из ликова који су приказани на икони. У апстрактној уметности осећамо мрак који извире из "дубина" слике.
У црквеној уметности je позадина Вечност; у аптрактној уметности je позадина Васељена која ce распада у агонији.
Црквена уметност je налазила свој израз и надахнуће у манастирима, у пустињама, у молитвеним сазрцавањима. Апстрактна уметност - у психијатријским болницама, у опијености наркотицима.
У црквеној уметности ce не само човекова личност него и цео свет виде преображени у Божанској Светлости, овде ce открива завеса над тајном вечности. Апстрактна уметност je стање очаја или хладног демонског презира према свету.
Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал духовних вредности, лепоту добродетељи (врлине). У апстрактној уметности свет je најчешће приказан са изразитим натурализмом и цинизмом, у стању експлозије и распада; он ce овде види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе. Апстракционизам je мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја, у којем одјекују звуци страшне безизлазности. Узлетање апстракционизма je пад у провалију. Апстракционизам не може да прикаже људску личност, он приказује само фрагменте људског тела или од њих направљену конструкцију као мртав модел човека. У апстракционизму ce уместо љубави потура ужас; где нема љубави нема ни јединства, онде je све у распаду, сукобу и непријатељству. Онде je бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Онде ce човек који треба да служи као карика измећу духовног и физичког света сам налази у стању распада. Он je као атлант пао под тежином небеског свода и овај свод je, сударивши ce са Земљом, претворио Васељену у пламен пожара који све спаљује. Због тога апстрактна уметност представља трзаје и грчење болесног света. Свет који je изгубио Бога грчи ce у агонији и уметник-апстракциониста стоји очаран овом мрачном сликом.
Апстракционизам je уништавање облика, због тога ce слике апстракциониста доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух опијености, сведозвољености, оне привидне слободе која прелази у плес смрти.
Слично ce сличним познаје. Човек познаје икону кроз усавршавање, преображавање душе и икона сама помаже овом преображају; традиционална слика ce доживљава посредством културе емоција, естетизма, под којима ce често крије култ истанчаних страсти. A апстракционизам ce сазнаје кроз утицај најмрачнијих инстинката и склоности пале људске личности.
http://www.svetosavlje.org/bibliote...ozenjaKarelin/KaVisotamaObozenjaKarelin10.htm