Слободан Јарчевић:
ДА ЛИ ЧОВЕК ЗРАЧИ ИЛИ ВАЗДУШИ?
Писац ових редова се извињава читаоцима ако их је збунио наслов. Подсећа на неку поругу или шалу, али није то у питању. Реч је о погрешном коришћењу појмова из српског језика у Хрватској, па ћемо га посматрати с филолошке тачке гледишта. Читаоци ће писцу опростити што није филолог, али у ситуацији кад се филолози важним појавама у српском језику не баве, остаје нам да их (оваквим покушајима) на то подстакнемо.
Ако у томе не успемо – ако учени остану незаинтересовани за погрешно коришћење појмова из српског језика у Хрватској, онда ћемо, иако помало нестручни, то наставити у овом часопису (на овом радију). Погрешно коришћење појмова из српског језика у Хрватској је више него умножено, али то мало ко примећује. Такве појаве измичу пажњи, јер их нико не очекује. Уочљиве су тек кад човек схвати да Хрвати користе страни – српски језик. У том случају, Хрвати нису никакав изузетак – ниједан народ не научи страни језик онако како говори својим.
На искорак у науку, треба да се зна, навео нас је протест неких хрватских интелектуалаца. Они су, ових дана – септембар 2005 – замерили што је у неком од старих филмова (титлованих ''српскохрватским'') остала српска реч ''ваздух'' – није преведена на ''хрватску'' реч ''зрак''.
Овде је откриће. Значи, у службеном језику у Хрватској (он је српски, али ћемо прећутати да га Хрвати зову ''хрватским'') реч ''зрак'' је појам за ваздушни омотач око Земље. Хрвати тако користе ову реч, а у службеном језику у Србији, Црној Гори и Републици Српској, па и на катедрама славистике у свету, за омотач око земље, користи се реч ''ваздух''. Ово је праисконска реч српског језика – ''ваздух''. Њу је добро разумео и српски народ и знао је да од тог омотача зависи сав (вас) живот на Земљи, па је та реч (кованица) састављена од два појма ''вас'' и ''дух''. Није потребно објашњавати да је ''с'' прешло у ''з'' – на основу граматичког правила о слагању звучних и безвучних гласова.
Хрвати за Земљин омотач користе сасвим другу реч – она није синоним ''ваздуху'', јер се, појмовно, не односи ни на какав омотач око Планете. У овај закључак ће нас уверити одредница о ''зраку'' у Речнику српскохрватског књижевног и народног језика, Књига VII, Институт за српскохрватски језик, стр. 155, Београд, 1971. године. Ево чињенице да филолози нису нашли у појму ''зрак'' ни трунке од Земљиног омотача:
''Зрак – млаз светлости минималне дебљине (понекад замишљен као недељив); слични млаз других врста електромагнетског таласања (топлотнога, ултравиолентнога, рендгенскога) или атомских честица у прогресивноме кретању''.
У овом појмовном одређењу речи ''зрак'', можемо се уверити, нема назнаке да је у питању и омотач око Земље. Али, филолози су у Југославији чинили све да покажу да најкоришћенији службени језик у држави припада и српском и хрватском народу! Зато су чинили све да оправдају оно што хрватски филолози нису (као странци) правилно схватили у српском језику, или оно што су намерно искривљивали – с циљем да створе и ''хрватску варијанту српскохрватског језика'', која ће се разликовати од ''српске варијанте српскохрватског језика''. Тако су и реч ''ваздух'' заменили речју ''зрак'', иако, како видесмо, ове две речи представљају потпуно различите појмове – прва омотач око Земље, друга снопове сунчеве светлости (пламен ватре, енергетске, магнетне или рендгенове таласе, итд). Но, то није сметало нашим филолозима да их прогласе појмовно истоветним, па су на стр. 156, написали да је ''зрак'' једнако ''ваздух''. За то нису имали упориште ни у чему другом, него у књижевним делима, чији су аутори прихватили ову подвалу појмова – ''зрак'' за ''ваздух''. Зато то поткрепљују само цитатима из дела, као:
''Коњи морадоше сваки час стати, да захвате зрака'' (Ђал. 13, 69), ''Били су голи, готово пјани од зрака, од мора и од сунца'' (Назор 18, 120), итд.
У Речнику српскохрватског књижевног језика и народног језика, књига II, стр. 354, објашњена je појмовно и реч ''ваздух'', па се може видети да нема никакве додирне тачке с горенаведеним појмом ''зрака''. Погледајмо појмовно значење ''ваздуха'':
''Ваздух – смеша гасова, нормално са 78% азота и 21% кисеоника, без боје и мириса, коју удишемо и која сачињава земљину атмосферу''.
Наравно, и овде југословенски филолози убацују да је синоним ''ваздуху'' реч ''зрак'', али нигде, у подужем тексту, не износе ниједну карактеристику ''зрака''. Да су то учинили, онда би се видело да ''смеша гасова'' нема везе са ''зрацима: сунца, звезда и ватре'', а нема ни са ''зрачењем очију и лица''. Нема ''смеша гасова'' никакве везе ни с изразом: ''зрачи од среће'' – израз чест у српском језику. Јер, ако би се ова позната изрека изговарала помоћу ''смеше гасова'' (''ваздуха''), била би више него неразумљива – ''ваздуши од среће''. Хрватски филолози би је тако превели са ''хрватског'' на српски, јер они под ''зраком'' подразумевају ''смешу гасова'' (''ваздух'', или ''атмосферу'').
Бесмисао употребе речи „зрак“ за ваздушни омотач око Земље, схватамо и у случају кад покушамо речи „зрак“ и „ваздух“ изговорити у множини. Ваздух има само једнину. То упућује на чињеницу да је српски језик природан. Није вештачки, попут романских и германских језика - створених од латинског и мешавине других језика. Човековом уму је доступан само овај ваздух на Земљи – за други не зна, па зато „ваздух“ нема множину. С речју „зрак“ је сасвим други случај. У множини се изговара: „зраци“. И погледајмо, ова реч у множини више не означава гасовити омотач око Земље, како то тврде хрватски лингвисти. Ако нам кроз отворен прозор продру зраци сунца, директно (или изравно) и зраци са стакла суседне зграде, онда ћемо имати зраке, што не можемо поистоветити с ваздухом. Или, ако нам ноћу допру у дневну собу зраци од оближњих ватри на ливади, онда те зраке не можемо појмовно везати за ваздух. Значи, хрватски лингвисти су, у овом случају, оскрвнавили правила граматике српског језика. Ако тврде да је „зрак“ исто што и „ваздух“, како онда та реч („зрак“) у множини то више не значи. Ни хрватски лингвисти, ако их питамо, неће потврдити да је множина ове речи („зраци“) појмовно везана за ваздух. Верујем да је ово први случај у језицима света да иста реч показује један појам – кад је у једнини и други појам – кад је у множини!
Кад размислимо о значењу речи ''зрак'', видимо колико је бесмислена хрватска кованица од ње – ''зракоплов''. Мисли се на савремене машине које лете ваздухом (ваздухоплови), али би ''зракоплов'' морао бити нека друга (можда савршенија) летилица, јер јој име говори да лети зраком (или на зрацима) – сунчевим зраком, или на снази неких других зрачења - електромагнетних, рендгенских, ласерских, итд. Ако би му за летење служли сунчеви зраци, онда не би могао да лети ноћу – значи, не би био технолошки савршенији од ваздухоплова.
Да закључимо, вероватно се, својевремено, појавила замашна збрка појмова у делима књижевника нобеловца Иве Андрића (кад су их Хрвати превели са српског на ''хрватски''), па је Андрић жестоко протестовао и приморао издавача у Загребу да тако преведена дела уништи.
***
Занимљиво је да споменемо ауторе Речника српскохрватског књижевног и народног језика.
Уредници дела с речју ''ваздух'' су: др Михаило Стевановић, др Миливој Павловић, др Радомир Алексић, др Ирена Грицкат – Радуловић и Драгослав Илић. Краће време, уредник је био и др Светозар Марковић.
Уредници дела с речју ''зрак'' су: др Михаило Стевановић, др Митар Пешикан, др Берислав Николић и др Ирена Грицкат - Радуловић. Уредници појединих секција, били су: др Петар Сладојевић, Фахра Матијашевић, др Даринка Гортан – Премк, др Егон Фекете, мр Милица Бабић – Вујанић и Милија Станић.
Београд, 17. септембар 7514 (2005) године.
) rec je o Istocnoj i Zapadnoj varijanti jednog jezika. To kaze lingivstika. 
