" I gore, i dole… "
Šest noći nije spavala kako treba.
Spavanje je dolazilo u komadima.
Po deset minuta.
Po pola sata.
Dovoljno da san počne i dovoljno malo da se raspadne pre nego što postane stvaran.
Grad je u zoru izgledao kao čovek posle dugog plača.
Ulice oprane noćnom kišom.
Prazne autobuske stanice.
Miris mokrog asfalta.
I ona.
Uvek ona.
Kako hoda bez razloga.
Ili sa razlogom koji nije umela da prizna ni sebi.
Sedmog dana ugledala ga je ponovo.
Sedeo je u istom kafiću.
Pored prozora.
Sa šoljom koju nije dotakao.
Posmatrao je ulicu kao da nešto čeka.
Ili nekoga.
Iste sekunde osetila je kako joj se stomak steže.
Nije ga poznavala.
Nikada nisu razgovarali.
Nije znala njegovo ime.
Ali već nedelju dana njegov lik pojavljivao se svuda.
Na stanici.
U prolazu između zgrada.
U knjižari.
Pored reke.
Kao priviđenje.
Kao misao koja odbija da ode.
Ušla je unutra.
Ne zato što je bila hrabra.
Nego zato što više nije mogla da izdrži.
Naručila je kafu.
Sela dva stola dalje.
I pokušala da ne gleda prema njemu.
Bez uspeha.
Čovek je podigao pogled.
Na trenutak su se sreli.
Ništa se nije dogodilo.
Nije zagrmelo.
Nije stala muzika.
Nije zastao svet.
A opet...
Nešto jeste.
Kao kada posle dugog vremena prvi put udahneš punim plućima.
Kao kada bol na trenutak popusti.
Samo na trenutak.
Dovoljno da ga primetiš.
Nije se osmehnuo.
Ni ona.
Samo su se gledali nekoliko sekundi duže nego što bi stranci trebalo.
A onda skrenuli pogled.
Napolju je prolazio svet.
Ljudi su nosili kese.
Vozili bicikle.
Žurili na posao.
Vodili svoje živote.
Ali njoj se činilo da ih posmatra kroz zamućeno staklo.
Kao da je odvojena od svega.
Kao da već danima postoji samo jedno pitanje.
Zašto baš on?
I zašto sada?
Kada je ustao da ode, srce joj je preskočilo.
Glupost.
Potpuna glupost.
Ali nije mogla protiv toga.
Na vratima se okrenuo.
Pogledao prema njenom stolu.
I prvi put se nasmešio.
Tek toliko.
Kao da potvrđuje da je i on primetio.
Da i njemu nešto nije dalo mira svih ovih sedam dana.
Nije prišao.
Nije rekao ni reč.
Izašao je.
Vrata su se zatvorila.
Ostala je sama.
Sa hladnom kafom.
Sa neobičnim drhtajem u rukama.
Sa osećajem da je izgubila nešto što nikada nije imala.
I sa osećajem da će ga ponovo sresti.
Jer neke ljude ne tražimo.
Niti ih nalazimo.
Oni se jednostavno pojave u trenutku kada smo najranjiviji.
Kao lek.
Ili kao nova vrsta gladi.
A ponekad je veoma teško razlikovati te dve stvari…
