- Poruka
- 23.572
Сматрам да је ово значајно јер у нашем народу има доста људи који вјерују у Бога али не у Цркву. Сјећам се да сам једном колеги са факултета у градском аутобусу објашњавао да је ово заблуда. ХРИШЋАНСТВА НЕМА БЕЗ ЦРКВЕ. То је суштинска истина који многи не желе да увиде. Хришћанство је религија заједнице а заједница је Црква. На грчком екклесиа у преводу скупштина. Као што је Христос један тако је и Црква једна. Стуб и тврђава истине, тијело Христово на Земљи. Вјеровати у хришћанског Бога а не у Његову Цркву је сулудо. Ко не вјерује у Цркву Божју не вјерује ни у Бога. Христос у Јеванђељима каже да Његову Цркву неће надвладати ни врата пакла. Никаква јерес, никаква лаж, никакво отпадништво неће сломити Христову Цркву јер Христова Црква за Главу има Јединог Богочовјека Господа и Спаса нашега Исуса Христа, коме нека је слава са Оцем и Духом Светим, у вјекове вјекова.
Свештеномученик Иларион Троицки пише:
"На крају, довољно је само пажљиво погледати Символ вере, да бисмо схватили колико је важна идеја Цркве. Заиста, у Символу вере готово сви чланови унесени су већ након појаве различитих јеретика, који су извртали једну или другу истину. Зато је цео Символ вере могуће назвати полемичким. Његова историја показује како се у борби са овим или оним јересима попуњавао његов садржај. То уопште није тако са 9.чланом о Цркви. Од самог почетка тај члан се налазио у Символу вере, где је унесен чак независно од појаве било каквих лажних учења. Заиста, тада још није било протестаната и секташа, који маштају о некаквом нецрквеном хришћанству. Јасно је да је мисао о Цркви већ од самог почетка лежала у темељу хришћанског веровања. Од самог почетка хришћани су састављали Цркву и веровали у њену спаситељност, а истину да је хришћанство неодвојиво од Цркве, можемо сматрати да нам је предата од Самог Господа Исуса Христа.
Дужни смо да признамо истину: хришћанство је потпуно неодељиво од Цркве и без Цркве хришћанство је немогуће. Неопходност признања те истине постаће посебно очигледна за нас, ако је упоредимо са заблудом, која јој је противречна, ако погледамо до чега нас доводи одвајање хришћанства од Цркве.
У стварности, супротстављање Јеванђеља Цркви и замена Цркве неодређеним схватањем хришћанства, доноси најжалосније резултате. Хришћански живот пресахњује, постаје још само једно учење у бесконачном низу древних и нових учења, при томе учење веома неодређено, јер се без Цркве открива могућност несрећног мноштва његових најпроизвољнијих схватања, чак и међусобно противречних. У том погледу, хришћанство се налази у горем положају од познатих философских школа. У стварности, оснивачи философских школа су након себе оставили књиге својих дела, оставили су мање или више јасно изложена учења, мање или више су се потпуно исказали, тако да нема бесконачног простора за различита произвољна тумачења њиховог учења. Господ Исус Христос није оставио Своје учење у писаном облику. Он ништа није писао. Зато нема ничег лакшег, од тумачења по свом укусу његовог учења и стварања „хришћанства“ приписујући том називу своје сопствене заблуде. Свештене књиге Новог Завета писане су не од стране учених апостола, већ по надахнућу Духа Светога. Света Црква поседује истинито тумачење Јеванђеља и апостолских Посланица."
Многи желе да замјене Цркву некаквим недефинисаним хришћанством али то је немогуће. Исти светитељ каже:
"Сам Христос је рекао да ће Он саздати Цркву, али, зар сада говоре о Цркви? Не, сада више воле да говоре о Хришћанству, при чему Хришћанство разматрају као некакво философско или морално учење. Хришћанство – то звучи, као ново-кантизам или ничеанизам! Та замена Цркве хришћанством, као префињени отров, прониче у свест чак и црквеног друштва. Она је – префињени отров, јер се скрива под цветним омотима громких речи о недостацима „историјског хришћанства“ (то јест, Цркве?), о његовом, тобож, несагласју са некаквим „чистим“, „еванђелским“ хришћанством. Јеванђеље и Христос се постављају насупрот Цркви, која се због нечега назива „историјском“, као да постоји или да је некада постојала нека друга, „неисторијска“ Црква!
Заиста, овде је Сатана узео облик светлог Анђела. Он прави слику, као да, тобож, жели да истину Христову очисти од људске лажи.
Невољно се присећамо при томе мудре изреке преподобног Викентија Леринског: „… Када видимо, да неки наводе апостолске или пророчке изреке ради побијања Васељенске Вере, не морамо да сумњамо, да њиховим устима говори ђаво; а да би се неприметно прикрали простодушним овцама, крију свој вучји изглед, не губећи вучју суровост, и као руном, прикривају се изрекама Божанског Писма да се, осећајући мекоћу крзна, нико не би уплашио њихових оштрих зуба.“
Христос је у Цркви, присутан је на свакој Св. Литургији, позива нас да једемо Његово Тијело и пијемо Његову Крв и да уђемо у заједницу са Њим. Те заједнице ван Цркве нема. Ван Цркве је све лажно, све непотпуно, све искривљено. Само Црква је истина јер је њена глава Истина. Црква је Свеистина. Једини путовођ.
Нека би Господ Исус Христос сачувао Цркву Своју од невјерја, јереси и раскола.
