Бомбона
Ракија
Опседнутост
Магија
Ведрина
Све сам имао осим идеје. И вољу за писањем, рачунар који је зујао спреман, рок од издавача, аванс који сам скоро потрошио... А инспирација је нестала са последњом збирком прича. Шта се то деси са писцем, где нестане та магија, нико не уме рећи. Остала је само празнина, и фрустрација због рока који се приближавао.
Увелико је било свануло кад сам сео у ауто и кренуо без циља. Скала горива је показивала скоро пун резервоар, тако да сам могао да се искључим, и возећи по рутини вијугавим путевима западне Србије покушам да се пронађем.
Возио сам већ дуго, трудећи се да из главе избацим све непотребне мисли, фокусиран само на пут испред себе, кад осетих скоро физичку потребу за кафом. Никад нисам претеривао са испијањем црног напитка, али је било момената, као што је овај, кад се попут наркомана узбудим самом мишљу на горак укус текућине која клизи низ грло. Опседнут том мишљу, полако упливах у варошицу која се појави иза кривине.
Типична српска варошица, стотинак кућа, главна улица магистрални пут који се рачва у центру насеља, још покоја улица около, црква, пошта, продавница и кафана. Мутно, олујно небо се наслонило на кровове, па ме је та чињеница, уз жељу за кафом, понукала да обратим пажњу на кафану, мада немам обичај да свраћам у непознате вароши, током својих крстарења . Три шешира. Интересантно име. Споља ништа нарочито, приземна зграда, која је видела и боља времена, два мермерна стуба држе надстрешницу, велики излог, башта опасана трском, класика. Паркирао сам испред.
Улазим унутра, као да улазим у прошлост. У дугачкој сали по два реда столова са обе стране. На крају сале шанк. Десно од шанка сепаре, за госте који желе приватност. Између пролаз за тоалет. На зидовима рвена ламперија. Изнад два велика лустера. Шински точак са имитацијом петролејки. Около разбацане дрвене столице. Столњаци карирани, наравно. Полумрак. За столом десно седе два локалца и љуште ракију. Ја седам лево. Прилази ми конобар са белом кецељом, која је зачудо чиста. Само тај детаљ, иако ме је изненадио, утицао је да се моја скепса почне полако топити. Поручујем кафу. Убрзо стиже мали пладањ на коме је бакарна џезвица из које се дими свеже кувана кафа, снежно бела шоља, ратлук са стране, и наравно, мала кисела. Није да до сад нисам имао кафу сервирану на тај начин, али нигде као овде се није толико уклопила у амбијент. То је то. Оригинал. Ништа вештачки, ни напамет.
Кафа је била добра, не могу рећи, пријала ми је као никад. Али, атмосфера у кафани се одједном промени. На врата хрупише четири мушкарца. По галами и наступу дало се закључити да су стални гости. Своји на своме. Пренуо сам се из полусвести, угасио трећу цигарету, платио и изашао. Изнад кућа преко пута кафане појавио се делић плавог неба. Ведрина.
Испред ме сачекао циганчић, од својих пет, шест година. Пружио је руку испред себе. Прекопао сам по џеповима, и једино што сам пронашао, беше бомбона. Кусур од јуче у маркету. Осмех, и захвални поглед ме испратише.
Окренуо сам ауто. Посета старој кафани ме је вратила у неко друго време. Време кад су људи били много спорији. Време кад је време спорије текло. Време кад смо све стизали.
Идеју и даље нисам имао. Али празнина је нестала. Фрустрација због рока такође. Од силине удаха, ми се заврти у глави. Одох кући. Полако.
Звоно
Мачка
Удаљено
Сомот
Одрастање
