А какав је однос Ваше генерације према совјетском периоду, с обзиром на то да га нисте доживели?
— Амбивалентан. Схватам да је срећа што сам га заобишао, мајка је могла да ме води на летовање, на пример, у Турску, могао сам да гледам филмове које желим. Али, није јасно чему нас је то одвело. Да, постоји слобода, и шта с њом? Није јасно да ли је то добро или лоше. Тешко је замислити да се човек нађе у једном затвореном друштву, у којем нема ни џинса, ни жваки, ни „марлбора“. Ипак, постоји некаква чудна носталгија за естетиком. Соцреалистичка уметност изазива дивља, чудна, носталгична осећања, без обзира на то што се кроз њу испољава тоталитаризам. Уметници који су се нашли у тој ситуацији нису могли да избегну правила, али њихову суштину није било могуће угасити, и она је у сваком случају избила на површину.
Многи уметници говоре да је совјетско време било боље упркос цензури, а да сада нема цензуре и нема великих дела. Како Ви то оцењујете?
— Тако и јесте, заиста, јер нема оквира. Независност и слобода нису исте ствари. Видљивост слободе не даје никакав подстицај за стварање прелепих ствари. У време жестоке цензуре сви су је пљували, али су имали грамофоне и слушали „Битлсе“. Сада више никоме ништа није интересантно. Људи размишљају само о томе како ће да се прикажу на Инстаграму. У телефону је цео свет.
