Hrišćanstvo i patriotizam.

Sav Božji Zakon sadržan je u dve zapovesti – ljubavi prema Bogu i ljubavi prema bližnjima. Gospod naš Isus Hristos kaže: zavoli Gospoda Boga svog svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim; ovo je prva i najveća zapovest; a druga, njoj slična: zavoli bližnjeg svog kao samog sebe; na ove dve zapovesti oslanja se sav zakon i proroci. (Mt. 22, 37–40).
 
Svetitelj Filaret Moskovski, objašnjavajući ove reči Gospoda, svrstava u ljubav prema bližnjima i petu zapovest o poštovanju roditelja. A u objašnjenju on piše: „Umesto roditelja za nas su: otadžbina, zato što je ona velika porodica u kojoj je vladar otac, a podanici — deca vladara i otadžbine; pastiri i duhovni učitelji, zato što nas oni učenjem i Svetim Tajnama rađaju za duhovni život i vaspitavaju u njemu; stariji po uzrastu; dobrotvori; starešine u različitim odnosima.“

I zaista, ako pogledamo u biblijsku istoriju, pronaći ćemo potvrdu takvog odnosa prema svojoj otadžbini. Svi sveti voleli su svoj narod i svoju otadžbinu, ratovali za nju i brinuli se o njenom dobru. Na primer, sveti sudija Samson, kome su posvećena 13, 14, 15. i 16. poglavlje Knjige o sudijama, gotovo je ceo svoj život ratovao sa neprijateljima svoje zemaljske otadžbine. U njemu je, pri tom, delovao Duh Sveti.

„I rastao je dečak, i blagosiljao ga je Gospod.“ O tome nam svedoči Božija Reč: „I poče Duh Gospodnji delovati u njemu u logoru Danovom, između Care i Estaola.“ (Sud. 13, 24–25). Svi vođi i sudije Izrailjeve, kao što su: sveti Isus Navin, Devora, Jeftej, Gedeon itd., takođe su ratovali za svoj narod i zemlju koju im je Bog dao. Možemo se takođe setiti i svetog proroka Davida, čiji je prvi podvig bio dvoboj sa trometarskim filistejskim divom Golijatom, najjačim ratnikom neprijateljske vojske, koji je došao da okupira njegovu otadžbinu (vidi: 1 Sam. 17).

I zar se zbog ljubavi prema svojoj zemaljskoj otadžbini ne proslavlja u Svetom pismu i udovica Judita, koja je spasla svoj rodni grad od najezde tuđinaca ubivši vođu neprijateljske vojske? Takođe se i Juda Makavej pohvaljuje zbog svoje borbe protiv neprijatelja za slobodu svoje otadžbine.
 
Poslednja izmena:
U Novom zavetu takođe se sreće mnoštvo primera ljubavi prema otadžbini i svom narodu. Sveti apostol Pavle sećao se svog rimskog građanstva i koristio ga radi uspeha u izvršavanju svog apostolskog podviga (vidi: Dela 16; 22). Njegove su i sledeće reči, ispunjene velikim patriotizmom: „velika je za mene tuga i neprestano mučenje mom srcu: želeo bih ja sam da budem odvojen od Hrista zbog braće moje, srodnika mojih po telu, to jest Izrailjaca…“ (Rim. 9, 2–4). Objašnjavajući ove reči Svetog Pisma, blaženi Teofilakt Ohridski piše: „Rečima ‘zbog braće mojih, srodnika mojih po telu’ ukazuje na svoju najnežniju i najvatreniju ljubav prema Judejcima.“

Na drugom mestu isti Apostol piše: „Zato priklanjam kolena svoja pred Ocem Gospoda našeg Isusa Hrista, od Koga se naziva svako otečestvo na nebesima i na zemlji“ (Ef. 3, 14–15). Evo kako blaženi Teofilakt Ohridski objašnjava ovaj izgovor svetog Pavla: „Od vrhovnog Oca, kaže, svako otečestvo: na zemlji plemena naziva otečestvima, koja su dobila takav naziv po imenima otaca; na nebesima pak — pošto se tamo niko ni od koga ne rađa — otečestvima naziva posebne sabore, to jest i više i niže činove, jer ih je On stvorio i od Njega potiču oni koji se nazivaju ocima.“

A evo još njegovih reči o istom: „Ako li se ko o svoje, a osobito o domaće ne stara, odrekao se vere i gori je od nevernika“ (1 Tim. 5, 8). Tumačenje blaženog Teofilakta: „Naslada ljubiva žena, kaže, već je umrla i propala jer svu brigu upotrebljava na sebe. A treba se brinuti o svojima, to jest o vernim, a posebno o domaćima, to jest onima koji pripadaju rodu; razume se svaka briga — i za dušu, i za telo. ‘Taj se odrekao vere.’ Zašto? Zato što njegova dela nisu dela verujućeg. Kada bi verovao u Boga, slušao bi Njegove reči: ‘od rođaka svoga ne oklevaj’ (Is. 58, 7).

