Romana Kuhar
Aktivan član
- Poruka
- 1.830
СРЦЕПАРАЈУЋА ИСПОВЕСТ СЕСТРЕ ЈЕФИМИЈЕ
------------------------------------------------------------
И то је, залутали, разбожени и разрођени српски роде, био председник „твоје и моје“ отаџбине Србије ...
То зашто га ових кукавичких, издајничких и поданичких дана јавно рехабилитује ACA vUČKa, највећи издајник, кукавица, развратник и злотвор у историји људске цивилизације, је питање које ћеш морати поставити својој савести, а мени је моја овај одговор получила:
„Зато што имају истог газду, а нарочито зато што му управо Борис Грозни помогао да растури СРС – једуни,истински и родољубиви браник Српства, Светосавља и Србије „
---------------------------------------------------------------
У предвечерје врелог каснојулског дана на замолбу мог школског друга, био је толико побожан, смеран и духовно вазнесен да смо га још у богословским скамијама сви звали "поп Јова из Ниша", људине од које бејах и јесам толико различит по свему, поготово темпераменту, глагољивости и неустрашивости, чији душевни мир, испосничка, готово светачка, физичка шпатност и топли, влажни и прожимајући поглед којем је немогуће рећи нешто што није истина су ме фрапирали још у јуношким данима, сада архимандрита у једном српском манастиру, да га посетим ми је деловалa као нестварност. Поготово његове речи:
„Брате Крле, пратим твој бој са ДОС-манлијама и имам нешто да ти покажем како би им поглавицу раскринкао.”
Готово јецајући сам му узвратио:
„Не читај то, бре, саблазниће те моје псовке” насмејао се и узвратио:
„Онај ко осећа Господа у души ништа не може саблазнити, а понајмање речи брата његовог. Долази ! Средио сам код Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија да преко своје сестре Зорице Радовић утиче на Коштуницу да повуче потерницу коју су ДОС-манлије за тобом лани издале. Све је сређено. Дакле !?”
Нисам имао куда, већ следећег дана сам се обрео у мени добропознатом српском манастиру чије зидине, гле чуда, су ми тог дана деловале некако топлије, лепше и достојанственије. Имах осећај да ме је чак и шкрипа огромних капијских врата топло поздрављала. Мада све беше на свом месту, исто као тако давно док сам још овде данима созерцавао, метанисао и Господа кроз сузе увек и увек, непрестано, свуда и свагда, молио да заштити моју многострадалну породици и мене од даљнег прогона побеснелих звери (Ам)броз комуњара ипак ми се причини да је тог поподнева све имало готово позлаћену боју, миомирис тамјана и анђеоско-мелодични пој богуугодности. Већ на први куцај резе на прегломазним дверима пред мојим очима се створила смерна подоба типучног српског старца који ми и не чекајући да изустим било што братски готово скочи у загрљај. Био сам помало збуњен, но видећи мени тако познат поглед „попа Јове из Ниша” смирио сам се колико год сам могао у том тренутку. Нисмо дуго ћаскали јер време за бденије се је незауставиво приближавало. Напустивши ме за неколико трептаја ока вратио се је водећи за руку видно погрбљену старицу. Мислим да сам први промумлао нешто неразговетно, ваљда „Помаже Бог !”, но нисам сигуран, а још мање да ми је старица на то узвратила на било који начин. На моју испружену руку није се ни осврнула. Није ме чак ни једним погледом удостојила. Дрхтећи као јагње које воде на заклање села је, заправо шћућурила се ту на домак моје деснице. Срце ми је тутњило као бим-бо у Саборној Ср.Карловачкој цркви, месту где ми је чука увек некако чудно тутњала у угођају који се само у православном храму Господњем може душом осетити. Тајац који је убијао својом неизвесношћу су прекунуле „Јовине” речи:
„Кћери, ово је брат Крстан човек о којем ти ономад причах.”
На те речи, Бог ми је сведок да су ми речи истините као анђеоски шапат, скочила је са свог седала, братски ме загрлила и кроз плач прозборила:
„Добро дошао, брате Крстане !”
