Glas Sauronov
Primećen član
- Poruka
- 674
И тако, док се носимо са самима собом и не умемо да пошаљемо помоћ, чак ни онолику колику бисмо могли и хтели, на сву срећу има и оних који су хуманији од нас осталих. Ти је шест невладиних организација (Боеградска отворена школа, Београдски центар за људске права, Европски покет у Србији, Цетар за развој непрофитног сектора, Центар за демократију и Грађанске иницијативе). “Док је ситуација у јужној Азији готово једина тема на свим иностраним медијима, наша јавност том питању поклања недовољну пажњу, а о било каквом организованом приступу за прикупљање помоћи нема ни помена”, оценили су ови лидери у области трећег сектора.
Ко год да је писао саопштење није то добро учинио, пошто испада да је већи део проблема у томе што је ситуација у јужној Азији готово једина тема на свим иностраним медијима, а да није, него да је то, рецимо, испраћај Деда-Мраза који из далеке Лапоније креће да подели поклоне деци света, тада би наш проблем био далеко мањи. Горњи исказ може се читати да се размере трагедије утврђују на основу минутаже на Си-Ен-Ену и тиме се човек може – вероватно – изложити оптужби за цинизам, али то није страшно. Страшно је, наравно, што је то тачно.
Случај је тако хтео, на исти дан претходне године несрећа је погодила Иран. Муслимаин уништени град рачунају као један од својих светих, али се на Западу, у који ћео овога пута урачунати и себе, и данас ретко ко сећа да се тај град зове Бам. У њему је погинуло 55000 људи, а планетарно саосећање је трајало два-три дана, јер је ипак реч о старом, баналном, земљотресу, а слике настрадалих личиле су на оне које сезонски гледамо у поплавама у Индији. Када је међутим стихија погодила тропски рај, када се десио феномен какав генерације не памте и какав већина људи није знала да је могућ, када је погођено 12 земаља на два континента, и надасве, када се схватило да је океан однео хиљаде БЕЛИХ људи, е тада се човечанство закуцало пред мали екран и почело да размишља о томе – сто педесет хиљада – колико је то у ствари? Може се рећи да у свему томе има нечег доброг, продрмана је савест човечанства, успавана у толиким другим случајевима. А о несрећама када је реч, и способности медија и човека уопште да их ублаже, посебно место заузимају оне несреће које се, да није човека, не би ни дсиле.
Светом се проносе вести, или то можда само зли језици говоре, да је у Фалуџи, приликом ослобађања тог ирачког града, погинуло и свих сто хиљада цивила. Можда је та бројка претерана, али никада нећемо сазнати. Не бисмо, ако је поштено, ми овде сазнали да је ико тамо погинуо јер говорећи речником наших невладиних организација, наша јавност је томе поклонила недовољну пажњу, свакако и зато што то ни “инострани медији” некако нису држали у фокусу.
За надбискупа из Кентеберија тих, рецимо, педесет хиљада мртвих колико Фалуџу дели од обла Индијског океана чине разлику од Бога којег има до Бога којег нема. Или је та разлика, ипак, у нечем другом?
Иначе, због целе ситуације, овде цех умало да плати Бојан Станојевић, градски менаџер. Наиме, новинари угледног овдашњег електронског медија су стали на становиште да је било непримерено онолико новогодишње славље и Станојевић, у чуду, а ваљда још у новогодишњем расположењу, одговорио је противпримедбом о “нихилизму” дотичног угледног овдашњег електронског медија. Приговор Станојевићу је био инспирисан меморијалним манифестацијама и редукованим новогодишњим светковинама широм Европе, али ипак највише у оним земљама чији држављани су настрадали у катаклизми чије библијске размере су, ето, навеле кентеберијског надбискупа да посумња у Бога. Требало је, сматрају, да прво припалимо свеће, а онда смо могли мирне душе на концерт Владе Георгијева.
Да ли је ово, све скупа, цинизам? Критиковати људе који апелују на скупљање помоћи, на поштовање жртва, па шта год да је стварни мотив том апелу?