Govore da poznaju Boga, a delima se odriču (Tit. 1, 16). ‘I gori je od nevernika.’ Jer poslednji, ako i prezire tuđe, bar ne prezire svoje bližnje, budući prirodom nagnan; a ovaj krši i Božiji zakon i prirodni zakon, i postupa nepravedno. Ko će poverovati da takav čovek može biti milostiv prema tuđima? A ako je zaista milostiv prema tuđima, nije li to samo sujetnost? Razmisli: ako je gori od nevernika onaj koji se ne brine o domaćima, gde svrstati onoga koji vređa svoje? Jer svakome, za spasenje, nije dovoljna sopstvena vrlina, ako on, sam budući vrlinski, ne uči i ne podstiče na isto i svoje rođake.“
 
Poslednja izmena:
Kao odličan primer ljubavi prema svojoj zemaljskoj otadžbini možemo uzeti Ruse. Evo svedočanstava iz ruske ruske istorije, kako crkvene, tako i građanske. Blagočestivi ruski kneževi i sveti vitezovi uvek su se starali o dobru naroda koji im je bio poveren i štitili ga od nasrtaja tuđinaca. Takvi su bili i sveti ravnoapostolni knez Vladimir, Krasno Sunce, i prepodobni Ilija Muromac, i sveti blagoverni veliki knez Aleksandar Nevski, i sveti blagoverni veliki knez Dimitrije Donski, i sveti ratnici koji su na Kulikovom polju položili svoje živote za veru i svoju otadžbinu, a koji su lokalno proslavljeni u liku svetih Tulske eparhije.

Jer i Nevska bitka, i Ledena bitka, i Kulikovska bitka vođene su protiv okupatora koji su hteli da porobe ruski narod, da ga odvedu u jeres ili u tuđu veru. I zar ne zbog ruskog naroda sveti Aleksandar Nevski preduzimao putovanja u Ordu da umiri gnev hana? Pred Kulikovsku bitku ruski vojnici videli su čudesno viđenje — dva konjanika na nebu terala su crna gomile neprijatelja govoreći: „Ko vam je naredio da uništavate našu otadžbinu?“ To su bili sveti mučenici Boris i Gljeb. Dakle, i boraveći u Nebeskom Carstvu, sveci ne zaboravljaju svoju zemaljsku otadžbinu, nego se staraju o njoj.

O tome da je boj protiv Božijih neprijatelja za veru i otadžbinu svet, svedoči iguman Ruske Zemlje, prepodobni Sergije Radonješki, koji je blagoslovio dvojicu shimnika iz bratstva svog manastira na bitku sa Tataro-Mongolima. A Aleksandar Peresvet, koji je pao u toj borbi, proslavljen je od Crkve u liku svetih, iako je takođe ubio basurmanskog gorostasa Čelubeja. Na osnovu tog primera, u vreme Smutnog doba, kada su poljski katolički okupatori opsedali Trojice–Sergijevu Lavru, njena bratija bez kolebanja je pružila oružani otpor Poljacima. I zar nije upravo svetog veromučenika Germogena na tu istu odbranu vere i otadžbine, sa oružjem u rukama, pozivao ruski narod — ideala zbog kojih je i sam položio svoj život?
 
U sinodalnom periodu ruske istorije zadržalo se isto shvatanje ljubavi prema bližnjima i prema svojoj otadžbini, isto shvatanje patriotizma među ruskim narodom. Svetitelj Mitrofan Voronježski na svaki način podržavao je cara Petra I u njegovim naporima da ojača odbrambenu sposobnost ruske vojske i flote. Sveti pravedni admiral Fjodor Ušakov, koji nije pretrpeo nijedan poraz u pomorskim bitkama, celog života borio se za veru i otadžbinu protiv njihovih neprijatelja. Prepodobni Serafim Sarovski oterao je masona-dekabristu koji je došao k njemu s namerom da podigne bunu protiv cara. Sveti car Mučenik Nikolaj govorio je: „Ako je za dobro Rusije potrebna žrtva, neka ja budem ta žrtva.“ I on je tu žrtvu i podneo. A srpski Zlatoust XX veka, svetitelj Nikolaj (Velimirović), o njemu je rekao: „Novi Lazar, novo Kosovo.“

Uostalom, zbog čega je knez Lazar Srpski, zajedno sa celim svojim voinstvom palim na Kosovu polju u borbi protiv muslimana, pribrojan liku svetih? Nije li to zbog toga što su dali svoje živote u borbi za veru i otadžbinu radi Carstva Nebeskog?

I za vreme Drugog svetskog rata (Rusi kažu: Veliki otadžbinski rat) sveti starci molili su se za Rusiju i za njenu pobedu. Prepodobni Serafim Virički hiljadu noći molio se na kamenu, ištući pobedu ruskog oružja. Sveta blažena Matronuška molila je da joj donose grančice preko kojih se molila za ruske vojnike. A Ruska pravoslavna crkva — svi vernici u Rusiji — sakupljali su novac za vojnu tehniku za Crvenu armiju koja se borila protiv hitlerovaca. Od tih sredstava izgrađena je tenkovska kolona „Dimitrije Donski“.
 
Poslednja izmena:
Novi mučenici i ispovednici ruski, koji su imali najviše razloga da mrze sovjetsku vlast, takođe su se molili za pobedu Crvene armije u borbi protiv hitlerovskih okupatora. Svetitelj Atanasije (Saharov) sastavio je molebni čin za otadžbinu, a svetitelj Luka Krimski, čudotvorac, govorio je o tome u svojim propovedima. „Samo oni kojima je strano sve što je istinito, što je čestito, što je pravedno, što je čisto, što je ljupko, što je slavno, što je vrlina i pohvala — samo neprijatelji čovečanstva mogu sa saosećanjem misliti o fašizmu i očekivati od Hitlera slobodu Crkvi.

Hitler, koji često ponavlja ime Božije, koji sa najvećim skrnavljenjem iscrtava krst na tenkovima i avionima sa kojih se ubijaju izbeglice, mora biti nazvan antihristom. Bogu su potrebna srca ljudi, a ne spoljašnja pobožnost. Srca nacista i njihovih pristalica pred Njim zaudaraju đavoljom zlobom i mržnjom prema čoveku, a iz usijanih srca vojnika Crvene armije uznosi se kad čistote — bezrezervna ljubav prema otadžbini i saosećanje prema mučenim nemačkim žrtvama: braći, sestrama i deci. Zato Bog pomaže Crvenoj armiji i njenim slavnim saveznicima, kažnjavajući hitlerovce koji su navodno ustali u Njegovo ime.“

Ovim postepeno prelazimo na to šta su stari i novi sveti oci govorili o patriotizmu i ljubavi prema svojoj otadžbini. Sveti Vasilije Veliki u svom 13. pravilu piše: „Ubistvo u boju naši oci nisu smatrali ubistvom, opravdavajući, kako mi se čini, branitelje čednosti i pobožnosti.“

Njegov brat, svetitelj Grigorije Niski, u besedi „O mladencima koji su prerano od smrti uzeti“ osuđuje izdajnike otadžbine: „A neki provode život rđavo; oni su mučitelji, po volji su okrutni, robuju svakoj nepristojnosti, do besa razdražljivi, spremni na svako neizlečivo zlo — razbojnici, čovekoubice, izdajnici otadžbine; i što je još prestupnije od toga — očeubice, majkoubice, detoubice…“. Ako je izdaju otadžbine svetitelj Grigorije smatrao velikim grehom, onda je, sledstveno, ljubav i vernost otadžbini smatrao vrlinom.
 
Tako su učili i ruski sveti oci. Svetitelj Filaret Moskovski, na osvećenju hrama, govorio je: „Dobra je bila misao posvetiti hram Bogu na mestu gde su mnoge hiljade onih koji su se podvizavali za veru, cara i otadžbinu položile svoj privremeni život, u nadi da će primiti večni. Oni od njih koji su prineli sebe na žrtvu, u čistoj predanosti Bogu, caru i otadžbini, dostojni su mučeničkog venca i, zato, dostojni učešća u crkvenoj časti koja se od davnina ukazivala mučenicima posvećivanjem Bogu hramova nad njihovim grobovima. Ako pak neke od tih duša, ostavljajući telo, nose na sebi teret nekih grehova, neke nečistote strasti i, radi sopstvenog olakšanja i očišćenja, zahtevaju snagu crkvenih molitava i bezkrvne žrtve koja se za njih prinosi — onda su, zbog svog podviga, više od drugih upokojenih dostojni da prime tu pomoć.“

