Quantcast

Hula na Svetog Duha - šta je to?

Indigo3

Primećen član
Poruka
622
Ja samo govorim iz sopstvenog iskustva. U Boga verujem.
Jedino u Njega i njegovu Armiju, a šta su Njegovi planovi već ne znam. Muslimana ima da prelaze u našu veru. Evo, imam poznanika koji je nakon molbe da mu pričam o svojoj veri počeo da čita Bibliju.
Ne znam dokle će stići, ali mu je bilo potrebno da to čita.
 

svesnaglista

Legenda
Poruka
56.984
@svesnaglista , nadam se da me nisi pogrešno razumela.
Pod ovim podvučenim nisam mislio isključivanje iz diskusije (kao ti si budista, pa nemaš pojma o hrišćanstvu, pa zato pali).
Daleko bilo.
Poenta toga je bila da onaj koji je čuo i najdublje poverovao u radosnu vest o spasenju, ne bi smeo da dođe u stanje očajanja u kojem sumnja u mogućnost oproštaja.
Na to sam mislio ;)
Ništa ne brini. Čula sam i ja radosnu vest.
 

svesnaglista

Legenda
Poruka
56.984
Odvajaš fizičko od duhovnog. Jedno bez drugog ne može ovde. Ubivši tebe tj tvoje telo kako ti kažeš uskratio bi ti sva zadovoljstva koja te čekaju kroz život.
Troičnost podrazumeva da ništa ne može da se desi ako nisu
tri sile prisutne. U hrišćanstvu su to Otac, Sin i Sv. Duh. U hinduizmu
Brama, Višnu, Šiva. U fizici aktivna, pasivna i neutralna sila.
U trenutku začeća čoveka takođe su prisutne tri sile. Otac (aktivna),
majka(pasivna) i sv duh(neutralna sila). Treću silu ne vidimo, ali
je prisutna. Znači, sve tri sile postoje same za sebe. Postoji jajna
ćelija, postoji spermatozoid i postoji sv duh. U tom smislu su odvojive.
Neodvojive su u smislu da se ništa neće desiti ako nisu sve tri
prisutne.
Pitao si negde da li je čovek važniji od anđela. Jeste. Jedino je
čovek stvoren po božijem liku. Jedino u ljudskom obliku postojanja
moguće je vratiti se izvoru, Bogu. Uništavajući tuđi život, ne samo
da uskraćuješ priliku nekome da doživi zadovoljstvo i nezadovoljstvo,
već mu uskraćuješ priliku da se vrati Bogu. Ubijajući sebe, sebi
uskraćuješ tu priliku.
Ali, razlika postoji. Ako ubiješ drugoga, još uvek imaš vremena da
se vratiš Bogu. Ako ubiješ sebe, ne možeš.
I tu je još jedna karakteristika stvorenog po božijem liku. Stvoren
po božijem liku može da stvara. Što svesno, što nesvesno, namere
se ostvaruju. Što znači da, ako si ti ubio mene, nemaš pojma kud
ću ja dalje, jer to u potpunosti zavisi od mene.
A šta se dešava kada ubiješ sebe?

nastavak sledi.. :kafa:
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
Onaj ko razmislja o samoubistvu, bi celu ovu diskusiju smatrao povrsnom. Onaj koji je spreman sebi oduzeti zivot bio bi spreman i dati svoj zivot za nekog drugog. Posmatrano sa religijskog aspekta ta osoba bi bila spremna na najveci cin ljubavi, a istovremeno se posmatra kao najveca kukavica i sebicnjak.
Mislim da je samoubistvo neka vrsta eutanazije, desava se u momentu kad je teret preveliki.

Posmatrati samoubistvo kao hulu na svetog duha, bilo bi opravdano samo u slucaju, kad neko sebi oduzima zivot bogu iz inata, a ne zato sto ne moze vise da podnese da zivi.
Ne znam kako se dobija jednačenje ovog podvučenog.

I ovo drugo podvučeno mi je prilično upitno...

Ovo treće mi je jasno. To je ono bukvalno konačno i neopozivo "ne" Bogu
 

InternetExplorer

Aktivan član
Poruka
1.222
Ne znam kako se dobija jednačenje ovog podvučenog.

I ovo drugo podvučeno mi je prilično upitno...

