Jovanovic_cedomir
Početnik
- Poruka
- 21
Vise od 25 godina proveo je u aktivnoj sluzbi u JNA i Vojsci Jugoslavije (iz nje je izbacen zbog delikta misljenja pocetkom 1995), sto je doprinelo da upozna i Ratka Mladica pre 25 godina, kada je ovaj bio kapetan JNA u Kumanovu. Ratna zbivanja na teritoriji bivse SFRJ ucinila su da u jednom momentu Ratko Mladic postane mitskim oreolom obavijena licnost, heroj i vojni komandant, ali i da u slozenim prepletajima istorije bude stavljen i na listu optuzenih koje kao pocinioce ratnih zlocina u ratovima na jugoslovenskom prostoru trazi haski sud.
Da li se Ratko Mladiæ uopšte negde krije? To mu ne bi bilo primereno, jer je pouzdano dokazano da je reè o èoveku neopisive hrabrosti. Pre odgovora na pitanje da li se uopšte krije i gde, mo?da se valja zapitati mogu li izuzetno hrabri ljudi da budu zloèinci? Rano je još na poèetku prièe nuditi takve odgovore, pošto bi oni mogli da budu sasvim proizvoljni, i kao takvi nepouzdani.
General Mladiæ, koliko je nama poznato, nikada sebi ne bi dopustio da "bude uhvaæen" u akciji koja je ispod njegovog ratnièkog dostojanstva. Dakle, nema govora o "buæki", na koju su lagodno naseli neki oficiri Vojske Republike Srpske. Na primer, general Momir Taliæ je uhvaæen u Beèu, gde je doveden na prevaru (prisustvo nekakvom seminaru). Imao je pre toga dovoljno vremena da razmisli zašto ga zovu, ali se nije setio. Neki su pohvatani samo zbog toga što su zalutali u Sarajevu, a drugi, opet, jer su bili nevojnièki opušteni. Jedan je pukovnik uhvaæen na slavi, kod roditelja, dok je šenluèio, slaveæi na neprimeren naèin svog pravoslavnog sveca.
Uglavnom, uhapšeni su jer "nisu oèekivali". Nisu se nadali samo onim okolnostima kojima su uvek morali da se nadaju.
U ovom ovlašnom razmatranju nivoa opreza, hrabrost više nema presudni znaèaj, veæ samo onaj stepen lukavosti, sposobnost da se misli "nekoliko koraka unapred". Ratko Mladiæ ima takvu sposobnost. I zbog toga je i danas na slobodi, ako se to uopšte mo?e tako nazvati.
Na šta se, prema "proverenim prièama", svodi takva sposobnost predviðanja protivnikovih zamisli? Naravno, bila bi ludost ?iveti na stalnoj adresi, odlaziti na sastanke kuænog saveta, imati redovne navike, šišati se kod istog brice, ili igrati domine sa poznatom grupom dokonih penzionera. Mladiæ je morao najpre da se liši navika, ako ih je uopšte imao u doslovnom smislu te reèi. Ono što je nauèio u JNA, morao je da zaboravi. U ratu je najpogubniji sindrom "imitacije postupaka". Moraš biti drugaèiji da bi pre?iveo. Ako te proganjaju, moraš pokazati da nisi nigde gde veruju da jesi. Nigde gde te oèekuju. A oèekuju te bilo gde.
Tako se Beogradom pronela prièa kako je Mladiæ sasvim napustio grad, više ga ne zanima takav ambijent, pa se zajedno sa svojim ovcama i kozama, koje je u meðuvremenu pribavio, nastanio u katunu na jednoj planini u istoènoj Srbiji. Pustio je, ka?u kosu i bradu, lièi na neku mešavinu sveca i proroka. Nosi šešir sa širokim obodom, i niko ne bi rekao da je to on, sem ako ga ne pogleda.
Ako nekoga pogleda, zna se, to je on, jer dvojice takvih nema. Èopor vukova je oko njega, sve ih je pripitomio. Postao je pobo?an, davno je odbacio petokraku, nosi krst i moli se pred leganje i posle ustajanja, te se ne boji nikoga sem Boga i groma. Èita stalno nekakvu knjigu, ali niko ne zna šta je to, jer mu niko ne mo?e priæi. Kad poène uèestalo da se šuška kako je u katunu Mladiæ lièno, sa krstom, vukovima, knjigom i kozama, pa se radoznalci primaknu, on iznenada promeni planinsku dolinu, nastani se tamo i dugo još niko ne zna gde je.