Циник је (каже америчка изрека) човек који свачему зна цену, али вредност не зна.
А како о вредности говорити са неким ко хоће да помаже људима јер је то видео на телевизији, а не зато што сам мисли да треба.
СРБОЉУБ БОГДАНОВИЋ, НИН
Ко год да је писао саопштење није то добро учинио, пошто испада да је већи део проблема у томе што је ситуација у јужној Азији готово једина тема на свим иностраним медијима, а да није, него да је то, рецимо, испраћај Деда-Мраза који из далеке Лапоније креће да подели поклоне деци света, тада би наш проблем био далеко мањи. Горњи исказ може се читати да се размере трагедије утврђују на основу минутаже на Си-Ен-Ену и тиме се човек може – вероватно – изложити оптужби за цинизам, али то није страшно. Страшно је, наравно, што је то тачно.
Случај је тако хтео, на исти дан претходне године несрећа је погодила Иран. Муслимаин уништени град рачунају као један од својих светих, али се на Западу, у који ћео овога пута урачунати и себе, и данас ретко ко сећа да се тај град зове Бам. У њему је погинуло 55000 људи, а планетарно саосећање је трајало два-три дана, јер је ипак реч о старом, баналном, земљотресу, а слике настрадалих личиле су на оне које сезонски гледамо у поплавама у Индији. Када је међутим стихија погодила тропски рај, када се десио феномен какав генерације не памте и какав већина људи није знала да је могућ, када је погођено 12 земаља на два континента, и надасве, када се схватило да је океан однео хиљаде БЕЛИХ људи, е тада се човечанство закуцало пред мали екран и почело да размишља о томе – сто педесет хиљада – колико је то у ствари? Може се рећи да у свему томе има нечег доброг, продрмана је савест човечанства, успавана у толиким другим случајевима. А о несрећама када је реч, и способности медија и човека уопште да их ублаже, посебно место заузимају оне несреће које се, да није човека, не би ни дсиле.
Светом се проносе вести, или то можда само зли језици говоре, да је у Фалуџи, приликом ослобађања тог ирачког града, погинуло и свих сто хиљада цивила. Можда је та бројка претерана, али никада нећемо сазнати. Не бисмо, ако је поштено, ми овде сазнали да је ико тамо погинуо јер говорећи речником наших невладиних организација, наша јавност је томе поклонила недовољну пажњу, свакако и зато што то ни “инострани медији” некако нису држали у фокусу.
За надбискупа из Кентеберија тих, рецимо, педесет хиљада мртвих колико Фалуџу дели од обла Индијског океана чине разлику од Бога којег има до Бога којег нема. Или је та разлика, ипак, у нечем другом?
Иначе, због целе ситуације, овде цех умало да плати Бојан Станојевић, градски менаџер. Наиме, новинари угледног овдашњег електронског медија су стали на становиште да је било непримерено онолико новогодишње славље и Станојевић, у чуду, а ваљда још у новогодишњем расположењу, одговорио је противпримедбом о “нихилизму” дотичног угледног овдашњег електронског медија. Приговор Станојевићу је био инспирисан меморијалним манифестацијама и редукованим новогодишњим светковинама широм Европе, али ипак највише у оним земљама чији држављани су настрадали у катаклизми чије библијске размере су, ето, навеле кентеберијског надбискупа да посумња у Бога. Требало је, сматрају, да прво припалимо свеће, а онда смо могли мирне душе на концерт Владе Георгијева.
Да ли је ово, све скупа, цинизам? Критиковати људе који апелују на скупљање помоћи, на поштовање жртва, па шта год да је стварни мотив том апелу?
Циник је (каже америчка изрека) човек који свачему зна цену, али вредност не зна.
А како о вредности говорити са неким ко хоће да помаже људима јер је то видео на телевизији, а не зато што сам мисли да треба.
СРБОЉУБ БОГДАНОВИЋ, НИН