Не знам да ли су те речи, а поготово неочекивана сцена, бар за јоту узнемириле „попа Јову”, на његовом лицу нема места за емоције и тешко је закључити његово расположење, но да мене јесу није потребно ни наглашавати.
Боже, наместо погрбљене старице пред мојим очима се створила, забатила како би рекао велики српски мислилац, непревазиђени философ и теолог Јустин Поповић, као цвет лепа жена у најлепшим годинама. Дуго сам је гледао, нетремице, изненађено и неверујуће, док је њен ужарени сестрински поглед миловао моју Христом препојену душу. Гледах је тако, гледах све док не запазих сваку пору на њеном прелепом испосничком лицу. То што видех пред собом ме дарну у дубину душе. Боре на њеном готово преподобно-светачком лицу су одавале њено „хожденије по муках”, лелујави клецаји физичко паћење, осцилација деснице на бројаници њену телесну обогаљеност, али очи. Е, тај поглед је скоро пркосно, онако жежећи, наговештавао да није сломљена јер је пронашла себе и Христа у себи. Њене речи:
„Брате Крстане, твоје речи су глас вопијућег у пустињи. ”
су ме скоро вређале јер то својим чињењем нимало не заслужих. Љутио сам се на самога себе што више не пазих на одмереност својих речи, но знајући да такви праведници никада и никога не вређају мислим да сам прозборио:
„Није то ништа. Оно најглавније, најјаче, а богме и најболније увек долази на крају !”
Сестрински ми се насмешила и прозборила:
„Сећаш ли се шта ти је ”Вера„ писала на сајту www.revijad.cg.yu/dan !?«
»Та ниси ваљда то ти ?” беху моје речи.
Кроз свест ми је као небеска муња пролетало много што-шта што написах на том сајту, једином месту где се тада могла испричати истина о Србима и Србији, у време ДОС-манлијске „Сабље”, времена када богохули, злочинци, издајници и мафијаши хтеше да утамниче Истину, обрачунају зверски са својим политичким противницима и разоре СРПСТВО и Србију. Ћаскајући о тим оловним, срамним и болећим временима када, чак и у светој земљи Србији, би тешко бити Србин нисмо ни осетили да нас је мој „другар Јова” напустио и отишао на бденије. Насмејали смо се кад нам је црквено звоно својим мелодичним јецајима ту истину потврдило. Мада о тој праведници, пре него што сам се тамо обрео негде то прочитах, зваћу је сестра ЈЕФИМИЈА јер је у међувремену завршила свој испоснички статус и сада је монахиња са тим именом, знах понешто, а нарочито истину да беше жена Бориса Тадића - Францетића, највећег издајника, србомрза и криминалца од кад је света и века, „председника” Србије који је на ту функцију дошао гласовима непријатеља СРПСТВА, ХРИСТОВЕ ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ и МАЈКЕ СРБИЈЕ Мада дођох са једном једином намером да чујем исповест сестре Јефимије Бога молих, видећи је такву каква је, да никада не почне са том својом исповешћу. Знао сам да ће ме њене речи веома болети, али нисам могао ни наслутити да ће тај бол бити толико неподношљив, тако срцеразарајући, тако крвледећи. И сада кад размишљам о томе, као и увек када се тога сетим, а сећам се готово свакодневно сваке речи коју тада чух, осећам како ми жмарци заустављају срце, бол дах, а поток суза облива образе. Све док живим нећу моћи заборавити нити један једини трен који тада видех, чух и доживех. Не знам да ли је све то и сестра Јефимија тада осећала, Боже, да ли и она тада пожеле да ми никада ту своју болну причу, јадиковку младости своје, не исприча !? Залелујала је као осушени лист брезе на ветру, подоба јој се опет вратила у стање погрбљене старице, а речи су добиле призвук дечијег јецаја када је почела да говори о свом „животу” са „председником” Србије, изабраног гласовима несрба и непријатеља Срба и Србије. Није плакала, вероватно да јој је већ поодавно пресахло сузано врело, рука на бројаници јој се више није нимало трескала, није чак ни заридала, већ је смиреним, благим и милозвучним гласом како и доликује бедућој монахињи прозборила:
„Кад-год би се вратио са свакодневних теревенки са истомишљеницима, накљукан алкохолом и наркотицима до чепа, већ с врата би заурлао:
„***** српска !” Ако бих му било шта узвратила, понекад само кад бих га случајно погледала, обрушио би се на мене као горопада, разјарена, побеснела и крволочна звер. Тукао би ме је све док се не бих онесвестила. Знала сам десетак дана лежати на постељи не могавши ни да ходам. Скоро сви удови су ми били ломљени од батина. Ако би ме неко посетио од мојих морала сам да лажем да сам пала по степеницама, да имам ишијас, или да сам веома јако прехлађена и да због тога не могу да устајем из кревета. За време посета моје родбине Пас (сасвим оправдано је тако назвала тог зликовца) би био веома добар домаћин. Трудио се да нико не примети да се ради о садисти, манијаку и злочинцу. Покушавала сам неколико пута да га напустим, бежала сам, али проналазио би ме и прети смрћу уколико било шта зуцнем. Због њега сам се и обрела овде где сам јер нисам имала више куда да побегнем. Ово је био једини начин да сачувам живу главу. Није ме толико болело његово зверско физичко насиље, свакодневно малтретирање, али болело ме је и боли што је увек, тај његов свакодневни монолог ме и дан-дани веома боли, узнемирава и излуђује, понављао би и понављао да псује моју мајку СРПСКУ, ДА СМО СВИ СРБИ ЦИГАНИ и ДА ЋЕ НАС ОН И ЊЕГОВИ ПРИЈАТЕЉИ СА ЗАПАДА ИСТРЕБИТИ. Сазнала сам, то су радили у нашем стану, да припремају његову лажни биографију из које ће бити избрисано и фалсификовано да је унук усташе ЈУРЕ ФРАНЦЕТИЋ-а. Његов отац, мислим да и ти познајеш Лазића и Терзића јер и они су били богослови у твоје време, и тај двојац су написали оно што је сада објављено у листу „Глас јавност”.
Браћо Срби и сестре Српкиње, како да и камен не заплаче после ове исповести ? Колико је још сличних наших сестра као што је сестра Јефимија које трпе само због свог СРПСТВА у себи ? Учинимо бар нешто да се казне зликовци за своје чињење !
Крстан Ђ. Ковјенић
P.S.
Zanimljivo je napomenuti da je tu moju prebolnu, tužnu i veoma ružnu istinu o bezumom razvratniku Borisu Tadiću jedino gospodin Milomir Marić smeo da objavi u njegovim novinama koje su posle bile zabranjene … Ovim povodom pozdravljam tog vrlog, poštenog i plemenitog srpskog intelektualca i zamoljavag ga da se javno oglasi i sa nama istinu podeli – kako ga je BTP (Boris Tadić – Pederović) zbog te istine progonio i taj njegove novine zabrano …
Evo još jednog reagovanja na objavljivanje te moje istine o zlotvoru BTP .
POSTOVANI GOSPODINE KOVJENICU,
NA FORUMU RADIO FOKUSA SAM SA PAZNJOM CITAO VASE TEKSTOVE I ZAPAZIO SAM DA U JEDNOM OD NJIH PRENOSITE ISPOVEST SESTRE JEFIMIJE. NEKI OD UCESNIKA RASPRAVE NA POMENUTOM, KAO I NA DRUGIM FORUMIMA, POKUSALI SU DA OSPORE OVO VASE PISANJE, ISTINA SA NERAZUMNIM ARGUMENTIMA I TO NAZVALI IZMISLJOTINOM. U PRILOG ISTINI ZELIM DA VAM OPISEM MOJE NEPOSREDNO SAZNANJE O OVOM "SLUCAJU".
