cobi63
Aktivan član
- Poruka
- 1.391
''Хришћанска Црква'' као прогонитељ верских неистомишљеника (од времена цара Константина Великог у IV веку)
''Ово сам вам казао да се не саблазните. Искључиће вас из синагоге; чак ће доћи час да ће сваки који вас убије помислити да Богу служи. И ово ће [вам] чинити зато што нису упознали Оца – ни мене.''
Еванђеље по Јовану 16:1-3
''Церков гонима и удручајема, била греческа или латинска, може бити Христова церков; а она која гони и удручава нипошто не може бити, зашто је Христос бог мира и љубови, а не вражде и гоњенија. Дела поштена, она су нетелесни знак истинитога христјанства, а ко год вели да право верује, а неправедно и зло живи, он је сав лажа од главе до ногу, нити он има вере ни закона.''[1]
Доситеј Обрадовић
Након што је првих неколико векова безуспешно покушавао да кроз световну паганску римску власт заустави напредовање Христовог еванђеља међу неспасенима, ђаво је променио своју тактику. Одлучио је да замагли веома јасну и једноставну поруку о спасењу тако што ће, како ће се касније испоставити, веома вешто извршити инфилтрацију многих паганских веровања и филозофских идеја у новозаветно хришћанство. Ђаво је, дакле, одлучио да кроз безбожне (а ипак религиозне) људе који су тобож служили Цркви, учини оно што је Господ стриктно забранио. То је било додавање нових учења и тумачења Христове и апостолске науке – која се нису изворно подразумевала нити веровала. О многим од ових учења писао сам детаљније у овој књизи. Заједно са одступањем од првовековног веровања, званична хришћанска Црква је силом прилика одступила и од онаквог опхођења према свету и верским неистомишљеницима какво се еванђељем подразумевало. Сваки читалац Новог завета веома лако може да примети да је Христос увек (као и апостоли касније) наглашавао миротворство и ненасиље.[2] Такође, истицао је изнад свега љубав како према ближњима тако и према најцрњим непријатељима. Према овом благословеном учењу, сваки Исусов следбеник, као нановорођено дете Божије, које се одрекло само себе и узело крст на своја плећа (Мт. 16:24), морао би да буде испуњен љубављу до те мере да чак и не помисли а камоли учини некоме било какво, па макар и најмање зло. Ево неких од стихова из апостолских светих списа који говоре о оваквом Господњем учењу:
''Чули сте да је речено старима: »Не убиј«, а ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога[3] бити крив суду. Ако ко каже брату своме »рака«, биће крив синедриону. Ако ко каже »будало«, заслужиће пакао огњени.''[4]
''Него вама – који слушате – велим: љубите своје непријатеље, чините добро онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас куну, молите се за оне који вас вређају. (...) И како хоћете да људи чине вама, онако чините и ви њима.''[5]
''Јер сте на то позвани, зато што је и Христос страдао за вас и оставио вам пример – да пођете његовим стопама. Он греха не учини и превара се не нађе у устима његовим. Када су га вређали – он није одговарао увредом, када је страдао – није претио, него је препустио ономе који праведно суди.''[6]
Из свега прочитаног, јасно увиђамо да су за Христово име везани искључиво појмови љубави, праштања, трпљења и благосиљања других – како добрих тако и рђавих људи. Ипак, као што ћемо видети, сотонским упливом у оно што се од почетка IV века па надаље назвало званичном Црквом а данас постоји у облику Римокатоличанства и Православља, ранохришћанска мерила понашања су одбачена а почела су да се примењују она која су својствена људима који не познају Бога. Наиме, хришћански мислиоци и цареви, као да су заборавили како је било њиховим претходницима, који су пролазили кроз свирепа мучења и убиства. Историчар Вил Дјурант износи историјске чињенице о полаганој ''модификацији хришћанске етике'', и Цркви која је од проповедања љубави и праштања постала религија насиља:
''Најозбиљнији проблем Цркве, одмах после усклађивања њених идеала са њеним опстанком био је изналажење начина егзистирања са државом. Успон црквене организације раме уз раме са државним чиновницима узроковао је борбу за власт у којој је прихваћено међусобно потчињавање било предуслов за мир. На Истоку је Црква постала подређена држави; на Западу се најпре борила за самосталност, а затим за превласт. У оба случаја, савез Цркве и државе изискивао је знатну модификацију хришћанске етике. Тертулијан, Ориген и Лактанције су учили да је рат увек противзаконит; сада када ју је држава штитила, Црква се помирила са оним ратовима који су сматрани неопходним да се заштити или држава или Црква. Она сама није имала средства присиле; али, када је сила изгледала корисна, она је могла да се обрати ''световној руци'' да изврши њену вољу.''[7]
''Ово сам вам казао да се не саблазните. Искључиће вас из синагоге; чак ће доћи час да ће сваки који вас убије помислити да Богу служи. И ово ће [вам] чинити зато што нису упознали Оца – ни мене.''
