„АКО ЈЕДНОГ ДАНА НЕКА ОД СЛОВЕНСКИХ ЗЕМАЉА БУДЕ ПОСТИГЛА ПОЛИТИЧКИ ИЛИ КУЛТУРНИ УТИЦАЈ У ЕВРОПИ, ЦЕЛОКУПНА СТАРА ИСТОРИЈА - МОРАЋЕ ДА СЕ ПИШЕ ИЗНОВА“.
Едбард Мајер, немачки историчар
- деветнаесто столеће –
***
СТРАНИ ИЗВОРИ О СРБИЈИ И СРПСКИМ ЗЕМЉАМА У 9. СТОЛЕЋУ
Perry-Castañeda Library Map Collection Historical Atlas by William R. Shepherd (Complete contents of "Historical Atlas" by William R. Shepherd, New York, Henry Holt and Company, 1923)
http://www.lib.utexas.edu/maps/historical/history_shepherd_1923.html
Perry-Castañeda LibraryMap Collection The Public Schools Historical Atlas by C. Colbeck (from "The Public Schools Historical Atlas" by Charles Colbeck. Longmans, Green; New York; London; Bombay. 1905)
http://www.lib.utexas.edu/maps/historical/history_colbeck_1905.html
Cartographic Images (Jim Seibold) Ancient through Renaissance. Most highly recommended
http://www.henry-davis.com/MAPS/
Било је могуће уносити фалсификате у литературу бивше Југославије, јер су многи историјски извори о средњевековним државама у Панонији и на Балкану уклањани. Један од тих извора је и ова политичка карта Балкана из деветог столећа. Оставили смо адресе установа где је сачињена – Лондон, Њујорк, Бомбај, да не би неко претпоставио да пишемо неосновано о српској прошлости.
Овде је Србија из времена краља Крепимира Оштривојевића, од 815. до 840. године. Границе Србије су непојмљиве и за најобразованије становнике бивше Југославије, јер су на западу до иза Трста, а на истоку досежу данашњу границу Украјине, јер обухватају и ушће Дунава у Црно море. Србији припада скоро цело грчко острво Пелопонез – Византија се простирала на Балкану само на деловима данашње Бугарске и Грчке. Северна граница Србије је била оивичена Дравом и Дунавом, па тај податак даје за право др Јовану И. Деретићу, који овакву Србију зове Илирском (или, Јадранском) Србијом, а државу изнад Драве и Дунава Дачком Србијом.
Ова мапа је богомдана за истраживање. Руши много онога што нам је званична историја нудила као истину.
Једна од тих „истина“ је да Србија, пре Немање, није имала престоницу. Сећам се да ми је један од наставника у средњој школи говорио да је престоница била тамо где би српски владар боравио, а то су били, наизменично, многи градови! Шта да ради тај наставник – он се домишљао, јер име престоног српског града у Средњем веку није имао где да прочита. То није наводио ниједан уџбеник у две Југославије! Чудно! За два столећа, нико од образованих Срба није озбиљније поставио питање зашто Србија није имала престоницу. Учиниће то тек истраживачи с краја двадесетог столећа – и то они који су српску историју истраживали у иностранству. Међу њима је то најуспешније учинио др Јован И. Деретић, боравећи у Француској. Одавно је говорио и писао да је престоница Србије била у Скадру. И, био је у праву, то пише и на овој мапи. Скадар је обележен квадратићем – а квадратић обележава престоницу Србије. Овај податак је, вероватно, био пресудан 1912. године – кад су европске државе одлучиле да одузму Скадар од Црне Горе (кад га је црногорска војска ослободила од Турака) и да га уступе новоформираној Албанији! Видимо по овој мапи (штампана је 1905) да су на Западу одлично знали нашу прошлост, па су се потрудили да нам (за извесно време) не омогуће сазнања о њој.