KAO PROTERANO LICE SA KOSOVA I METOHIJE OD JUNA 1999 GODINE, ZIVIM U ONOM DELU SRBIJE KOJA SE ZOVE, CAK I OD NAJVISIH PREDSTAVNIKA VLASTI - UZA SRBIJA. ZBOG POZNATE SITUACIJE NA KOSMETU I POSTOJANJA OPASNOSTI PO ZIVOT SVAKOG SRBINA NA TOM DELU SRBIJE, TEK POSLE CETIRI GODINE, TACNIJE POLOVINOM 2004 GODINE, SAM USPEO DA OBIDJEM DEO KOSOVA I METOHIJE A ISTOVREMENO I MANASTIR PECKA PATRIJARSIJA. KAKO SAM I RANIJE DOK SAM ZIVEO NA KOSMETU CESTO POSECIVAO PATRIJARSIJU, I POZNAVAO SVE MONAHINJE KOJE SU U NJEMU, NIJE MI PROMAKLO DA JE PRISUTNO I NEKOLIKO NOVIH MONAHINJA, JEDAN SVESTENIK I NEKOLIKO CIVILA KOJI STALNO BORAVE U MANASTIRU. U PATRIJARSIJI JE U TOM TREUTKU, A MISLIM I SADA BILA PRISUTNA JEDNA STARIJA ZENA, DOBRILA, KOJA KAKO REKOSE RADI KAO PREVODIOC A KOJA JE POKUSALA DA O SVAKOME OD NAS SAZNA SVE PA CAK I DA NAS FOTOGRAFISE NEKOLIKO PUTA I SA SVIH STRANA. PO MOM DUBOKOM UVERENJU RADI KAO OBAVESTAJAC NEKE OD STRANIH OBAVESTAJNIH SLUZBI. NISAM NI POKUSAO JAVNO DA PRIUPITAM O NOVIM "STANARIMA" JER BI DOBRILA POMISLILA DA SE RADI O NEKOM KO JOJ JE KONKURENT U PRLJAVOM POSLU, VEC SAM U RAZGOVORU SA PRISUTNIM CIVILIMA POKUSAO DA SAZNAM VISE O ONIMA KOJE NISAM POZNAVAO. RADILO SE O NEKOLIKO SRBA IZ HRVATSKE PROTERANIH 1995 KOJI SU IMALI NESRECU DA SE NASELE U PECI I SOBZIROM DA NISU IMALI GDE OSTALI SU DA POMAZU SESTRINSTVU MANASTIRA NA ODRZAVANJU RIBNJAKA KOJI JE 1997 GODINE IZGRADJEN U OKVIRU MANASTIRSKOG KOMPLEKSA A PO NAREDJENJU SLOBODANA MILOSEVICA PRILIKOM NJEGOVE POSETE PECKOJ PATRIJARSIJI. KADA SAM PRIUPITAO ZA MLADJU, VISOKU I VEOMA LEPU ZENU KOJA JE PROLAZILA PORED NAS, U GLAS REKOSE DA SE RADI O SESTRI VESELINKI, TADA ISKUSENICI, BIVSOJ ZENI BORISA TADICA. S OBZIROM DA SAM BIO NEPOVERLJIV, KAO POZNAVAOCI SESTRE VESELINKE NADUGACKO MI ISPRICASE SVE ONO STO STE VI NAVELI U VASEM TEKSTU. ISTINA DODASEJOS NESTO STO VI NE NAVODITE: SVE JE TRPELA DOK NIJE POCEO DA DOVODI MUSKARCE U STAN I SA NJIMA SE ZATVARA U SOBI.
NADAM SE DA MI NECETE ZAMERITI STO OVO NE PISEM NA FORUMU ALI MISLIM DA CETE ME SHVATITI JER NISAM U MOGUCNOSTI DA CESTO POSECUJEM INTERNET. NADAM SE DA NIJE SRAMOTA RECI DA NEMAM RACUNAR VEC ISTI POVREMENO KORISTIM KOD MOG PRIJATELJA ALI SAM SAGLASAN DA OVO MOJE PISMO POSTAVITE NA VASEM FORUMU.
S POSTOVANJEM, PETAR
RASKA, 01.06.2007.
Даме и господо,
Ову тужну, болну и срцепарајућу сузом заливену истиниту животну исповест преносим са форума Народне скупштине Републике Србије (види на:
http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/forumi/ShowMessage.asp?ID=322
Запрепашћујуће је да нико од народних посланика није на ово јавно реаговао. Ко нас то води и куда ?
