После заузећа Софије, Руси више нису тражили српску помоћ и сарадњу, па је српска Врховна команда одлучила да напад усмери према Косову. Одлучено је да се Моравски и Тимочки корпус, под командом пуковника Лешјанина, упуте преко Куршумлије, Самокова и Преполца, односно долином
Пусте реке и преко
Гољака на Приштину, а да Шумадијски корпус, под командом генерала Белимарковића, долином Јужне Мораве и Грделичком клисуром избије у рејон Врања, па по његовом ослобађању такође удари на запад према Приштини.
Битка за ослобођење Врања кој се одиграла од 26. јануара до 31. јануара 1878.
Остваривање плана почело је 19. јануара, када је Моравски корпус поново заузео Куршумлију, али је у борбама за Самоков од 23. јануара до 3. фебруара заустављен и претрпео тешке губитке. Тимочки корпус заузео је
Бојник и
Лебане, кренуо ка Приштини и у помоћ Моравском корпусу на Самокову, када их је 5. фебруара сустигла вест о примирју које су Руси закључили са Турском 31. јануара у
Једрену.
Шумадијски корпус је од 20. до 24. јануара ослободио целу Грделичку клисуру и стигао на домак Врања. За одбрану Врања Турци су прикупили око 7.000 бораца редовне војске и око 3.000 башибозука, 8 топова и два
ескадрона коњице. Жестоке борбе за Врање вођене су 30. јануара, па су Турци под јаким притиском српске војске Врање напустили ноћу 30/31. јануара. Корпус је затим окренуо према Приштини, у
Гњилане је ушао 4. фебруара, а једно његово извиђачко одељење 5. фебруара у
Грачаницу, када је и до њих стигла вест о примирју из Једрена.
Тиме је после шест недеља сталних борби у веома тешким зимским условима и по непроходном планинском терену, Други српско-турски рат био завршен. У њему се српска војска показала у много бољем светлу него у
Првом рату. Искуснија, упорнија, истрајнија, боље вођена, она је постигла низ запажених ратних успеха. Србија је у овом рату ипак имала значајне губитке: 2.400 мртвих и 3.000 рањених.
Првих дана јануара после ослобођења Пирота, српска Врховна команда је одлучила да се са што већим снагама нападне Ниш и да се уништи његова одбрана коју је сачињавало 5.000 војника са 267 топова, размештених на више добро утврђених положаја, нарочито око брда
Виник северно и
Горице јужно од Ниша. На одлуку је утицала и вест да се из
Приштине са 10-12 хиљада војника креће
Хафиз-паша у помоћ опседнутом Нишу. Он је заиста успео да потисне српске снаге са Самокова и да им преотме Куршумлију, али даље није могао отићи.
За напад на Ниш, српска Врховна команда је прикупила четири дивизије шумадијске и моравске војске са 15.000 војника и 100 топова. Општи напад је почео 7. јануара, са главним ударом из југоисточног правца. Генерал Јован Белимарковић, са командног места у селу
Бербатову, непосредно је руководио овим борбама. После тродневних жестоких борби, када су освојена утврђења на Горици и на те положаје доведена српска артиљерија која је непосредно угрозила нишку тврђаву, Турци су пристали на преговоре о предаји. Командант Ниша
Халил Зија-паша и мутесариф (управник града)
Рашид-паша предали су град 10.јануара. Њихови војници напустили су град без наоружања и отпремљени су у правцу Софије и делом ка
Врању. Трупе Шумадијског корпуса свечано су ушле у Ниш 12. јануара, а раздрагано становништво их је одушевљено дочекало. У Нишу је заплењено 267 топова, 13.000 пушака, 7,800.000 пушчаних метака, 20.000 топовских граната и друго. Два дана касније, у Ниш је стигла и српска Врховна команда на челу са кнезом Миланом