Еванђеље по Јовану 16:1-3
''Церков гонима и удручајема, била греческа или латинска, може бити Христова церков; а она која гони и удручава нипошто не може бити, зашто је Христос бог мира и љубови, а не вражде и гоњенија. Дела поштена, она су нетелесни знак истинитога христјанства, а ко год вели да право верује, а неправедно и зло живи, он је сав лажа од главе до ногу, нити он има вере ни закона.''[1]
Доситеј Обрадовић
Након што је првих неколико векова безуспешно покушавао да кроз световну паганску римску власт заустави напредовање Христовог еванђеља међу неспасенима, ђаво је променио своју тактику. Одлучио је да замагли веома јасну и једноставну поруку о спасењу тако што ће, како ће се касније испоставити, веома вешто извршити инфилтрацију многих паганских веровања и филозофских идеја у новозаветно хришћанство. Ђаво је, дакле, одлучио да кроз безбожне (а ипак религиозне) људе који су тобож служили Цркви, учини оно што је Господ стриктно забранио. То је било додавање нових учења и тумачења Христове и апостолске науке – која се нису изворно подразумевала нити веровала. О многим од ових учења писао сам детаљније у овој књизи. Заједно са одступањем од првовековног веровања, званична хришћанска Црква је силом прилика одступила и од онаквог опхођења према свету и верским неистомишљеницима какво се еванђељем подразумевало. Сваки читалац Новог завета веома лако може да примети да је Христос увек (као и апостоли касније) наглашавао миротворство и ненасиље.[2] Такође, истицао је изнад свега љубав како према ближњима тако и према најцрњим непријатељима. Према овом благословеном учењу, сваки Исусов следбеник, као нановорођено дете Божије, које се одрекло само себе и узело крст на своја плећа (Мт. 16:24), морао би да буде испуњен љубављу до те мере да чак и не помисли а камоли учини некоме било какво, па макар и најмање зло. Ево неких од стихова из апостолских светих списа који говоре о оваквом Господњем учењу:
''Чули сте да је речено старима: »Не убиј«, а ко убије биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога[3] бити крив суду. Ако ко каже брату своме »рака«, биће крив синедриону. Ако ко каже »будало«, заслужиће пакао огњени.''[4]
''Него вама – који слушате – велим: љубите своје непријатеље, чините добро онима који вас мрзе, благосиљајте оне који вас куну, молите се за оне који вас вређају. (...) И како хоћете да људи чине вама, онако чините и ви њима.''[5]
''Јер сте на то позвани, зато што је и Христос страдао за вас и оставио вам пример – да пођете његовим стопама. Он греха не учини и превара се не нађе у устима његовим. Када су га вређали – он није одговарао увредом, када је страдао – није претио, него је препустио ономе који праведно суди.''[6]
Из свега прочитаног, јасно увиђамо да су за Христово име везани искључиво појмови љубави, праштања, трпљења и благосиљања других – како добрих тако и рђавих људи. Ипак, као што ћемо видети, сотонским упливом у оно што се од почетка IV века па надаље назвало званичном Црквом а данас постоји у облику Римокатоличанства и Православља, ранохришћанска мерила понашања су одбачена а почела су да се примењују она која су својствена људима који не познају Бога. Наиме, хришћански мислиоци и цареви, као да су заборавили како је било њиховим претходницима, који су пролазили кроз свирепа мучења и убиства. Историчар Вил Дјурант износи историјске чињенице о полаганој ''модификацији хришћанске етике'', и Цркви која је од проповедања љубави и праштања постала религија насиља:
''Најозбиљнији проблем Цркве, одмах после усклађивања њених идеала са њеним опстанком био је изналажење начина егзистирања са државом. Успон црквене организације раме уз раме са државним чиновницима узроковао је борбу за власт у којој је прихваћено међусобно потчињавање било предуслов за мир. На Истоку је Црква постала подређена држави; на Западу се најпре борила за самосталност, а затим за превласт. У оба случаја, савез Цркве и државе изискивао је знатну модификацију хришћанске етике. Тертулијан, Ориген и Лактанције су учили да је рат увек противзаконит; сада када ју је држава штитила, Црква се помирила са оним ратовима који су сматрани неопходним да се заштити или држава или Црква. Она сама није имала средства присиле; али, када је сила изгледала корисна, она је могла да се обрати ''световној руци'' да изврши њену вољу.''[7]