------------------------------------------------------------
И то је, залутали, разбожени и разрођени српски роде, био председник „твоје и моје“ отаџбине Србије ...
То зашто га ових кукавичких, издајничких и поданичких дана јавно рехабилитује ACA vUČKa, највећи издајник, кукавица, развратник и злотвор у историји људске цивилизације, је питање које ћеш морати поставити својој савести, а мени је моја овај одговор получила:
„Зато што имају истог газду, а нарочито зато што му управо Борис Грозни помогао да растури СРС – једуни,истински и родољубиви браник Српства, Светосавља и Србије „
---------------------------------------------------------------
У предвечерје врелог каснојулског дана на замолбу мог школског друга, био је толико побожан, смеран и духовно вазнесен да смо га још у богословским скамијама сви звали "поп Јова из Ниша", људине од које бејах и јесам толико различит по свему, поготово темпераменту, глагољивости и неустрашивости, чији душевни мир, испосничка, готово светачка, физичка шпатност и топли, влажни и прожимајући поглед којем је немогуће рећи нешто што није истина су ме фрапирали још у јуношким данима, сада архимандрита у једном српском манастиру, да га посетим ми је деловалa као нестварност. Поготово његове речи:
„Брате Крле, пратим твој бој са ДОС-манлијама и имам нешто да ти покажем како би им поглавицу раскринкао.”
Готово јецајући сам му узвратио:
„Не читај то, бре, саблазниће те моје псовке” насмејао се и узвратио:
„Онај ко осећа Господа у души ништа не може саблазнити, а понајмање речи брата његовог. Долази ! Средио сам код Његовог високопреосвештенства митрополита Амфилохија да преко своје сестре Зорице Радовић утиче на Коштуницу да повуче потерницу коју су ДОС-манлије за тобом лани издале. Све је сређено. Дакле !?”
Нисам имао куда, већ следећег дана сам се обрео у мени добропознатом српском манастиру чије зидине, гле чуда, су ми тог дана деловале некако топлије, лепше и достојанственије. Имах осећај да ме је чак и шкрипа огромних капијских врата топло поздрављала. Мада све беше на свом месту, исто као тако давно док сам још овде данима созерцавао, метанисао и Господа кроз сузе увек и увек, непрестано, свуда и свагда, молио да заштити моју многострадалну породици и мене од даљнег прогона побеснелих звери (Ам)броз комуњара ипак ми се причини да је тог поподнева све имало готово позлаћену боју, миомирис тамјана и анђеоско-мелодични пој богуугодности. Већ на први куцај резе на прегломазним дверима пред мојим очима се створила смерна подоба типучног српског старца који ми и не чекајући да изустим било што братски готово скочи у загрљај. Био сам помало збуњен, но видећи мени тако познат поглед „попа Јове из Ниша” смирио сам се колико год сам могао у том тренутку. Нисмо дуго ћаскали јер време за бденије се је незауставиво приближавало. Напустивши ме за неколико трептаја ока вратио се је водећи за руку видно погрбљену старицу. Мислим да сам први промумлао нешто неразговетно, ваљда „Помаже Бог !”, но нисам сигуран, а још мање да ми је старица на то узвратила на било који начин. На моју испружену руку није се ни осврнула. Није ме чак ни једним погледом удостојила. Дрхтећи као јагње које воде на заклање села је, заправо шћућурила се ту на домак моје деснице. Срце ми је тутњило као бим-бо у Саборној Ср.Карловачкој цркви, месту где ми је чука увек некако чудно тутњала у угођају који се само у православном храму Господњем може душом осетити. Тајац који је убијао својом неизвесношћу су прекунуле „Јовине” речи:
„Кћери, ово је брат Крстан човек о којем ти ономад причах.”
На те речи, Бог ми је сведок да су ми речи истините као анђеоски шапат, скочила је са свог седала, братски ме загрлила и кроз плач прозборила:
„Добро дошао, брате Крстане !”
Не знам да ли су те речи, а поготово неочекивана сцена, бар за јоту узнемириле „попа Јову”, на његовом лицу нема места за емоције и тешко је закључити његово расположење, но да мене јесу није потребно ни наглашавати.
Боже, наместо погрбљене старице пред мојим очима се створила, забатила како би рекао велики српски мислилац, непревазиђени философ и теолог Јустин Поповић, као цвет лепа жена у најлепшим годинама. Дуго сам је гледао, нетремице, изненађено и неверујуће, док је њен ужарени сестрински поглед миловао моју Христом препојену душу. Гледах је тако, гледах све док не запазих сваку пору на њеном прелепом испосничком лицу. То што видех пред собом ме дарну у дубину душе. Боре на њеном готово преподобно-светачком лицу су одавале њено „хожденије по муках”, лелујави клецаји физичко паћење, осцилација деснице на бројаници њену телесну обогаљеност, али очи. Е, тај поглед је скоро пркосно, онако жежећи, наговештавао да није сломљена јер је пронашла себе и Христа у себи. Њене речи:
„Брате Крстане, твоје речи су глас вопијућег у пустињи. ”
су ме скоро вређале јер то својим чињењем нимало не заслужих. Љутио сам се на самога себе што више не пазих на одмереност својих речи, но знајући да такви праведници никада и никога не вређају мислим да сам прозборио:
„Није то ништа. Оно најглавније, најјаче, а богме и најболније увек долази на крају !”
Сестрински ми се насмешила и прозборила:
„Сећаш ли се шта ти је ”Вера„ писала на сајту www.revijad.cg.yu/dan !?«
»Та ниси ваљда то ти ?” беху моје речи.
Кроз свест ми је као небеска муња пролетало много што-шта што написах на том сајту, једином месту где се тада могла испричати истина о Србима и Србији, у време ДОС-манлијске „Сабље”, времена када богохули, злочинци, издајници и мафијаши хтеше да утамниче Истину, обрачунају зверски са својим политичким противницима и разоре СРПСТВО и Србију. Ћаскајући о тим оловним, срамним и болећим временима када, чак и у светој земљи Србији, би тешко бити Србин нисмо ни осетили да нас је мој „другар Јова” напустио и отишао на бденије. Насмејали смо се кад нам је црквено звоно својим мелодичним јецајима ту истину потврдило. Мада о тој праведници, пре него што сам се тамо обрео негде то прочитах, зваћу је сестра ЈЕФИМИЈА јер је у међувремену завршила свој испоснички статус и сада је монахиња са тим именом, знах понешто, а нарочито истину да беше жена Бориса Тадића - Францетића, највећег издајника, србомрза и криминалца од кад је света и века, „председника” Србије који је на ту функцију дошао гласовима непријатеља СРПСТВА, ХРИСТОВЕ ВЕРЕ ПРАВОСЛАВНЕ и МАЈКЕ СРБИЈЕ Мада дођох са једном једином намером да чујем исповест сестре Јефимије Бога молих, видећи је такву каква је, да никада не почне са том својом исповешћу. Знао сам да ће ме њене речи веома болети, али нисам могао ни наслутити да ће тај бол бити толико неподношљив, тако срцеразарајући, тако крвледећи. И сада кад размишљам о томе, као и увек када се тога сетим, а сећам се готово свакодневно сваке речи коју тада чух, осећам како ми жмарци заустављају срце, бол дах, а поток суза облива образе. Све док живим нећу моћи заборавити нити један једини трен који тада видех, чух и доживех. Не знам да ли је све то и сестра Јефимија тада осећала, Боже, да ли и она тада пожеле да ми никада ту своју болну причу, јадиковку младости своје, не исприча !? Залелујала је као осушени лист брезе на ветру, подоба јој се опет вратила у стање погрбљене старице, а речи су добиле призвук дечијег јецаја када је почела да говори о свом „животу” са „председником” Србије, изабраног гласовима несрба и непријатеља Срба и Србије. Није плакала, вероватно да јој је већ поодавно пресахло сузано врело, рука на бројаници јој се више није нимало трескала, није чак ни заридала, већ је смиреним, благим и милозвучним гласом како и доликује бедућој монахињи прозборила:
