Оду животи. Путеви дођу у тачку кад почну да се разилазе. Свако својим путем. Неком престанеш да будеш потребан. Без обзира на све километре живота које сте препјешачили заједно.
Приоритети постају другачији. Одрастамо. Свако уређује свој живот како мисли да је најбоље.
Некад сачекам. Све се надам да ће ти животи (а и њихови власници, јелте) да се врате. Некад се и врате. И све буде као што је било. Или не буде. Зависи колико се и мој живот и живот који се вратио промијенио. Колико су се промијенили власници.
Некад не чекам. Одем и ја. Одем, далеко, далеко. Оде и власница другог живота. Прво одемо у различите средње школе и различите факултете. Онда власница другог живота оде у лошу везу, ја одем међу слободне стријелце. Ја отворим прозор свог живота и оставим упаљено свјетло. Улијећу неки људски комарци, праве проблем, зује, уносе ми нервозу. Нема везе, побијем их, ставим мрежу на прозор и мир. Свјетло не гасим. И онда једног дана чујем како неко покушава да ми покида мрежу и уђе. Ја на прозор кад оно живот који је отишао у другу средњу школу (и његова власница) хоће да уђу. ,,Упадај драга, због тебе сам и оставила свјетло упаљено." И онда наставимо тамо гдје смо стале на малој матури.
Некад животи оду и не чекају. Не оставе свјетло. То ми буде тужно. Било је лијепо док су животи и власнице били блиски. Елем, власница мог живота често каже што не мисли и не мисли баш сваки пут оно што каже, па је једном рекла што није требало, а онда се власница другог живота наљутила, покупила свој живот и отишла. И ја из њеног живота испала наглавачке. Е онда се ја лијепо спремим и тражим живот који је отишао од мене. Нађем га, видим гори свјетло, али затворен прозор. И шта ћу, покуцам на прозор. Причам са власницом, извиним се, објасним да повремено постоји мањак везе између мојих мисли и оног што изговарам. И отвори ми прозор и ја се у њен живот вратим. Упаднем наглавачке.
У неке животе сам улазила на врховима прстију, да не правим лом и буку. Успављујући туђе демоне и комплексе. С намјером да будем добри дух. Позитиван. И из њих излазила кидајући све што сам извезла у том животном гоблену. Разбијајући све илузије које сам помогла да власник тог живота сазида о себи. Будећи демоне и комплексе. Исте оне што сам их успављивала. Притом ломећи срца. Некад своје некад оног преко пута.
У неке животе сам улазила рушећи зидове које су власници тих живота саградили, отварајући конзерве живота које се отварају само изнутра, а онда, кад све дође крају одлазила тихо, на врховима прстију. Кад ме већ не примјећују кад сам ту нека не чују ни да сам отишла.
Ваљда је једном животу (а и његовом власнику/власници) у опису посла да с временом улази у друге животе и излази из њих. Некад непримјетно. У тишини. Некад наглавачке. Уз буку и лом.
Ево, ја не знам.
Приоритети постају другачији. Одрастамо. Свако уређује свој живот како мисли да је најбоље.
Некад сачекам. Све се надам да ће ти животи (а и њихови власници, јелте) да се врате. Некад се и врате. И све буде као што је било. Или не буде. Зависи колико се и мој живот и живот који се вратио промијенио. Колико су се промијенили власници.
Некад не чекам. Одем и ја. Одем, далеко, далеко. Оде и власница другог живота. Прво одемо у различите средње школе и различите факултете. Онда власница другог живота оде у лошу везу, ја одем међу слободне стријелце. Ја отворим прозор свог живота и оставим упаљено свјетло. Улијећу неки људски комарци, праве проблем, зује, уносе ми нервозу. Нема везе, побијем их, ставим мрежу на прозор и мир. Свјетло не гасим. И онда једног дана чујем како неко покушава да ми покида мрежу и уђе. Ја на прозор кад оно живот који је отишао у другу средњу школу (и његова власница) хоће да уђу. ,,Упадај драга, због тебе сам и оставила свјетло упаљено." И онда наставимо тамо гдје смо стале на малој матури.
Некад животи оду и не чекају. Не оставе свјетло. То ми буде тужно. Било је лијепо док су животи и власнице били блиски. Елем, власница мог живота често каже што не мисли и не мисли баш сваки пут оно што каже, па је једном рекла што није требало, а онда се власница другог живота наљутила, покупила свој живот и отишла. И ја из њеног живота испала наглавачке. Е онда се ја лијепо спремим и тражим живот који је отишао од мене. Нађем га, видим гори свјетло, али затворен прозор. И шта ћу, покуцам на прозор. Причам са власницом, извиним се, објасним да повремено постоји мањак везе између мојих мисли и оног што изговарам. И отвори ми прозор и ја се у њен живот вратим. Упаднем наглавачке.
У неке животе сам улазила на врховима прстију, да не правим лом и буку. Успављујући туђе демоне и комплексе. С намјером да будем добри дух. Позитиван. И из њих излазила кидајући све што сам извезла у том животном гоблену. Разбијајући све илузије које сам помогла да власник тог живота сазида о себи. Будећи демоне и комплексе. Исте оне што сам их успављивала. Притом ломећи срца. Некад своје некад оног преко пута.
У неке животе сам улазила рушећи зидове које су власници тих живота саградили, отварајући конзерве живота које се отварају само изнутра, а онда, кад све дође крају одлазила тихо, на врховима прстију. Кад ме већ не примјећују кад сам ту нека не чују ни да сам отишла.
Ваљда је једном животу (а и његовом власнику/власници) у опису посла да с временом улази у друге животе и излази из њих. Некад непримјетно. У тишини. Некад наглавачке. Уз буку и лом.
Ево, ја не знам.
Poslednja izmena:
