Aphex Twin
Primećen član
- Poruka
- 515
Нема човека коме срце није прирасло за неки жанр музичког укуса, са којим је одрастао или још увек расте као личност. Није потребно истаћи разлику између богослужбене музике и музике која нема богослужбено утемељење. Али то не значи да свака друга музика има негативно порекло. Усуђујемо се рећи да свака друга музика може бити катафатички израз оне апофатичности коју опитујемо на Литургији. Човек има потребу да то искуство изрази и пренесе другима. Наравно, као и хорска музика изван Литургије, она се као таква нема „за Кога ухватити“ осим за личну сентименталност. Први такав експеримент успео је са издањем ПГП-РТС-а „Песме изнад истока и запада“ а по текстовима св. Николаја Велимировића у којем се појављују актуелни бендови попут Партбрејкерса и осталих. Након тога, ретко ко се усудио да покуша нешто слично. Да ли је то производ лењости или страха од критике – не знамо. Међутим, овој теми ћемо се позабавити укратко јер је она веома комплексна. Питање је: „Колико христолошких мотива можемо наћи у савременој музици а да не банализујемо и не идолизујемо приступ само зато што се све може испитивати из два или више угла?“.
За почетак кренимо са бендом „Darkwood Dub“. Њихова култна песма „Запремина тела“ (види:
) приносећи рефрен „Алилуја“ са неким снажним страхопоштовањем Богу.
„Marchelo“ као српско оличење „Eminema“ уводи једну нову перцепцију чија садржина текста показује једну сложено-објашњену огорченост на себе, друге, државу и Цркву. Ту су и „Београдски синдикат“ који негују сличну тематику али са још богатијим провокацијама у речима. „Едо маајка“ је отишао још даље, и без длака на језику приказао све међуљудске односе у једној огољености у којем се човеку једино решење може понудити, ономе ко је сагрешио, да се покаје и тако покаже кроз стид да своју личност може учинити бољом за себе и друге. Не треба заборавити и стране бендове у чијој музици и текстовима можемо наћи њихово, макар и нецрквено, боготражење колико год они на прву лопту изгледали агресивни или депримирајући. Попут: Nick Cave, Metallica, Nirvana, Radiohead, Enigma, Wolfsheim, Depeche mode, итд.
Међутим, да не бисмо улазили у полемику колико се сваки од ових набројаних бендова држи девизе: „Што гледаш трун у оку брата свога а брвно у оку своме не видиш“, и колико сами у вери стоје, чињеница је да сваки од њих може да нас доведе до једне инстант-брзе-спознаје, али да ако тај опит не послужи као одскочна даска за веру опет долазимо до зида који изнова ротира једну исту причу.
За почетак кренимо са бендом „Darkwood Dub“. Њихова култна песма „Запремина тела“ (види:
„Marchelo“ као српско оличење „Eminema“ уводи једну нову перцепцију чија садржина текста показује једну сложено-објашњену огорченост на себе, друге, државу и Цркву. Ту су и „Београдски синдикат“ који негују сличну тематику али са још богатијим провокацијама у речима. „Едо маајка“ је отишао још даље, и без длака на језику приказао све међуљудске односе у једној огољености у којем се човеку једино решење може понудити, ономе ко је сагрешио, да се покаје и тако покаже кроз стид да своју личност може учинити бољом за себе и друге. Не треба заборавити и стране бендове у чијој музици и текстовима можемо наћи њихово, макар и нецрквено, боготражење колико год они на прву лопту изгледали агресивни или депримирајући. Попут: Nick Cave, Metallica, Nirvana, Radiohead, Enigma, Wolfsheim, Depeche mode, итд.
Међутим, да не бисмо улазили у полемику колико се сваки од ових набројаних бендова држи девизе: „Што гледаш трун у оку брата свога а брвно у оку своме не видиш“, и колико сами у вери стоје, чињеница је да сваки од њих може да нас доведе до једне инстант-брзе-спознаје, али да ако тај опит не послужи као одскочна даска за веру опет долазимо до зида који изнова ротира једну исту причу.