A opet, oni koji tvrde da sve još bolje znaju od ovih, kazuju kako prièa o katunima i kozama nije taèna, i da Mladiæ nikako ne mo?e da bude tamo. On jeste na jednoj planini, ali sasvim blizu Beograda, i tu gaji pèele. Brije se redovno, vodi uredan ?ivot, oko njega ima desetak vernih saboraca, koji su spremni da odmah poginu za komandanta, pa se svako boji takvih ljudi. Znaju oni što nameravaju da ga uhvate i gde je i s kim je i šta radi, pa su se oprobavali dva- tri puta, ali su nagraisali. Bilo je kamiona mrtvih SAS-ovaca, jer su i meštani pritekli u pomoæ generalu. Èula se, više puta jaka pucnjava tamo gde bi morao da bude Mladiæ. I niko mu ništa nije mogao, pa je on još tamo.
Ali, ima i onih koji još bolje i sasvim taèno znaju gde je Mladiæ, pa ovde navedene prièe odbacuju kao deo srpske planinske legende. General je davno napustio ovu dr?avu, i ?ivi u jednoj prijateljskoj zemlji. Evo, ako hoæete taèno, to je Rusija. Još ga je Jeljcin primio i Putin se kasnije slo?io s tim. Ratko je u Sibiru, Rusi su mu tamo poklonili veliku daèu, i on odr?ava snagu tako što krèi nepreglednu šumu i posle sedne pa do kasno u noæ piše svoje memoare. Takav je to polo?aj sibirske kuæe od balvana, da ga niko nikada ne mo?e naæi, a èuvaju ga elitne jedinice KGB i kozaci dobrovoljci, koje on, sa svoje strane, niti vidi niti èuje, da mu ne smetaju.
Ni to, naravno nije taèno, jer je Mladiæ viðen u Sankt Petersburgu sa svojim amerièkim biografom, koji finansira èitav projekt, a istovremeno èovek koji je sasvim pouzdano Ratko Mladiæ slobodno šeta Moskvom. Prvo je izašao, ka?u, iz mauzoleja V. I. Lenjina, a zatim zapalio voštanicu u hramu Vasilija Bla?enog. Ima èovek, naš je nekakav predstavnik u Moskvi, koji ga je u novembru 1999. godine slikao ispred "cara zvona" u Kremlju. Eno, ta fotografija je još uvek pravi hit u nekim gradskim krugovima.
Nekako u to vreme Mladiæ je viðen u Kijevu i Alma Ati, ali i u Beogradu, na Terazijama kako kupuje novine. Davao je, ka?u autograme okupljenom svetu, nasmejan, i nije se krio ni od koga. Od koga bi se, uopšte, general Mladiæ sakrivao u Srbiji?!
Zatim je viðen na jednoj svadbi u Valjevu, hvalili se ljudi, Mladiæ im je navodno veliki prijatelj još iz davnina, pa je bio kod njih na slavi. Nekako je mraèan, malo se ugojio, ali je još u snazi. Uglavnom æuti, rat ga ne zanima, ako progovori to je samo o pravoslavlju. Uzeo je samo malo slavskog ?ita i ništa više. Posedeo malo pa otišao.
(Nastaviæe se)
Da li se Ratko Mladiæ uopšte negde krije? To mu ne bi bilo primereno, jer je pouzdano dokazano da je reè o èoveku neopisive hrabrosti. Pre odgovora na pitanje da li se uopšte krije i gde, mo?da se valja zapitati mogu li izuzetno hrabri ljudi da budu zloèinci? Rano je još na poèetku prièe nuditi takve odgovore, pošto bi oni mogli da budu sasvim proizvoljni, i kao takvi nepouzdani.
General Mladiæ, koliko je nama poznato, nikada sebi ne bi dopustio da "bude uhvaæen" u akciji koja je ispod njegovog ratnièkog dostojanstva. Dakle, nema govora o "buæki", na koju su lagodno naseli neki oficiri Vojske Republike Srpske. Na primer, general Momir Taliæ je uhvaæen u Beèu, gde je doveden na prevaru (prisustvo nekakvom seminaru). Imao je pre toga dovoljno vremena da razmisli zašto ga zovu, ali se nije setio. Neki su pohvatani samo zbog toga što su zalutali u Sarajevu, a drugi, opet, jer su bili nevojnièki opušteni. Jedan je pukovnik uhvaæen na slavi, kod roditelja, dok je šenluèio, slaveæi na neprimeren naèin svog pravoslavnog sveca.
Uglavnom, uhapšeni su jer "nisu oèekivali". Nisu se nadali samo onim okolnostima kojima su uvek morali da se nadaju.
U ovom ovlašnom razmatranju nivoa opreza, hrabrost više nema presudni znaèaj, veæ samo onaj stepen lukavosti, sposobnost da se misli "nekoliko koraka unapred". Ratko Mladiæ ima takvu sposobnost. I zbog toga je i danas na slobodi, ako se to uopšte mo?e tako nazvati.
