Problemi video igara i istorije, na žalost, nisu samo u onom očiglednom - pojednostavljenoj naraciji, 'umetničkoj slobodi' i ubrzavanju događaja u svrhu zabave...Problem je i nedovoljna informisanost ili površno istraživanje ali i trendovi u pop kulturi i umetnosti koji nadjačavaju istorijsko. I.e. lenjost autora.
Tako, sem tog pomenutog politčkog, SJW, 'feminist friendly' narativa gde je sve preplavljeno raznim heroinama koji se istorijski nisu i ne bi mogle naći u tim ulogama, imamo i jedan pastiš materijalne kulture raznih epoha pa i kultura (gotovo svi filmovi o antičkoj Grčkoj recimo imaju isti problem). Nekada je to podnošljivo, kao recimo film Troja ili čak Gladiator, nekada svakako ne, kao recimo 300, Clash of the Titans, Hercules itd. Igrica Assassin's Creed Odyssey je nešto najnegrčkije™ što sam do sada video. Ne samo što ta materijalna kultura ne pripada vremenu, ne što je rezultat neophodnog kompromisa kao što je to bio slučaj u filmu Troja, već što je proizvod neznanja i (ne)talenta umetnika koji je svoju sklonost ka pre-dizajniranju, inače trenda u svetu fantazije, preneo na nešto što pretenduje ka istorijskom. Ona je, umesto toga, svaki filmom 300 inspirisani stereotip koji postoji (korinćanski tip šlema koji se ponosno reklamira na posteru za igricu prestao je da se proizvodi skoro čitav vek pre događaja u igri). Igra nije, i uostalom ne mora biti istorijski tačna, ali ona nije ni istorijski autentična, što je možda i važnije.
To pretendovanje ka nečemu pouzdano istorijskom ili uzimanje sebe za previše ozbiljan projekat je po meni najveća prepreka koristi koju video igre mogu imati. Vizuelno je veoma efektan način prenošenja poruka, ali je isto tako i veoma opasno jer je potencijal za usvajanje grešaka veoma veliki (iako ne iz sveta video igara, odličan primer su 'rekonstruisani' grbovi srpske srednjovekovne vlastele koji se od knjige u kojoj su se pojavili ustanovili u standard, bez obzira na pogreške ili elemente fikcije - u knjizi često navedene, pa i donekle pogrešan umetnički pristup/stil). Tako igre poput Total War serijala daju vrlo pogrešan utisak preterane organizovanosti ratovanja i
uniformisanosti u starom, pa i srednjem veku. Slično se dešava i u od skora popularnoj Bannerlord igri. Klonovi jednog ili dva tipa ratnika (koji su jedini prisutni na bojnom polju inače) stoje u besprekornim pravougaonicima koji se u maniru komunističkog sleta iz osamdesetih (negde doduše i danas) kreću ka klanici. U slučaju antičke Grčke to je slika borbe koja nadvladava izuzetne akademske napore da se ona prikaže znatno realističnije i istorijski tačnije.
U ostalim igrama, možda i razumljivo, borba prati holivudski pristup i fenomen 'svetlosne sablje' pa su tehnike neistorijske a oklop tek modni detalj. U tom pogledu je prijatno iznenađenje prilično teška, ali izuzetna igra
Exanima.
Igrice koje sebe ne doživljavaju preterano ozbiljno, tako, popularne
indie (od independent) igre su za mene bile otkrovenje po pitanju eventualne koristi (prema kojoj svakako treba imati rezerve).
Tako je ubedljivo najbolji prikaz kulture, etike ali i borbe u antičkoj Grčkoj šarmantna metroid-vania igra
Apotheon. Uprkos samom konceptu pobune protiv bogova koji je i najveća mana igre, umetnost, atmosfera i neobavezni ali svakako preporučljivi citati iz poznatih dela antičke književnosti na koje nailazite napravili su od nje nešto najbliže edukativnom materijalu što bi u tom svetu mogao naći. Kada sam pomenuo borbu, tu je koncept oduzimanja plena, naravno, dobavljanja sopstvene opreme, ali i individualne borbe, korišćenja luka i strele, kamena, kop(a)lja itd. nešto za šta,
na žalost, ne vezujemob borbu teško oklopljene pešadije u Grčkoj kojima smo dodelili uglavnom anahroni koncept falange. Igra je retka ilustracija razloga zbog kog su dva koplja i uopšte bacanje koplja dvostruke namene održali toliko dugo u grčkom ratovanju. Pogodak bačenim kopljem (koje je koplje za blisku borbu a ne samo za bacanje) i u igri i u stvarnom životu predstavlja najrazorniji napad u uslovima ratovanja tadašnjim oružjem i protiv bronzanog oklopa. U tom smislu,igra će vas naterati da razmišljate veoma slično kao i antički Grk, da 'izvagate' rizik gubitka koplja i potencijalni 'one shot kill' koji taj udarac pruža.Dodao bih i da je tretman Hada kao božanstva ali i podzemlja potpuno osveženje, jer se, za razliku od filmske industrije, on ovde predstavlja u svojoj autentičnoj, grčkoj verziji, ne u onoj opterećenoj savremeni(ji)m poimanjem raja i pakla.
Vredna pomena je i okrutna igra
Battle Brothers. Jedna kompleksna, izuzetno duboka potezna strategija za ljubitelje srednjeg veka. Materijalna kultura je solidno predstavljena, uz neminovno spajanje epoha, ali je interesantan možda zapostavljen koncept najamničkih vojski u tom dobu kao i za oko prijatna heterogenost vojski i njihove opreme očigledno posvećen istraživački tim. Iako nabacani, svi ovi istorijski elementi, pa i heraldički,, prilično su prijatni za oko, i svakako bih ih radije koristio za eventualnu ilustraciju od nekih pretencioznijih naslova.
Što se tzv AAA naslova tiče, najveći trud ka istorijskoj tačnosti video sam kod Assassin's Creed 4 Black flag naslova. Uz neminovne kompromise sa istorijom, brljotine i poneko ''brendiranje'' svojevrsno današnjici ali istorijski ne naročito popularno, to je solidan pokušaj da se istorija ispriča na interaktivan i zanimljiv način.
