ID - deo treci

Vangelis

Zainteresovan član
Poruka
337
Случај Кузмановић
Недавно је у првом општинском суду у Београду завршен процес у коме је војни музичар Дејан Кузмановић тужио државу због невиђеног насиља над својом личношћу почињеном у току фамозне операције “Сабља” у пролеће 2003. Шта се десило? Те, 2003, неко из МУП-а Србије је извукао Кузмановићеву фотографију из возачке дозволе дотичног, и објавио је као слику убице премијера Зорана Ђинђића. Кузмановићев адвокат Арсеније Катанић изјавио је, пошто је суд пресудио да дотични није убица и да држава мора да му плати 730 000 динара одштете: “Та назови-грешка Дејану Кузмановићу и његовој породици нанела је тешке последице које, очигледно, више није могуће исправити. Сви људи у овој земљи памте његов лик као човека који је учествовао у убиству, а једва да има неког ко зна данас да он с тим није имао никакве везе. Дејану је због свега страдало и здравље, он је буквално оседео преко ноћи...По савету лекара, он више о овоме неће говорити у јавности, а исто важи и за мене” (“Глас јавности”, 7. април 2005.)
Замислимо сада шта ће се дешавати у држави Србији кад наши дигитални подаци буду у компјутеру! Колико ће бити грешака, немарних и намерних! Колико ће људских живота бити угрожено немаром разних позорника, инспектора, и сличних. Ево шта је својевремено Кузмановић изјавио о паклу кроз који је прошао: “Данима сам био најтраженији бегунац, слушао у полицијској станици како држава организује хајку на мене, како упозоравају да сам осумњичен, убица или шта већ...” Чим је чуо да га траже, Кузмановић је отишао у полицијску станицу у Улици 29. новембар и пријавио се, али му је речено да то није он. Али, док је седео у канцеларији, кренула је слика на ТВ-у: “Одједном сам видео себе на ТВ-у и министра Михаиловића који показује моју слику из возачке дозволе”. У полицијској станици је био и сутрадан: “Цело поподне сам провео у СУП док је Србија позивана да ме тражи. Није ми било ни до чега, ни до јела, ни до пића. Само сам чекао да се већ једном заврши. На крају, у полицији сам био најсигурнији. Не дај Боже да сам изашао на улицу – раксомадали би ме истог момента /.../ Увече је дошао државни тужилац и рекао ми да сам слободан. Потписао сам документ и, као, ником ништа. Питао сам зашто су ми то урадили, измалтретирали ме, направили целу фрку, а ја сам из сасвим друге приче – војно лице и музичар. Један испектор ми је рекао: “То је комликовано. Немој да ти објашњавамо, да замараш мозак. Слободан си, иди кући и потруди се да не личиш на себе”. Док није оптужен Звездан Јовановић, Дејан Кузмановић је живео затворен у својој соби, у огромном страху. Шта је све преживела његова породица? Ево шта: “Моју бившу супругу су тада вратили са службеног пута и била је испитивана и проверавана. Срећом, дете ми је било код њених родитеља. Мали је видео фотографију на ТВ, али на кратко, па су га убеђивали да то нисам ја. Међутим, препознао ме је по наочарима, никако нису могли да га убеде у супротно. Тада је имао пет и по година. Хтели су да га истерају из вртића, а супруга је добила петицију са захтевом да се исели из стана. Моја мајка је доживела нервни напад, чекала је сваке вести, а ја нисам могао да се јавим јер су ми узели телефон”. (“Недељни телеграф”, 12. мај 2004.)
То се зове погрешна идентификација, зар не?
В.Д.
 
Вангелис, ОВО ЈЕ ЦРНИ ХУМОР, ово је демо(но)кратски хорор... без текста сам... и добро је што си одвојио у три теме јер би било предугачко на уштрб ИСТИНЕ...

Неко је негде поменуо да ни Немци за време окупације нису ухапсили онолико људи колико су за време "сабље" то учинили ови из ДОС-а - е сада за мене је ЦЕНТРАЛНО ПИТАЊЕ КО треба да плати ОДШТЕТУ људима који су на тако суров, безочан и незаконит начин били подвргнути шикани - ЈА БИ ДА СЕ РАЧУНИ ИСПОСТАВЕ СВИМА ИЗ ДОС-а !
 

Back
Top