Razmišljao sam da pokrenem zasebnu temu ali možda je bolje ovde, jer ne znam koliko će biti zainteresovanih. Pomalo me interesuje psihologija video igara a u ovom slučaju pitanje je vezano i za istoriju.
Jedna konstatacija i pitanje u vezi video igara, a pre svega fantazijskog RPG žanra i činjenice da su gotovo sve igre (i to najpopularnije), smeštene u vremenski period koji odgovara našem Srednjem Veku. Serijali poput Elder Scrolls (Skyrim i stariji naslovi), Witcher, i mali milion drugih naslova, svi se mogu, manje-više smestiti u taj vremenski period. Rekao bih da pojedini stidljivo zadiru u period Renesanse po pitanju estetike, ali se uglavnom sve svodi na Srednji Vek. Naravno, možemo ići dalje i reći da su sve te igre nastale pod uticajem DnD-a, Tamnice i Zmajeva, stonih igara popularizovanih još 1970-ih, a koje su, opet, nastale pod uticajem srednjovekovnih minijaturnih ratnih igara.
Navedene igre su među najpopularnijim ikada, sa igračkom bazom koja se sveukupno meri stotinama miliona. Šta to tera (uglavnom) mlađe muškarce ka svetu mača, zmajeva i krvoločnih bitaka? Dodajmo tu i serije, filmove i knjige, od Igri Prestola, preko Konana Varvarina do Gospodara Prstena, a koji su isto tako svi odreda smešteni u taj fantastični Srednji Vek i videćemo da nečeg tu itekako ima, nekakve dobitne formule koja radi kod velikog broja ljudi. I da dodam da se tu ne radi o nekakvom trendu, kao što je recimo žanr zombi apokalipse koji je periodično popularan - fantazijski RPG je na vrhuncu popularnosti maltene od samog početka, decenijama.
Interesuje me mišljenje drugih. Ja mislim da se tu, pre svega, radi o tome da taj vremenski period budi u ljudima duboko uspavane primitivne instinkte. Fantazijske igre smeštene u premoderan, ali ne suviše arhaičan svet - dakle Srednji Vek, nude savršen lek za razbijanje moderne, previše sigurne svakodnevnice ušuškane u birokratiju i komfor. Previše sigurne u smislu da ne strahujemo od dugih zimskih noći, da će nas banda razbojnika presresti i preklati na putu da kupimo hleb, ili kakav pećinski medved rastrzati na komade. Svaki problem rešiv je sekirom u glavu ili pesnicom u slepoočnicu a žene su u ovim igrama prikazane kao hiperseksualizovane lutke (ukoliko nisu i same ratnice). To je arhetip avanturiste koji teži istraživanju, zdravoj dozi opasnosti i izazovu, kao i jednostavnošću u životu. Nema tu (preterane) birokratije, pretrpanih, nerazumljivih zakona, odredbi i propisa, računa za struju, kirije, dosadnog ili egzistencijalno besmislenog posla od jutra do sutra i osećaja da je život monstrum koji jede dane.
Sećam se, pre više godina na vrhuncu popularnosti serije Igra Prestola, na jutjub videu se vodila opaka rasprava o tome ko bi bio najbolji kralj Vesterosa. Svako je podržavao jednog od kandidata i nudio sijaset razloga zašto baš on/ona zaslužuje da vlada kontinentom, pa bi još izjavljivali "taj i taj je moj kralj!". To su bile najozbiljnije, argumentovane rasprave, da bi neko sa strane, a da nije upoznat sa situacijom, pomislio da se radi o pravim ljudima. A opet, verujem da mnogi ako ne i svi učesnici te rasrave ne bi u pravom životu ni pomislili da podrže ideju monarhije, ili života u takvom jednom svetu. Zanimljiva je ta psihologija.
Moje iskustvo sa igrom Skyrim svedoči o svemu što sam napisao. Proveo sam godine života i hiljade sati uz tu igru gde se, pomoću modova, sve svodi na što realističniji prikaz života u svetu koji tehnološki i estetski odgovara Srednjem Veku, sa dodatkom brojnih natprirodnih elemenata, pre svega magije, stvorenja i metafizike. Neopisiv je osećaj koji pruža svaki novi ulaz u taj svet, stvaranje novog karaktera, zapravo sopstvenog avatara, mogućnost lutanja divljim šumama i pijančenju u zadriglim tavernama uz ples rasnih sojki dok mi sa čeličnog buzdovana još kaplje topla krv nesretnih trolova i veštica.
Izgleda da u mnogima i dalje spava taj primitivan, pećinski instinkt.