Ова мапа оспорава и другу „истину“ званичне историје. Ону о покрштавању и описмењавању Словена у деветом столећу, у време солунске браће Ћирила и Методија. Ова мапа оспорава и другу „истину“ званичне историје. Ону о покрштавању и описмењавању Словена у деветом столећу, у време солунске браће Ћирила и Методија. Успоставити овакву државу од Трста до Украјине, а веровати да народ и племство те државе не зна да чита и да пише - више је него наивно. А ова држава Крепимира Оштривојевића је основана 490. године – по паду Римске Империје! Илирска Србија је од 490. до 641. године (значи много пре „словенске сеобе на Балкан“) обухватала нешто мању територију од државе Крепимира Оштривојевића – њоме су у ово време владали Свевладовићи. Тад је на северу обухватала подручје до данашње јужне границе Словачке, захватајући Славонију и Барању до Будима, као и делове Аустрије и Словеније, без Истре и Трста. Бачка није улазила у Србију, али је у њој био Срем. Од Београда је територија према истоку оивичена Дунавом и завршавала се негде на средини данашње северне границе Бугарске, с подручјем око Софије. Од Софије, граница је ишла према југо-западу, обухватајући Епир у данашњој Грчкој. Кад имамо у виду оволико трајање Србије, од 490. до 840. године, сулудо је веровати да у тој држави нико није био писмен и да је требало да писменост донесу Ћирило и Методије, у том деветом столећу. Погледајмо мапу са Србијом од 490. до 641. године – преузету из књиге др Јована И. Деретића: „Античка Србија“, стр. 246: Настављамо осврт на садржај прве мапе. Највише ће изазвати пажњу, донедавно, непознати податак. На њој је обележен значајан град на западу Србије – Сербиново, како га пишу Енглези, или Србиново, како би га писали и изговарали Срби. Невероватно, тако се, у то време, звао Загреб!
Енглеска карта нам пружа и најупечатљивији податак о непостојању хрватске државе у деветом столећу. У мапи нема ни назнаке да је Хрватска (Загорје) покрајина у Србији, што друге карте овог времена то истичу. Но, и те друге карте не назначују ту територију као посебну државу, што је југословенска историографија упорно наметала. Тако је тврђено да Србије Крепимира Оштривојевића није било, али је било, у то време, „Кнежевине Хрватске“ – чији су владари (кнежеви) пажљиво набрајани: Вишеслав (око 800. године), Борна (810-821), Владислав (821-835) и Мислав (835-845). Видимо, мапа доноси податак да је Крепимир Оштривојевић владао територијама до иза Трста од 815. до 840. године, па нема места на истој територији за државу Хрвата – на челу с ова четири кнеза. Очигледно је да је југословенска историографија неке од обласних господара краља Крепимира прогласила за независне владаре, произвољно им цртајући хрватске државне границе. Да је ова претпоставка на месту, потврђује нам и др Јован И. Деретић. Нашао је изворе о обласном Крепимировом племићу у Славонији – Миславу, којег смо у Југославији спомињали као владара Хрватске, од 835. до 845. године. Др Деретић наводи да су српски владари Свевладовићи (од 5. до 7. столећа), кад су победили Хрвате (аварско племе – савезник Византије против Србије) населили на једном делу Далмације и једном делу западне Славоније. Каже да су се ти Хрвати у западној Славонији у 9. столећу већ претопили у Србе и да су говорили српски језик. Из тог већ европизованог народа (европизованог преко српских гена – ко би то могао да прихвати од данашњих Хрвата?), потекао је обласни племић Мислав. Њега је краљ Крепимир поставио за вођу Хрвата после смрти претходног - Порге (832. године). Занимљиво је да су Франци почетком деветог столећа били окуприали делове Србије – Истру с Винодолском жупом, западне крајеве до Србинова (Загреба) и Славонију. Но, 831. године је Крепимир победио Франке и тад су Хрвати, под вођством Порга, подигли устанак и помогли српској војсци у Славоноји. Претходно је Крепимир (829) победио Франке и у Истри. Међутим, Мислав није владао (као обласни господар) Славонијом, јер је ту част Крепимир уступио Ратимиру, са седиштем у Сиску. Ратимир је владао славонском облашћу од 829. до 838. године и вероватно да данашња хрватска историографија и овог српског племића убраја у хрватске кнежеве. Мислав је словио само као вођа Хрвата и др Деретић наводи да има извора који га бележе само као војводу у војсци Србије.
Што се тиче „хрватског кнеза“ Борне, треба рећи да је то српски племић из околине Неготина, у данашњој источној Србији. Кад су његову област напали Бугари, он је, с делом народа, побегао у Славонију, окупирану од Франака. Франачки краљ Лудовик га је поставио за обласног господара на источној обали северног Јадрана – делу којег су Франци привремено отели од Србије, прогласивши га владарем новоуспостављене, вазалне, Кнежевине Далмације. Значи, био је франачки вазал, а по народности Србин. Међутим, Фрањо Рачки, хрватски историчар деветнаестог столећа, фалсификовао је део Ајнхардовог летописа и описао да је Борна рођен негде у Хрватској и да је, као франачки савезник, владао „Далматинском Хрватском“. Овај фалсификат Фрање Рачког је обелодањен на једном научном скупу Југославенске академије знаности и умјетности у Загребу, али је тај податак (плански) избегаван у историјској науци Југославије.
) rec je o Istocnoj i Zapadnoj varijanti jednog jezika. To kaze lingivstika. 