Na šta se, prema "proverenim prièama", svodi takva sposobnost predviðanja protivnikovih zamisli? Naravno, bila bi ludost ?iveti na stalnoj adresi, odlaziti na sastanke kuænog saveta, imati redovne navike, šišati se kod istog brice, ili igrati domine sa poznatom grupom dokonih penzionera. Mladiæ je morao najpre da se liši navika, ako ih je uopšte imao u doslovnom smislu te reèi. Ono što je nauèio u JNA, morao je da zaboravi. U ratu je najpogubniji sindrom "imitacije postupaka". Moraš biti drugaèiji da bi pre?iveo. Ako te proganjaju, moraš pokazati da nisi nigde gde veruju da jesi. Nigde gde te oèekuju. A oèekuju te bilo gde.
Tako se Beogradom pronela prièa kako je Mladiæ sasvim napustio grad, više ga ne zanima takav ambijent, pa se zajedno sa svojim ovcama i kozama, koje je u meðuvremenu pribavio, nastanio u katunu na jednoj planini u istoènoj Srbiji. Pustio je, ka?u kosu i bradu, lièi na neku mešavinu sveca i proroka. Nosi šešir sa širokim obodom, i niko ne bi rekao da je to on, sem ako ga ne pogleda.
Ako nekoga pogleda, zna se, to je on, jer dvojice takvih nema. Èopor vukova je oko njega, sve ih je pripitomio. Postao je pobo?an, davno je odbacio petokraku, nosi krst i moli se pred leganje i posle ustajanja, te se ne boji nikoga sem Boga i groma. Èita stalno nekakvu knjigu, ali niko ne zna šta je to, jer mu niko ne mo?e priæi. Kad poène uèestalo da se šuška kako je u katunu Mladiæ lièno, sa krstom, vukovima, knjigom i kozama, pa se radoznalci primaknu, on iznenada promeni planinsku dolinu, nastani se tamo i dugo još niko ne zna gde je.
A opet, oni koji tvrde da sve još bolje znaju od ovih, kazuju kako prièa o katunima i kozama nije taèna, i da Mladiæ nikako ne mo?e da bude tamo. On jeste na jednoj planini, ali sasvim blizu Beograda, i tu gaji pèele. Brije se redovno, vodi uredan ?ivot, oko njega ima desetak vernih saboraca, koji su spremni da odmah poginu za komandanta, pa se svako boji takvih ljudi. Znaju oni što nameravaju da ga uhvate i gde je i s kim je i šta radi, pa su se oprobavali dva- tri puta, ali su nagraisali. Bilo je kamiona mrtvih SAS-ovaca, jer su i meštani pritekli u pomoæ generalu. Èula se, više puta jaka pucnjava tamo gde bi morao da bude Mladiæ. I niko mu ništa nije mogao, pa je on još tamo.
Ali, ima i onih koji još bolje i sasvim taèno znaju gde je Mladiæ, pa ovde navedene prièe odbacuju kao deo srpske planinske legende. General je davno napustio ovu dr?avu, i ?ivi u jednoj prijateljskoj zemlji. Evo, ako hoæete taèno, to je Rusija. Još ga je Jeljcin primio i Putin se kasnije slo?io s tim. Ratko je u Sibiru, Rusi su mu tamo poklonili veliku daèu, i on odr?ava snagu tako što krèi nepreglednu šumu i posle sedne pa do kasno u noæ piše svoje memoare. Takav je to polo?aj sibirske kuæe od balvana, da ga niko nikada ne mo?e naæi, a èuvaju ga elitne jedinice KGB i kozaci dobrovoljci, koje on, sa svoje strane, niti vidi niti èuje, da mu ne smetaju.
Ni to, naravno nije taèno, jer je Mladiæ viðen u Sankt Petersburgu sa svojim amerièkim biografom, koji finansira èitav projekt, a istovremeno èovek koji je sasvim pouzdano Ratko Mladiæ slobodno šeta Moskvom. Prvo je izašao, ka?u, iz mauzoleja V. I. Lenjina, a zatim zapalio voštanicu u hramu Vasilija Bla?enog. Ima èovek, naš je nekakav predstavnik u Moskvi, koji ga je u novembru 1999. godine slikao ispred "cara zvona" u Kremlju. Eno, ta fotografija je još uvek pravi hit u nekim gradskim krugovima.
Nekako u to vreme Mladiæ je viðen u Kijevu i Alma Ati, ali i u Beogradu, na Terazijama kako kupuje novine. Davao je, ka?u autograme okupljenom svetu, nasmejan, i nije se krio ni od koga. Od koga bi se, uopšte, general Mladiæ sakrivao u Srbiji?!
Zatim je viðen na jednoj svadbi u Valjevu, hvalili se ljudi, Mladiæ im je navodno veliki prijatelj još iz davnina, pa je bio kod njih na slavi. Nekako je mraèan, malo se ugojio, ali je još u snazi. Uglavnom æuti, rat ga ne zanima, ako progovori to je samo o pravoslavlju. Uzeo je samo malo slavskog ?ita i ništa više. Posedeo malo pa otišao.
(Nastaviæe se)