Ovo treće mi je jasno. To je ono bukvalno konačno i neopozivo "ne" Bogu
Ako me pitas kako sam dosao do prva dva zakljucka:
Pokusao sam da sustinski shvatim sta se krije iza poriva za samoubistvom.
Prvo sam eliminsao psihijatrijske slucajeve i slucajeve koji su izvrsili samoubistvo pod uticajem psihoaktivnih supstanci (droge, lekovi ...)
Ono sto ostaje su iskustva ljudi koji su preziveli pokusaje samoubistva.
Ono sto ja vidim iz njihovih svedovcenja jesu dve stvari, prvo da su psihicki bili u stanju slicnom kao kad su ljudi pod konstantnim fizickim bolom. A uobicajena je pojava da ljudi koji na primer imaju rak kostiju prizeljkuju da umru, zato sto su bolovi neizdrzivi. I odatle ovo poredjenje sa eutanazijom.
Drugo, oduzeti sebi zivot nije mala stvar, tu nema nista kukavicko. Ljudi koji duze vremena razmisljaju o samoubistvu bi mozda i dali svoj zivot za neku visu stvar da u toj visoj stvari vide svrhu. Zato imas slucajeve kao ovaj
Prijatelj koji me je zaštitio od napasnika jedne večeri kasno se malo kasnije obesio.
Taj njen prijatelj je potpuno svesno rizikovao zivot jer je znao da ce ga svejedno sebi oduzeti. I mislim da on nije izuzetak. Eto odatle ono prvo jednacenje.
 

Сале!

Buduća legenda
Poruka
35.397
Ima nesto u tome sto ova tema gravitira ka diskusiji o samoubistvu.
Samoubistvo je neoprostivi greh (hula na Svetog Duha) jer nema načina za pokajanje. Možeš ubiti i 100 ljudi imaš vremena da se pokaješ.
Tako bar kažu.
Onaj što je bacio bombu na Hirošimu i zatro tadašnje u buduće naraštaje, pokajanjem može zadobiti carstvo, a onaj nesrećnik koji je skratio muke sebi on će večno goreti. Gori u životu i gori posle života, suđeno mu da gori, jer je protiv boga.
Nezgodan taj bog u tumačenju ljudi.
 

Сале!

Buduća legenda
Poruka
35.397
Troičnost podrazumeva da ništa ne može da se desi ako nisu
tri sile prisutne. U hrišćanstvu su to Otac, Sin i Sv. Duh. U hinduizmu
Brama, Višnu, Šiva. U fizici aktivna, pasivna i neutralna sila.
U trenutku začeća čoveka takođe su prisutne tri sile. Otac (aktivna),
majka(pasivna) i sv duh(neutralna sila). Treću silu ne vidimo, ali
je prisutna. Znači, sve tri sile postoje same za sebe. Postoji jajna
ćelija, postoji spermatozoid i postoji sv duh. U tom smislu su odvojive.
Neodvojive su u smislu da se ništa neće desiti ako nisu sve tri
prisutne.
Pitao si negde da li je čovek važniji od anđela. Jeste. Jedino je
čovek stvoren po božijem liku. Jedino u ljudskom obliku postojanja
moguće je vratiti se izvoru, Bogu. Uništavajući tuđi život, ne samo
da uskraćuješ priliku nekome da doživi zadovoljstvo i nezadovoljstvo,
već mu uskraćuješ priliku da se vrati Bogu. Ubijajući sebe, sebi
uskraćuješ tu priliku.
Ali, razlika postoji. Ako ubiješ drugoga, još uvek imaš vremena da
se vratiš Bogu. Ako ubiješ sebe, ne možeš.
I tu je još jedna karakteristika stvorenog po božijem liku. Stvoren
po božijem liku može da stvara. Što svesno, što nesvesno, namere
se ostvaruju. Što znači da, ako si ti ubio mene, nemaš pojma kud
ću ja dalje, jer to u potpunosti zavisi od mene.
A šta se dešava kada ubiješ sebe?

nastavak sledi.. :kafa:
Čekam nastavak
Inače broj 3 je i po meni magičan
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
Nije. :mrgreen:

Ali ako ovo vidim kao lapsus, onda jeste tako.
Mučeničkom smrću se ne stiže ''tamo'', nažalost. E sad, gde je Dimitrije bio
u trenutku smrti, odakle mi to možemo znati.
Za obične ljude možda čak i ne postoji koncenzus među pravoslavnim hrišćanima šta im se događa po smrti (bestelesna duša, odlazak direktno u Eshaton, spavanje duše...).
Ali, što se tiče mučenika, tu je nedvosmislena vera da oni direktno idu u raj vaskrsli.
Još od apostolskog doba
 

