Vidim vam ustasama je Pavelic i dalje heroj, koliko mase na koncertu pada u tans svi obuceni u crno
Od leta 1941. do proleća 1945., smrt se pojavljivala u mnogobrojnim oblicima. Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu, ustaše klale posebno oblikovanim noževima ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi.
Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani.
Ljudi u Jasenovcu više nisu ni bili ljudska bića već objekti podesni za iživljavanje svakog ustaškog hira.
Čak su i nacistički generali bili zapanjeni užasima Jasenovca. Tako je general fon Horstenau, Hitlerov izaslanik u Zagrebu, zapisao u svom ličnom dnevniku za 1942. godinu da su ustaški logori u NDH bili „suština užasa“ a Artur Hefner, oficir zadužen za transport radne snage u Rajh, napisao je za Jasenovac 11. novembra 1942.: „Koncept logora Jasenovac trebalo bi zapravo shvatati kao kompleks od nekoliko logora, koji su udaljeni po nekoliko kilometara jedan od drugog, a grupisani su oko samog Jasenovca. Bez obzira na javnu propagandu, ovo je jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao porediti jedino sa Danteovim „Paklom“.“
Od leta 1941. do proleća 1945., smrt se pojavljivala u mnogobrojnim oblicima. Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu, ustaše klale posebno oblikovanim noževima ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi.
Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce. Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani.
Ljudi u Jasenovcu više nisu ni bili ljudska bića već objekti podesni za iživljavanje svakog ustaškog hira.
Čak su i nacistički generali bili zapanjeni užasima Jasenovca. Tako je general fon Horstenau, Hitlerov izaslanik u Zagrebu, zapisao u svom ličnom dnevniku za 1942. godinu da su ustaški logori u NDH bili „suština užasa“ a Artur Hefner, oficir zadužen za transport radne snage u Rajh, napisao je za Jasenovac 11. novembra 1942.: „Koncept logora Jasenovac trebalo bi zapravo shvatati kao kompleks od nekoliko logora, koji su udaljeni po nekoliko kilometara jedan od drugog, a grupisani su oko samog Jasenovca. Bez obzira na javnu propagandu, ovo je jedan od najstrašnijih logora, koji bi se mogao porediti jedino sa Danteovim „Paklom“.“