„Кад-год би се вратио са свакодневних теревенки са истомишљеницима, накљукан алкохолом и наркотицима до чепа, већ с врата би заурлао:
„***** српска !” Ако бих му било шта узвратила, понекад само кад бих га случајно погледала, обрушио би се на мене као горопада, разјарена, побеснела и крволочна звер. Тукао би ме је све док се не бих онесвестила. Знала сам десетак дана лежати на постељи не могавши ни да ходам. Скоро сви удови су ми били ломљени од батина. Ако би ме неко посетио од мојих морала сам да лажем да сам пала по степеницама, да имам ишијас, или да сам веома јако прехлађена и да због тога не могу да устајем из кревета. За време посета моје родбине Пас (сасвим оправдано је тако назвала тог зликовца) би био веома добар домаћин. Трудио се да нико не примети да се ради о садисти, манијаку и злочинцу. Покушавала сам неколико пута да га напустим, бежала сам, али проналазио би ме и прети смрћу уколико било шта зуцнем. Због њега сам се и обрела овде где сам јер нисам имала више куда да побегнем. Ово је био једини начин да сачувам живу главу. Није ме толико болело његово зверско физичко насиље, свакодневно малтретирање, али болело ме је и боли што је увек, тај његов свакодневни монолог ме и дан-дани веома боли, узнемирава и излуђује, понављао би и понављао да псује моју мајку СРПСКУ, ДА СМО СВИ СРБИ ЦИГАНИ и ДА ЋЕ НАС ОН И ЊЕГОВИ ПРИЈАТЕЉИ СА ЗАПАДА ИСТРЕБИТИ. Сазнала сам, то су радили у нашем стану, да припремају његову лажни биографију из које ће бити избрисано и фалсификовано да је унук усташе ЈУРЕ ФРАНЦЕТИЋ-а. Његов отац, мислим да и ти познајеш Лазића и Терзића јер и они су били богослови у твоје време, и тај двојац су написали оно што је сада објављено у листу „Глас јавност”.
Браћо Срби и сестре Српкиње, како да и камен не заплаче после ове исповести ? Колико је још сличних наших сестра као што је сестра Јефимија које трпе само због свог СРПСТВА у себи ? Учинимо бар нешто да се казне зликовци за своје чињење !
Крстан Ђ. Ковјенић
P.S.
Zanimljivo je napomenuti da je tu moju prebolnu, tužnu i veoma ružnu istinu o bezumom razvratniku Borisu Tadiću jedino gospodin Milomir Marić smeo da objavi u njegovim novinama koje su posle bile zabranjene … Ovim povodom pozdravljam tog vrlog, poštenog i plemenitog srpskog intelektualca i zamoljavag ga da se javno oglasi i sa nama istinu podeli – kako ga je BTP (Boris Tadić – Pederović) zbog te istine progonio i taj njegove novine zabrano …
Evo još jednog reagovanja na objavljivanje te moje istine o zlotvoru BTP .
POSTOVANI GOSPODINE KOVJENICU,
NA FORUMU RADIO FOKUSA SAM SA PAZNJOM CITAO VASE TEKSTOVE I ZAPAZIO SAM DA U JEDNOM OD NJIH PRENOSITE ISPOVEST SESTRE JEFIMIJE. NEKI OD UCESNIKA RASPRAVE NA POMENUTOM, KAO I NA DRUGIM FORUMIMA, POKUSALI SU DA OSPORE OVO VASE PISANJE, ISTINA SA NERAZUMNIM ARGUMENTIMA I TO NAZVALI IZMISLJOTINOM. U PRILOG ISTINI ZELIM DA VAM OPISEM MOJE NEPOSREDNO SAZNANJE O OVOM "SLUCAJU".