Svetitelj Teofan Zatvornik takođe je smatrao podvig vojnika koji su poginuli pri izvršavanju svojih službenih dužnosti srodnim mučeništvu. „Ne užasava brodolom, već sudbina onih koji su bili na brodu“, piše on u pismu. „Sudimo o toj sudbini u odnosu na večnu sudbinu. To je glavno. Ti ljudi izvršavali su svoju dužnost. Zar vojna dužnost ne stoji u rangu Božijih — od Boga određenih i od Boga nagrađivanih? Da!… Sada sudite: ljudi, koji su izvršavali svoju dužnost, iznenada su zahvaćeni smrću i prešli su u drugi život.

Kako će ih tamo dočekati? Naravno, bez ukora… kao izvršioce svoje dužnosti… Da li im je smrt bila slatka ili mučna? Mislim da su takvu mučnu smrt pretrpeli samo veliki mučenici… Zašto su podneli tu mučnu smrt? Zbog izvršavanja dužnosti. Tako su trpeli i mučenici… i stoga oni koji su skončali zbog potonuća ‘Rusalke’ treba da budu pribrojani mnoštvu mučenika.“

Evo još njegovih reči na ovu temu: „Od davnina su se kod nas okarakterisale temeljne sile ruskog života, koje se tako snažno i potpuno izražavaju u uobičajenim rečima: pravoslavlje, samodržavlje i narodnost. Eto šta treba očuvati! — Kada oslabe ili se promene ovi temelji, ruski narod prestaće da bude ruski. On će tada izgubiti svoju svetu trobojnu zastavu.“

Slična mišljenja imao je i svetitelj Ignjatije (Brjančaninov): „U blagoslovenoj Rusiji, po duhu blagočestivog naroda, car i otadžbina čine jedno, kao što u porodici jedno čine roditelji i njihova deca. Razvijajte u ruskim vojnicima misao, koja u njima živi, da oni, prinoseći svoj život na žrtvu otadžbini, prinose ga na žrtvu Bogu i pribrajaju se svetom mnoštvu Hristovih mučenika.“

Sveti pravedni Jovan Kronštatski piše: „Prestali su da razumeju ruski ljudi šta je to Rusija: ona je podnožje Prestola Gospodnjeg! Ruski čovek treba da razume to i da zahvaljuje Bogu što je Rus.“
 
A evo i reči svetog sveštenomučenika Jovana (Vostorgova): „Bezumni i slepi! Ali zašto onda isključivati ljubav prema rodbini, prema svom narodu i svojoj otadžbini? Zar to nisu ljudi? Zar su oni isključeni iz oblasti ispoljavanja i primene altruizma? Zašto bi trebalo zabranjivati patriotizam? …Poslušajte glas prirode i zdravog razuma: on vam govori da nije moguće voleti čovečanstvo kao apstraktan pojam; čovečanstva nema — postoje pojedinačni ljudi koje volimo; da nije moguće voleti onoga koga poznajemo i sa kojim živimo isto onako kao i onoga koga nikada nismo videli i koga ne poznamo.“

Takvo je učenje i starozavetnih i novozavetnih pravednika, drevnih i novih svetih o patriotizmu.

Preveden i prilagođen tekst sa sajta Moskva treći Rim
 
Poslednja izmena:
Evo sažetak teksta za one koji nemaju vremena za čitati sve:

Ljubav prema otadžbini (patriotizam) je sastavni deo hrišćanske ljubavi prema bližnjem, zasnovane na zapovestima Hristovim. Od Starog Zaveta, preko Novog, pa do savremenih svetitelja, odbrana naroda, vere i zemlje smatra se plemenitim i ponekad mučeničkim delom.

1. Biblijska osnova patriotizma

Sv. Filaret Moskovski kaže da se peta zapovest („Poštuj oca i majku svoju“) odnosi i na otadžbinu, jer je ona „velika porodica“.
U Starom Zavetu sveti ljudi — Samson, Isus Navin, Gedeon, David — ratovali su u odbrani svog naroda i Bog je bio sa njima.
U Novom Zavetu sveti apostol Pavle izražava duboku ljubav prema svom narodu i čak bi „poželeo da bude odvojen od Hrista“ radi spasenja Izrailja.