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
Ako me pitas kako sam dosao do prva dva zakljucka:
Pokusao sam da sustinski shvatim sta se krije iza poriva za samoubistvom.
Prvo sam eliminsao psihijatrijske slucajeve i slucajeve koji su izvrsili samoubistvo pod uticajem psihoaktivnih supstanci (droge, lekovi ...)
Ono sto ostaje su iskustva ljudi koji su preziveli pokusaje samoubistva.
Ono sto ja vidim iz njihovih svedovcenja jesu dve stvari, prvo da su psihicki bili u stanju slicnom kao kad su ljudi pod konstantnim fizickim bolom. A uobicajena je pojava da ljudi koji na primer imaju rak kostiju prizeljkuju da umru, zato sto su bolovi neizdrzivi. I odatle ovo poredjenje sa eutanazijom.
Taj njen prijatelj je potpuno svesno rizikovao zivot jer je znao da ce ga svejedno sebi oduzeti. I mislim da on nije izuzetak. Eto odatle ono prvo jednacenje.
Nekako, kako mi prolaze godine, tako mi se čini da je sve istinitije ono što kaže Dostojevski: „Svi smo mi krivi za sve
Svako od nas je pozvan da, ako ništa drugo, ono bar lepom rečju doprinese bar trunku boljem stanju svom bližnjem.
I ovo pričam, a i sam to X puta zaboravljam da uradim u svom životu.
Psihičko stanje ljudi samoubilačkih namera nije nešto u šta se upada kao u šahtu, nije akutno, već proces, dužeg vremena slaganja puno negativnosti (negativnih događaja, ljudskih odnosa, dela, reči i misli).
To psihičko stanje nije prosta patologija, to je rezultat direktnog uticaja zloga.
Kako iz toga izaći?
Iskustveno rečeno, ne znam. I hvala Bogu, da nije iskustveno.
U stvari, možda trunku jeste***.
Kad pomenu agoniju umiranja od kancera, moji roditelji su umrli brzom smrću, otac u snu od infarkta srca, a majka od moždanog udara.
ALi, majka moje supruge je prošla kroz to stradanje. I imala je metastaze baš na kostima.
Strašno je. Nema reči.
Nisam hteo suprugi da kopam po traumama od toga, pošto je ona brinula o njoj tokom svega toga, pretpostavljam da je njena majka X puta poželela da umre i prekrati bolove. Ali tu postoji razlika između "poželeti brzi dolazak smrti" i "samoizazivanje brze smrti".
Na kraju, majka joj je umrla na rukama.

***Sećam se jednom velike krize koju sam imao zbog majčine smrti. Negde u januaru-februaru ove godine. Taj bol i tuga, to crnilo koje se gnezdi u grudima i koje mi je jednog dana počelo da se širi. I da mi pravi doslovni osećaj gušenja. Izašao sam na pauzu za ručak, zvao suprugu, pričao s njom, ali ne zadugo.
Otišao sam pravo u crkvu svetog Simeona na N.Beogradu. I tu sedeo. I plakao. I molio Boga da mi iz bića iščupa tu crnu tugu, taj đavolji osećaj beznađa pred smrću i pošalje mi utehu. I plakao i dalje. Kad sam izašao, osetio sam neopisivo olakšanje. Ne olakšanje od autosugestije, jer ja nisam u sebi govorio "biće bolje, budi jak, izdrži..." i slične samopomoći. Bukvalno, doslovno, predaja srca Bogu da mi Bog pomogne. I osećaj kao da je sve rukom odneto. Sve. Sav taj bol, svo to crnilo, sav taj duševni otrov. Puf. Rasprsao se. I osetio sam u srcu neku onu blagu tugu, prirodan bol zbog nanete rane, ali i pravu utehu, uz taj neki osećaj nade. Nade za moju majku. Mog oca, ali i nas ostale. Da sve to, sav taj bol i strahota smrti, da sve to nije konačna istina o svetu i životu. Da iza toga ima nešto mnogo više. Nešto za šta nas je Bog spremio i namenio


Drugo, oduzeti sebi zivot nije mala stvar, tu nema nista kukavicko. Ljudi koji duze vremena razmisljaju o samoubistvu bi mozda i dali svoj zivot za neku visu stvar da u toj visoj stvari vide svrhu. Zato imas slucajeve kao ovaj
Nisam baš siguran za to...
"Ne videti svrhu" kao razlog....
Uh...
Imamo li mi nekog koga volimo i ko nas voli?
Imam slučaj druga iz osnovne škole koji obesio pre koju godinu. I što je morbidno, obesio se na istom mestu, gde se obesio i njegov deda koju deceniju ranije.
O, kakva teška atmosfera prilikom izjavljivanja saučešća.
Kako uopšte pružiti ruku njegovoj majci, baki i sestrama? Ili njegovoj verenici?
Šta im reći?
Kako se odnositi prema bolu zbog gubitka sina, unuka i brata, koji je izazvao upravo sin, unuk i brat, nesuđeni muž?
Ne znam.
Mnogo teška pitanja, bojim se da išta kažem decidno.
Zadržaću se, ipak, na onom "uh" komentaru na "ne videti svrhu" kao povod za samoubistvo
 
Poslednja izmena:

De_Sisti

Buduća legenda
Moderator
Poruka
38.184
To moze da bude slucaj nasledne bolesti.
A "ne videti svrhu", je duboka tematika. I mislim da je malo tesko sitom objasniti kako izgleda glad.
Udaljili smo se od centralne tematike.
A to je, da li se moze samoubistvo generalizovati i svrstati pod hulu na svetog duha.
U ovom slučaju, verovatno DA

Posmatrati samoubistvo kao hulu na svetog duha, bilo bi opravdano samo u slucaju, kad neko sebi oduzima zivot bogu iz inata, a ne zato sto ne moze vise da podnese da zivi.
 

Top