KAO PROTERANO LICE SA KOSOVA I METOHIJE OD JUNA 1999 GODINE, ZIVIM U ONOM DELU SRBIJE KOJA SE ZOVE, CAK I OD NAJVISIH PREDSTAVNIKA VLASTI - UZA SRBIJA. ZBOG POZNATE SITUACIJE NA KOSMETU I POSTOJANJA OPASNOSTI PO ZIVOT SVAKOG SRBINA NA TOM DELU SRBIJE, TEK POSLE CETIRI GODINE, TACNIJE POLOVINOM 2004 GODINE, SAM USPEO DA OBIDJEM DEO KOSOVA I METOHIJE A ISTOVREMENO I MANASTIR PECKA PATRIJARSIJA. KAKO SAM I RANIJE DOK SAM ZIVEO NA KOSMETU CESTO POSECIVAO PATRIJARSIJU, I POZNAVAO SVE MONAHINJE KOJE SU U NJEMU, NIJE MI PROMAKLO DA JE PRISUTNO I NEKOLIKO NOVIH MONAHINJA, JEDAN SVESTENIK I NEKOLIKO CIVILA KOJI STALNO BORAVE U MANASTIRU. U PATRIJARSIJI JE U TOM TREUTKU, A MISLIM I SADA BILA PRISUTNA JEDNA STARIJA ZENA, DOBRILA, KOJA KAKO REKOSE RADI KAO PREVODIOC A KOJA JE POKUSALA DA O SVAKOME OD NAS SAZNA SVE PA CAK I DA NAS FOTOGRAFISE NEKOLIKO PUTA I SA SVIH STRANA. PO MOM DUBOKOM UVERENJU RADI KAO OBAVESTAJAC NEKE OD STRANIH OBAVESTAJNIH SLUZBI. NISAM NI POKUSAO JAVNO DA PRIUPITAM O NOVIM "STANARIMA" JER BI DOBRILA POMISLILA DA SE RADI O NEKOM KO JOJ JE KONKURENT U PRLJAVOM POSLU, VEC SAM U RAZGOVORU SA PRISUTNIM CIVILIMA POKUSAO DA SAZNAM VISE O ONIMA KOJE NISAM POZNAVAO. RADILO SE O NEKOLIKO SRBA IZ HRVATSKE PROTERANIH 1995 KOJI SU IMALI NESRECU DA SE NASELE U PECI I SOBZIROM DA NISU IMALI GDE OSTALI SU DA POMAZU SESTRINSTVU MANASTIRA NA ODRZAVANJU RIBNJAKA KOJI JE 1997 GODINE IZGRADJEN U OKVIRU MANASTIRSKOG KOMPLEKSA A PO NAREDJENJU SLOBODANA MILOSEVICA PRILIKOM NJEGOVE POSETE PECKOJ PATRIJARSIJI. KADA SAM PRIUPITAO ZA MLADJU, VISOKU I VEOMA LEPU ZENU KOJA JE PROLAZILA PORED NAS, U GLAS REKOSE DA SE RADI O SESTRI VESELINKI, TADA ISKUSENICI, BIVSOJ ZENI BORISA TADICA. S OBZIROM DA SAM BIO NEPOVERLJIV, KAO POZNAVAOCI SESTRE VESELINKE NADUGACKO MI ISPRICASE SVE ONO STO STE VI NAVELI U VASEM TEKSTU. ISTINA DODASEJOS NESTO STO VI NE NAVODITE: SVE JE TRPELA DOK NIJE POCEO DA DOVODI MUSKARCE U STAN I SA NJIMA SE ZATVARA U SOBI.
NADAM SE DA MI NECETE ZAMERITI STO OVO NE PISEM NA FORUMU ALI MISLIM DA CETE ME SHVATITI JER NISAM U MOGUCNOSTI DA CESTO POSECUJEM INTERNET. NADAM SE DA NIJE SRAMOTA RECI DA NEMAM RACUNAR VEC ISTI POVREMENO KORISTIM KOD MOG PRIJATELJA ALI SAM SAGLASAN DA OVO MOJE PISMO POSTAVITE NA VASEM FORUMU.
S POSTOVANJEM, PETAR
RASKA, 01.06.2007.
Даме и господо,
Ову тужну, болну и срцепарајућу сузом заливену истиниту животну исповест преносим са форума Народне скупштине Републике Србије (види на:
http://www.parlament.sr.gov.yu/content/cir/forumi/ShowMessage.asp?ID=322
Запрепашћујуће је да нико од народних посланика није на ово јавно реаговао. Ко нас то води и куда ?