2. Primeri iz ruske istorije

Ruski sveti kneževi (Aleksandar Nevski, Dimitrije Donski), monasi (Sergije Radonješki) i pravični ratnici branili su zemlju od okupatora i smatrani su braniteljima vere i naroda.
Čak su i nebeski svetitelji (Boris i Gljeb) prikazani kao oni koji brinu o otadžbini.
I tokom Drugog svetskog rata ruski starci i vernici molili su se za pobedu nad Hitlerom i podržavali odbranu naroda.

3. Učenje svetih otaca

Sv. Vasilije Veliki: ubistvo u ratu ne smatra se istim kao ubistvo iz strasti, jer ratnici brane veru i čednost.
Sv. Grigorije Niski osuđuje izdaju otadžbine kao težak greh.
Sv. Teofan Zatvornik izjednačava poginule vojnike sa mučenicima, ako su poginuli vršeći dužnost.
Sv. Ignjatije Brjančaninov kaže da žrtva vojnika za otadžbinu jeste žrtva Bogu.
Sv. Jovan Kronštatski govori da je Rusija „podnožje prestola Gospodnjeg“ i da narod treba da zna svoju duhovnu vrednost.
Sv. mučenik Jovan Vostorgov uči da je nemoguće voleti apstraktno čovečanstvo, već konkretne ljude — porodicu, narod, otadžbinu.

4. Zaključna misao

Patriotizam nije suprotan hrišćanstvu — on je njegov prirodni i neophodni deo.
Ljubav prema Bogu i bližnjem podrazumeva i ljubav prema narodu i zemlji u kojoj smo rođeni.
Braniti otadžbinu, narod i veru, pa čak i stradati za njih, smatra se delom ljubavi, vrlinom, a ponekad i mučeništvom.
 
Gedeon:
Sv. Grigorije Niski osuđuje izdaju otadžbine kao težak greh.
Kliknite za proširenje...
Znamo kako je prošao ovaj rat. Ako opet započne, uzmite kofer i u neku bogatu zapadnu zemlju kao izbjeglica. Sv. Grigorije Niski može nas osuđivati za izdaju koliko hoće. Isus je bio pacifista, kršćani iz Jeruzalema su iskoristili povlačenje Rimljana i pobjegli u obližnji gradić Pelu i spasili se. Kakva otadžbina kakvi bakrači....sve su to masoni i gledaju kako da izvrše zadatke od nadređenih.
 
kainos:
Znamo kako je prošao ovaj rat. Ako opet započne, uzmite kofer i u neku bogatu zapadnu zemlju kao izbjeglica. Sv. Grigorije Niski može nas osuđivati za izdaju koliko hoće. Isus je bio pacifista, kršćani iz Jeruzalema su iskoristili povlačenje Rimljana i pobjegli u obližnji gradić Pelu i spasili se. Kakva otadžbina kakvi bakrači....sve su to masoni i gledaju kako da izvrše zadatke od nadređenih.
Kliknite za proširenje...
Tekst gore se odnosi na sve ratove.
 
argumentovano:
Da se onda poklonimo jevrejima i da ih priznamo za bolje od nas?
Kliknite za proširenje...
Ne. Sad smo mi hriščani izabrani narod. Gospod i sveti apostoli kažu da mi treba da se poznajemo po ljubavi među sobom. A opet i među nama svađe i ratovi. Nisam ni za kakve svađe i ratove, između bilo koga. Slava Bogu na visini a na zemlji mir ljudima dobre volje. Samo je očito sve manje ljudi dobre volje.
 
Gedeon:
Ne. Sad smo mi hriščani izabrani narod. Gospod i sveti apostoli kažu da mi treba da se poznajemo po ljubavi među sobom. A opet i među nama svađe i ratovi. Nisam ni za kakve svađe i ratove, između bilo koga. Slava Bogu na visini a na zemlji mir ljudima dobre volje. Samo je očito sve manje ljudi dobre volje.
Kliknite za proširenje...
Zasto onda pominjes nacije?
Prvi pomenes nesto a onda se demantujes
Jesi li politicar ili vernik?
Rat nije hriscanski, prema tome ni ostali ljudski konsrukti, drzava i nacija
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Slične teme

Gedeon
Hrišćanstvo i antifašizam
2
Odgovora
27
Pregleda
392
Obicandosadanlik
O
milsu
"Зашто је Православно Хришћанство будућност Америке"
Odgovora
19
Pregleda
520
Jugoslav Čvarak
Jugoslav Čvarak
Nikita Kulganov
Da li Judeizam, Hriscanstvo i Islam vuku korene iz Ep - a o Gilgamesu ?
Odgovora
8
Pregleda
391
RickRoss
RickRoss

Back
Top